ringišpil

Od slave do slave – na ringišpilu

Laćaračka porodica Zec je sa zabavnim igrama prošla  Bačku, Srem, Bosnu i Hrvatsku – Znali su sve slave, preslave, vašare…

Piše: S.Đaković („Sremske novine“, dodatak „Laćarak“)

zabavne  radnjeZnate li šta su zabavne radnje? Oni stariji sigurno znaju, jer su jedva čekali da one dođu za slavu ili veliki svetac u naša mala i velika mesta. Zabavne radnje su, podsećamo, zabavne igre – ringišpil, streljana iz vazdušne puške, igra nabacivanja krugova na čunak ili „karike na marike“, dečiji vozići i slično.  Zabavne radnje je držala laćaračka porodica Zec, a podsećanje na lepe i davne dane ispričala nam je penzionerka Mira Zec.

Nakon nekoliko godina gastarbajterskog života, Mira i njen muž su se vratili u selo i počeli da se bave  zabavnim radnjama – imali su riglšpile, šatore i automobilčiće, bavili se tim poslom punih šest godina. Posle su držali šatore velikih kapaciteta za slave i vašare, zatim su držali piljarnicu, pa butik i bife u centru Laćarka i  bavili se time 12 godina. Naposletku je  Mira 15 godina bila cvećarka u Laćarku.

mira zec ostalasu samo sećanja- Muž i ja smo došli iz Austrije, nismo znali čime bi se  bavili jer bi teško dobili posao. Naš prijatelj, sada pokojni Slobodan Kljajić, je držao neke automate za zabavu i nagovorio nas da i mi to počnemo kako bi imao nekog prijatelja uz sebe kad ide po terenu. Tako smo krenuli u posao. Imali smo prvo  pokretnog slonića, u krug je išao, dizalicu za cigarete, pa smo kasnije kupili mali ringišpil jer se posao širio .Nabavili smo šator, pa automate za šator i slično – počinje priču Mira Zec o nomadskom životu od sela do sela od slave do slave.

Bili su mladi,  imali su ćerku, to malo dete  je ostajalo kod kuće, a roditelji su sa zabavnim igrama prošli  Bačku, Srem, Bosnu i Hrvatsku čak do nekog naselja zvano Novo selo. Znali su sve slave, preslave, vašare a taj kalendar su im dali neki stariji ljudi koji su bili licideri i živeli su u Martincima.

– Dali su nam spisak slava gde se ide, a takav život je bio veoma težak. Kasnije smo nabavili dosta novih zabavnih radnji  prevozili smo ih na dva autobusa, imali smo halu sa automatima koju smo vozili na traktoru do vašara.Tako smo vozili i autodrum za decu kojij e bio na akumulatore jer nije bilo kao sada savremenih radnji – nastavlja Mira priču.

deciji vozAutomate su nabavljali u Beču i u nekim gradovima Italije. Išli su u Beč na Prater i tu kupovali automate, a u Italiji su bili u mestima gde su fabrike takvih rekvizita.

– Godinama smo bili najjači sa ovim rekvizitima u Sremskoj Mitrovici. Dali još neko ima takav posao, ne znam tačno, ali sam čula  da neki koji imaju te radnje, žive na Crvenoj česmi. Stvari koje smo imali dobre su, radili smo to godinama, a kad nam je postalo naporno, uzeli smo veliki šator u koji smo mogli da za laćaračku slavu primimo mnogo gostiju i dovodili smo muziku sa estrade. Šator bi prostrli tamo gde su sada trafike u centru. To je za Laćarak bilo nešto posebno a pevao nam je svoju čuvenu pesmu „Kuća cveća“ Šeki Turković pre 35 godina. Svirao je Miki Mitrović koji je to i komponovao. Dolazio je on, a kad je video šator, rekao je da je malo mesta. Zaista su  nas oni prisilili da imamo više mesta pod šatorom. U porti za 26. jula bilo je prepuno, ljudi su sedeli na gajbama – seća se Mira Zec.

proputovali pola stare jugePorodica Zec nije mogla dalje da putuje sa svojim šatorom pa su se držali Srema, nabavili su autobus slovenačke proizvodnje koji je imao pokretni bife, komoru za hlađenje, šank koji se izvlačio i to je tada olakšavalo posao domaćinima. Tokom godina rada po terenu nikada se ništa loše nije dogodilo, a imali su stalne gostije koji su išli samo tamo „gde je radio čika Zec” i njegova Mira.

Kategorije Reportaža Sremska Mitrovica