Godine za pamćenje
Već dve decenije Dragana Tomašević, bacačica diska, učesnica na četiri Olimpijade i vlasnica nacionalnog rekorda (63.63 metra), uporno trenira na atletskom stadionu u Sremskoj Mitrovici. Svoju izuzetnu i svake pažnje vrednu sportsku karijeru ova atletičarka Sirmijuma započela je kao kuglaš, ali je u svojoj trećoj atletskoj godini, marta 2000. godine na nagovor svog sadašnjeg trenera Danila Krtinića „prešla“ na disk. Prve korake, ili bolje rečeno krugove, načinila je ispod divljih jabuka, u krugu koji je u neposrednoj blizini igrališta FK Trgovački izlio njen deda.
Prve značajnije rezultate ostvarila je još kao junior, a kako je kročila u seniorsku konkurenciju postala je olimpijka. Na ponos svog klulba, grada i porodice, nastupila je u Atini 2004. godine, a potom 2008. u Pekingu, 2012. u Londonu, da bi prošle godine bila učesnik Olimpijade u Riju. Od Olimpijade do Olimpijade nikada ne ostavljajući svoj grad i klub radi nastupa u „većim“ klubovima i većim gradovima koji nisu njeni (da nije Olivere Jeftić bila bi jedinstven takav slučaj u srpskoj atletici), Dragana je osvojila sve medalje na Mediteranskim igrama, bila na Svetskim studentskim igrama na kojima je takođe blistala, „uzimala“ medalje na zimskim kupovima Evrope, osvojila sedam medalja na različitim internacionalnim kupovima. Za sve što je uradila tri puta bila je birana za najboljeg srpskog atletičara, 2005. i 2006. je zvanično proglašena mladom nadom i najvećim iznenađenjem evropskog i bacalaštva, a njen trener poneo je i laskavo priznanje zaslužnog trenera atletike. Do sada, Dragana je preko 50 puta nastupila za nacionalni tim čiji je i kapiten bila.
Trenutno, Dragana se sprema za Olimpijske igre u Tokiju i to će, kako kaže, biti njeno „ispisničko takmičenje“ na kojem će kao i uvek do sada predstavljati svoju porodicu, klub, grad i Srbiju. Uz Ognjena Filipovića koji je sve svoje rezultate ostvario vežbajući na mitrovačkoj Savi, ona je najbolji mitrovački sportista svih vremena.
Već dve decenije si sa diskom, u istom klubu i istom gradu. Kako je izgledao tvoj početak i kako ocenjuješ trenutno stanje atletike u Sremskoj Mitrovici?
DT: Počela sam da treniram pre tačno dve decenije, kod Aleksandra Spajića i Gorana Pavlovića. Sećam se, tada je Sirmijum bio tek osnovan i nismo imali ni stadion, ni krug, ni tartan stazu. Ali je bilo dece i to mnogo. Tih godina je posebno popularan bio kros RTS-a, kod nas se održavalo finale i svi smo išli, bez obzira na to ko trči, skače ili baca. Prve tri godine sam bacala samo kuglu i kada sam počela da radim sa diskom bilo mi je teško. Tada, kao mala možda bih i odustala da u parku kraj igrališta Trgovačkog nije bilo toliko puno dece. Dolazili smo sa svih strana. Mi koji smo živeli bliže peške, a oni koji su živeli dalje stizali su biciklovima ili su trčali do kluba. Dolazili smo bez roditelja, vredno radili i trudili se da ispunimo sve zadatke. Moj otac je bio ugostitelj, majka trgovac, pa iako živim blizu, oni nikada nisu mogli da stignu na moje treninge. Dok smo mi trenirali šta smo hteli i voleli, danas, čini mi se, deca treniraju ono što im roditelji kažu ili odrede. Dovoze ih na treninge, odvoze ih kući, kontrolišu rad i njih i trenera što loše utiče na sam trenažni proces.
