На Новосадском сајму

Ljubav koja se trostruko vrati

Radoslav Vlahović iz Šašinaca u štali ima tri konja, čistokrvne lipicanere. Prvenstveno drži konje sa pedigreom koji su licencirani.

Piše: M. Ninković („Sremske novine“, dodatak „Leget“)

ЛипицанерKonjički klub „Padok“ u Šašincima postoji tri godine, kada je registrovan kao Udruženje građana i okuplja tridesetak zaljubljenika u konje. Da u ovom selu sve više raste interes prema konjarstvu, pokazuje i broj onih koji kucaju na vrata ovog kluba, a zanimljivo je da pozivi za učlanjenje stižu i iz Jarka, Kraljevaca, Laćarka. Zinteresovanost mladića iz sela, bio je dovoljan razlog da klub oformi ove godine i svoj podmladak koji čini desetak članova. U klubu su i dva počasna člana, viđeniji konjari Šašinčani, Zdravko Topalović i Bora Petković, koji su nekada postizali odlične rezultate na takmičenjima. Veliki broj pehara koji su do sada osvojeni na raznim fijakerijadama, govore da se u ovom klubu ozbiljno i sa puno energije i ljubavi radi. Veliku pomoć i podršku, imaju od strane Mesne zajednice Šašinci, kao i od Grada, u nastojanju da se očuva tradicija najstarije fijakerijade koja se odvija 26 godina. Sve ovo iznosi aktuelni predsednik konjičkog kluba „Padok“, Radoslav Vlahović iz Šašinaca, u čijoj kući je držanje konja porodična tradicija.
Na sajmu- Od kako znam za sebe, konji su postojali u mom životu. Moj pradeda je služio vojsku u konjici i bio instruktor jahanja, zatim je konje držao deda, pa ujak, a ja sam nastavio. Ne sećam se da ikada desilo, makar i jedan jedini dan, a da mi u štali nismo imali konja. Deda i ujak su uvek imali 5 do 6 konja, a ja sam ih najviše imao 7. Trudili smo se da držimo dobre konje i nismo se nikada bavili preprodajom ili švercom. Nekada su u Sremu to bili konji koji su pomagali u poslu, noniusi, radni konji sa kojima se obrađivali zemlja. Ali i kada se modernizovala proizvodnja, kupili traktori i druge mašine, mi nikada u našoj kući nismo prekinuli sa držanjem konja.

Radoslav danas u štali ima tri konja, čistokrvne lipicanere. Prvenstveno drži konje sa pedigreom koji su licencirani. Svoju kobilu vodio je nedavno na Novosadski sajam konjarstva „Horsvil“ i dobio je odlične ocene.

– Ponosan sam na nju i viđena je gde god da se pojavi. Prošle godine sam kupio novog konja i nadam se da ću napariti dobar par konja. Kod nas u Sremu se kaže, jednom se napari dobar konj ili nijednom.

НаследникRadoslav je direktor jedne firme koja se bavi reciklažom u Sremskoj Mitrovici i ima firmu za prevoz, ali selo ne napušta. Stigne i da sa roditeljima obrađuje 10-tak jutara zemlje. Supruga Branislava ga u svemu podržava, a njihov trogodišnji sinčić Nikola, konje obožva. I on ima svoja dva konjića u sobi, koje svaki dan „kroti i obučava“.

– Konji zahtevaju puno pažnje. Ujutro mora da se ustane da se oni nahrane, štala počisti, konji srede. Nemam toliko puno vremena da ih jašem i teram, ali njima je jako važno da im se pruži ljubav i pažnja. Jašim ih za Božić i nekada iz čiste želje, a većinom ih uprežem u svoj fijaker i odlazim sa klubom na fijakerijade. Životinja na sve uzvrati tri puta više nego što joj mi to pružimo. Konj je izuzetno pametna životinja i slobodno ću reći da su u većini slučajeva pametniji od svojih gazda. Lipicaneri su temperamentni konji i dozvoljavaju laku obuku i jako su poslušni. Hranim ih svojim kukuruzom, zobi i detelinom. Oni ujutro i uveče pojedu oko 5 kilograma zranaste hrane i jednu balu deteline. Uz to konj traži kupanje, češljanje, održavanje. Trenutno u selu imamo oko 30-tak konja i taj broj se sve više povećava.

Konjarstvo je skup sport jer je za jedno ždrebe potrebno izdvojiti oko 1.000 evra, a dobar konj košta 5.000 evra. Ipak, želja, volja i snažna ljubav, čine čuda i u Šašincima se konji po nekom sremačkom inatu kočopere. I dok je ljudi poput Radoslava i naslednika Nikole koji uz svog konjića slaže pehare, biće po Sremu i kasa i galopa. Još kako!

 

Kategorije Reportaža Sremska Mitrovica