gojko kekic

Kraj njega se Pančev nije naigrao

- Kao dugogodišnjem igraču Srema, jako mi je teško to što se Srem ne takmiči. Nadam se, da će u skorije vreme seniorski ostatak ponovo krenuti sa radom, šti je ne samo moja već i želja mnogih navijača koje Srem ima širom našeg područja. U krajnjem, to je najmanje što dugujemo jednom tako velikom klubu koji je zadužio ne samo Mitrovicu, već i čitav Srem, kaže  Gojko Kekić

Piše: B. Laćarac („Sremske novine“, dodatak „Fruškogorac“)

GojkoIme Gojka Kekića, dobro je poznato ljubiteljima fudbala širom Vojvodine. U poslednje dve decenije prošlog veka, izvrsni Gojko ostavio je veliki trag u „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“, a pre svega u Fudbalskom klubu Srem iz Sremske Mitrovice.

Popularni „Kele“ svoju fudbalsku karijeru počeo je u matičnom klubu Borcu iz Velikih Radinaca. Prve sportske i fudbalske korake učio je kod trenera Svetozara Davidovića – Pandže. Za svoj matični klub koji je neizmerno voleo, prvi put je registorvan 15. avgusta 1978. godine. Tadašnji Borčev podmladak je dva puta za redom postao prvak Mešuopštinske lige, najpre Južne, a potom i Zapadne grupe pokazavši da je tih godina bio jedan od najboljih fruškogorskih fudbalskih i uopšte sportskih kolektiva.

U najlepšem sećanju, kako sam kaže Kele, ostao mu je događaj iz Nove Gradiške, iz 1979. Godine, kada je njegov Borac, kao školska ekipa postao vicešampion Jugoslavije. Bila je to ne samo godina za pamćenje, već i ekipa koja je ostvarila veliki uspeh.

– Imali smo tada strašnu ekipu. Jednu od najboljih. Ta ekipa se kasnije gotovo kompletna preselila u Sremsku Mitrovicu i u Srem čiji dres tada nije bilo lako obući. Kao prvaci Vojvodine u Somboru, izborili smo plasman na veliki turnir republika i pokrajina, pa smo tako u finalu poraženi od vršnjaka iz Velike Plane. Igrali smo dobro, čvrsto, ali su nas nadigrali i na kraju dobili sa 1:0. Među igračima koji su tada igrali za nas posebno su se istakli Zlatko Lukić, Sava Stevanović, Svetislav Vukmir. Bilo je još dobrih, ali bih se u ovom brzinskom nabrajanju zaustavio na ovoj trojici, priča nam Kele.

Kada Darko nije bio Darko

U mitrovački Srem, u novi dres, u novu sredinu i među novi fudbal, Kele dolazi januara meseca 1981. godine. Za svoje ljubljene „crno-bele“ nastupao je u kontinuitetu sve do 1993. godine. Tokom ovog perioda, Kekić je samo u nekoliko istini na volju, kraćih intervala napuštao svoje „crno-bele“. Tokom proleća 1989. Godine, nastupao je kratko za komšijski Sloven iz Rume, da bi se na jesen 1990. Godine vratio u matični Borac.

PancevKao omladinac Srema uspeo je da se sa svojim timom domogne četvrtine finala Kupa Jugoslavije. Igralo se tada protiv Vardara iz Skoplja, a Kekić je imao zadatak da čuva, ni manje ni više, već kasnije poznatog ovdašnjeg i svetskog igrača i trenera – Darka Pančeva.

– Tada Darko Pančev nije bio ni blizu toliko poznat. Nosili smo se, bio sam dobar i mislim da nisam obrukao ni sebe ni Borac iz kojeg sam ponikao, a naravno ni Srem čije sam tada boje branio. Kasnije, kada je Pančev postao poznat i priznat igrač, bilo mi je drago što sam dobio mogućnost da zaigram proitv njega. Šteta je što tada nismo prošli dalje. Vardar je odlično igrao, bila je to ekipa koja je mnogo obećavala i nije mi krivo što smo od njih poraženi. Da smo prošli, igrali bi sa Sarajevom, što bi za jedan relativno mali klub kakav je Srem bio zaista velika stvar, objašnjava dalje Kekić.

Godine koje su dolazile, pred Kekića su stavljale nova iskušenja. Životna i još više ona fudbalska u kojima se mladi Radinčanin odlično snašao. To „snalaženje“ bilo je toliko dobro, da je u jednom momentu zaigrao za reprezentaciju AP Vojvodine.