Iako možda zvuči čudno, u moje vreme, kada ništa nismo imali osim kruga kojeg je napravio moj deda, bilo je mnogo bolje. Danas su uslovi tu, ali dece nema. Lepo vreme dolazi, a stadion je sve prazniji i prazniji.
DK: Kada smo počinjali imali smo publiku i vidu komšijske dece koja su dolazila na divlju jabuku pod kojom smo vežbali i posmatrali nas. Dolazili su i penzioneri sa KP Doma. Oni su nas pomno promatrali, tumačili da li je Dragana u formi, sa kojim diskom baca i rado su, nakon svakog treninga, prilazili da pitaju šta ih zanima. Danas toga nema. Deca su na računarima, sve ih manje interesuje bilo šta što nije internet i smatram da će se teško pojaviti neko ko će moći da izdrži sve što je izdržala Dragana kako bi uspeli.
A šta je to Dragana izdržala?
DK: Dragana nije talenat i to je važno da se kaže, pre svega zbog mladih. Ona nije došla da se igra i pobeđuje. Sve što je postigla, ostvarila je disciplinom, radom, upornošću, neodustajanjem. Gde god da smo se pojavili, Dragana je uvek bila najmanja, najistnija i najlakša od svih takmičarki. Da je došla u neki klub u Nemačkoj, ona ne bi ni prošla kao diskaš. Ipak, mnogima smo pomrsili račune i pokazali da umemo. Trebalo je tu dosta suza, ulaganja, strpljenja i lomova. Kada rešite da se profesionalno bavite ovim, morate u korenu da promenite svoje ponašanje. Sve mora da se tempira, hrana, spavanje, odmor, sve. Treninzi traju od tri do osam sati dnevno, u zavisnosti od takmičarskog kalendara i to, verujte, ne može svako da izdrži. Za sve ove godine, Dragana nije preskočila ni jedan trening, nikada nije zakasnila, a i danas im pristupa sa istim elanom.
DT: Novac je još jedna stvar o kojoj se malo vodi računa. Mogućnost da se zaradi, stekne stipendija ili šta tome slično postoji pošto ostvariš rezultate. Ali, dok to ne dođe, gotovo niko sem vaše porodice, trenera i najbližih vas ne vidi. Ja sam u petoj godini bacanja diska počela da obaram državni rekord i tada se sve pomerilo sa mrtve tačke. Najveći problem u našem sportu, a posebno u atletici je prelazak iz juniora u seniore. Ako do tada nisu ostvarili značajniji rezultat, mnogi napuštaju sport i odlaze na školovanje ili traže posao. Ukoliko imate vrhunske rezultate, tada polako ulazite u programe stipendiranja koji vas na neki način „guraju“ dalje. To je dobro, ali je problem u tome što bi se verovatno i među onima koji su rešili da ostave sport mogao naći dobar sportista koji bi tek dao značajne rezultate, ali pod uslovom de mu se omogućila dodatna šansa.
Uprkos svemu, ti si ostala u svom gradu…
DT: Naravno! Volim grad u kojem sam rođena i u kojem živim. Ovde sam ostvarila svoje najznačajnije rezultate, imam sreću da radim za izuzetnim trenerom koji je takođe iz Mitrovice, a vremenom su se i uslovi u kojima radimo popravljali, srazmerno dobrim rezultatima koje smo ostvarivali. Kada sam 2005. i 2006. godini bila proglašena za najperspektivniju mladu bacačicu Evrope i bila iznenađenje svetskog bacalaštva dobila sam nekoliko ponuda da karijeru nastavim sama ili sa trenerom u inostranstvu. Odbila sam sve to i rešila da ostanem tamo gde mi je mesto, među svojima, u svom gradu i naselju.
DK: Čini mi se da su mediji i javnost uopšte usmereni pre svega na rezultat, pa rezultate i svojataju ne vodeći računa o tome da oni koji nastupaju u inostranstvu to što jesu nisu ostvarili u svom gradu, nego u tuđim gradovima. Naravno to ne umanjuje njihov značaj, ali treba voditi računa i o tome ko je ostao u Mitrovici, ko u Mitrovici trenira i radi. Oni koji samo nastupaju za mitrovačke klubove, a pri tome ne rade u gradu, ma koliko bili odlični sportisti, žrtve su menadžerstva.
Dobro, a da li su uslovi presudni za ostvarenje vrhunskog rezultata?
DK: Naravno da su uslovi važni, ali ako nemate želju, sve vam je džaba. Vi recimo imate atletičare koji za sobom vode čitav tim trenera koji rade ono što kod nas radi samo jedan čovek. Takođe, kada dođu hladni dani, mi moramo da idemo na pripreme na minimalno 15 stepeni. Obično se trenažni proces odvija u velikim atletskim centrima gde jedan košta najmanje 50 evra. Ograničeni imanjem mi tamo ostajemo znatno kraće od drugih. Najveći broj vrhunskih atletičara gotovo nikada nije u našim uslovima, a mi smo retko kada u njihovim.
DT: No, i pored toga, uspevali smo da ostvarimo značajne rezultate pa nas je svaki nedostatak tog tipa samo još više sokolio. Ako se borite i ako dajete sve od sebe, pa i više od toga, uvek možete uspeti.
DK: I pored svega što imamo i nemamo, Dragana je u svojoj karijeri, a to je gotovo nepoznato javnosti, uvek bila pred osvajanjem najvećih medalja. Ona sada ima 63.63 metra i to je rekord, ali je bacala i 67 na zagrevanju ili pred takmičenje. U Osaki na Svetskom prvenstvu pre deset godina, dva dana pred nastup imala je najbolji svetski rezultat, a na takmičenju nije uspela da uđe u finale. Prosto rečeno, kockice se nisu poklopile. Takođe na Olimpijadi u Pekingu, ona i Olimpijska pobednica iz Atine bile su 13. i 14. i Dragana za svega šest santimetara nije ušla u finale. Međutim, već narednog dana, Draganin rezultat je u finalu nosio medalju. Ni tada nije imala sreće.
DT: Čudno je bilo i Geteborgu 2006. godine na Evropskom prvenstvu. U kvalifikacijama sam bacila rekord, a u finalu manje. Naravno, ovo nije nikakvo opravdanje, samo dokaz više da nije isto gledati izbacivanje iz fotelje i stati u krug. Za razliku od mnogih ja nemam i nikada nisam stekla dovoljno sportskog „bezobrazluka“. To nije nedostatak samopouzdanja već prosto… neke vrste pozitivne drskosti koja je očigledno potrebna.
Da li nakon završetka sportske karijere ostaješ u Mitrovici?
DT: To još ne znam. Trenutno, imam ponude da svoj život nastavim u Švajcarskoj. Čak, kako stvari stoje, postoji mogućnost i da na poslednjoj Olimpijadi nastupim za Švajcarsku. Iskreno, to je nešto što ne želim, ali ne smem ni tu mogućnost da isključim… sve zavisi od toga kakvi će uslovi za rad i spremanje biti u Srbiji.
DK: Bilo bi šteta da Dragana pre naredne Olimpijade ode iz sporta. Zapravo siguran sam da će ostati u krugu barem još četiri godine. Disk je disciplina u kojoj vrhunske rezultate možete ostvariti i u poznijim godinama. Primera radi, Francuskinja Mišon koja je sa 62.5 metara bila prva na Kupu u Las Palmasu, sa svojih 35 godina je postigla najbolji rezultat. Sa 37 je bila druga na Olimpijadi u Riju. Dragana je nju do sada pobeđivala, ali je Mišon u poznijim godinama uspela da se odvoji. Ako može ona, zašto to ne bi mogla i Dragana? Bilo bi lepo da se na taj način povuče iz sporta i da to učini onda kada sama bude želela i kada bude zadovoljna onim što je učinila.
Razgovarao: Stevo Lapčveić
Foto: Milan Mileusnić