– Bila je onda velika stvar zaigrati za reprezentaciju pokrajine. Fudbal je bio razvijeniji, bilo je više izvrsnih igrača i probiti se u društvo same elite, nije bila laka stvar. Šta umem dobio sam mogućnost da pokažem na turniru republika i pokrajina u Nikšiću. Tu smo zauzeli četvrto mesto, a koliko je ovaj turnir bio jak najbolje pokazuje činjenica da su, svako za svoje republike i pokrajine, tada nastupali još i Refik Šabanadžović (Železničar), Slavko Ištvonić (Dinamo-Zagreb), Goran Kartalija (Vojvodina), golman Dragoslav Vukadin (Sarajevo) i drugi, kaže Kele.

Za Srem – 200 utakmica

I danas voli crno beleZa seniorsku ekipu Srema, Kekić je odigrao oko 200 utakmica, najviše na poziciji levog beka. Debitovao je na Kup utakmici protiv slavnog Hajduka 1988. godine. Širom ovdašnjeg fudbalskog šara bio je poznat kao oštar igrač i beskompromisni borac, a njegovi startovi često su bili na ivici dobijanja žutog, odnosno crvenog kartona. Vodio je velike bitke sa desnokrilnnim napadačima timova kao što su Kabel, Indeks, Slavija, Dinamo, Bečej, Vršac, AIK, Agrounija, Bačka (Subotica i Bačka Palanka), Radnički (Sombor, Zrenjanin, Kovin), ali i drugih vojvođanskih ligaša. U Kup mečevima imao je prilike da se oproba i sa većim klubovima, onim koji su na fudbalskom nebu stare Jugoslavije bili dobro kotirani. Uvek je davao svoj maksimum i uvek opravdao ukazano mu poverenje.

– Najčešće sam se borio sa „malim“ klubovima u kojima ste obično mogli da sretnete ne baš tako „male“ igrače. Posebno se sećam da je nezgodan bio Dragan Bogić iz apatinske Mladosti, zatim Sarajlijin iz Vršca, Vučković iz Radničkog iz Zrenjanina i drugi. Neke sam zaboravio, nekima se sećam još samo prezimena, nekima imena, ali sigurno znam da su bili krajnje neugodni za čuvanje, nastavlja priču Kekić.

Treneri i posle Srema

Igrajući za Srem, Kekić je promenio nekoliko trenera. Bili su to Josip Zemko, Đorđe Kačunković, Slobodan Đurić, Ilija Lukić, Ibrahim Muratović, Bogdan Radivojev i Jovan Jole Savić. Bio je i član generacije koja je takmičarske 1986-87. godine Sremu donela titulu prvaka Novosadsko-sremske zone, dok je u sezoni 1990-91. sa mitrovačkim „crno-belim“ bio trećeplasirani u tadašnjoj Vojvošanskoj ligi. Zahvaljujući korenitoj reorganizaciji, Srem je tada uspeo da se plasira u Treću ligu-Sever, gde su se mitrovački momci nadmetali sa budućim prvoligašima Čukaričkim, Obilićem, Loznicom, Budućnosti iz Valjeva.

Posle odlaska iz Srema, Kekić je igrao za Trgovački, sa kojim je odmah izborio plasman u Sremsku ligu. U Borac iz Velikih Radinaca vraća se 1996. godine želeći da tako u klubu iz kojeg je ponikao završi fudbalsku karijeru.

Posle poslednjeg meča

Kada je Kele u martu 2001. zaigrao protiv ekipe Fruške gore (Radinčani dobili sa 1:0), činilo se da je to bio njegov poslednji meč.  Međutim, šest godina kasnije, kada se njegov matični Borac nalazio u teškoj situaciji, sa još nekoliko veterana priskočio je u pomoć i ponovo se aktivirao. Tada je najbolji meč odigrao u komšijskom Manđelosu i bio začetnik akcije kod oba gola u značajnom Borčevom trijumfu (1:2). Nakon ovog meča, trener domaćih Branko Bogosavac-Šubara nezadovoljan nastupom svojih igrača, mogao je samo da izjavi da to što Radinačni „imaju sto godina, ne znači da ih se može pobediti“. Mislio je tu Šubara pre svih na Gojka Kekić, svog dugogodišnjeg klupskog druga iz Srema. Poslednji susret sa seniorima, Kekić je imao u Čalmi (4:1) kada je već napunio 43 godine.

Srema odavno nemaIako više ne igra fudbal, Kele je i dalje strastveni navijač Borca. Jedino mu je, kaže, žao to što više nema njegovog Srema.

– Kao dugogodišnjem igraču Srema, jako mi je teško to što se Srem ne takmiči. Nadam se, da će u skorije vreme seniorski ostatak ponovo krenuti sa radom, šti je ne samo moja već i želja mnogih navijača koje Srem ima širom našeg područja. U krajnjem, to je najmanje što dugujemo jednom tako velikom klubu koji je zadužio ne samo Mitrovicu, već i čitav Srem, zaključuje razgovor Gojko Kekić

 

 

Kategorije Reportaža Sport Sremska Mitrovica