Ako se kojim slučajem i raziđu, poručuju, folklor će uvek biti tačka koja će ih spajati. Ako ne budu igrale u svom, igraće u nekom drugom gradu kojem će na taj način pokloniti ono najbolje što su iz Mitrovice i svog „Branka“ ponele
Piše: S. Lapčević
Ivana Perge (25) apsolvent je medicinske biohemije na Farmaceutskom fakultetu u Beogradu. Rođena je Mitrovčanka, učenica Osnovne škole „Boško Palkovljević-Pinki“ i kasnije Srednje medicinske škole „Draginja Nikšić“. Rođena Mitrovčanka je i Jovana Božić (26), po zanimanju diplomirani ekonomista – master. Kao i Ivana i Jovana je bila učenica „Pinkijeve“, a potom „Ekonomske“. Pored sličnosti u godinama, zajedničke škole, odličnog uspeha, ljubavi prema stručnim predmetima i sasvim male razlike u imenima, Ivanu i Jovanu spaja još nešto – obe su članice Folklornog ansambla KUD-a „Branko Radičević“ iz Sremske Mitrovice i već duže vreme zajednički „sitnim koracima“ uče najmlađe Divošane čiju folklornu sekciju vode.
Nedavno, sa svojim mališanima nastupile su u divškom Domu kulture, pobravši aplauze svih koji su došli da pesmom i igrom u tek adaptiranom objektu obeleže dan žena.
Upravo je folklor i rad u KUD-u „Branko Radičević“ ono što je izbrisalo sve male razlike između ove dve devojke koje su samo deo bogate galerije mladih i fakultetski obrazovanih igrača mitrovačkog KUD-a koji, uprkos činjenici da se o folkloru i narodnoj igri sve više govori kao o nečemu što je „ruralno“ i „zaostalo“, svojim primerom dokazuju svu ništavnost takvih tvrdnji.
Folklor ne sme da trpi
Svoje prve pokrete u folkloru, Ivana je napravila radno – već u trećem razredu osnovne škole i to zahvaljujući svojoj majci koja ju je povremeno vodila na svoje probe. Od tada do danas, kako kaže, nije pravila značajnije pause.
– Bila oduševljena muzikom, koracima i njihovim druženjem, pa sam tako rešila da krenem u dečiji ansambl. Tada je sa nama radila nastavnica Jelena Radović koja je dodatno probudila moje interesovanje za narodnu igru. U međuvremenu smo postale prijateljice i danas obe igramo u prvom ansamblu, priča Ivana.
Za razliku od svoje nešto mlađe drugarice, Jovana je na folklor krenula „relativno kasno“ – u sedmom razredu i to ne zahvaljujući majci, već mlađoj sestri od tetke koja je bila član dečijeg ansambla. Međutim, kao i u Ivaninom slučaju, i u Jovaninoj porodici postoji tradicija igranja u folkloru.
– Mama, ujaci i tetke bili su folkloraši. Čak su se i tatini mama i tata, moji baba i deda upoznali tako što su igrali zajedno… Bili su par u igrama iz Vojvodine. Jedino tata nije igrao folklor jer ga je zanimao fudbal. On je bio „crna ovca“. Počela sam da igram u „Branku“, takođe kod Jelene Radović. Ona me je naučila prvim koracima i uz nju sam još više zavolela narodnu igru, dodaje Jovana.
Ljubav prema folkloru nije prestajala ni tokom studija. Ivana je na probe dolazila i dolazi redovno, dok je Jovana, tokom studija u Novom Sadu tri godine igrala u „Nevenu“. Ni jedna ni druga, kažu složno, nikada nisu ni razmišljale da prestanu sa igrom.
– Bez obzira na to što sam bila u Novom Sadu, svaki slobodan momenat sam koristila da dođem na probu i u Mitrovicu. Uvek sam lepo dočekana i uvek mi je bila data šansa da igram i da idem na tureneje na čemu sam veoma zahvalna. Uspela sam da uklopim dve ljubavi – učenje, fakultet i folklor, priča nam Jovana.
Istog je stava i Ivana. Za nju, dolazak na folklor predstavljao je momente odmora, pražnjenja i sakupljanja snage za nove studentske izazove. Folklor nikada nije trpeo zbog fakulteta, baš kao što ni obaveze na fakultetu nisu trpele zbog folklora.
– Pošto studiram u Beogradu, prve godine studija nisam dolazila baš na svaku probu, priznaje Ivana, ali kad god je bio koncert nikada ga nisam propuštala. Postoji neka veza između mog fakulteta i folklora, a ogleda se u posvećenosti i mojoj ličnoj predanosti, jer su i fakultet i folklor centralne tačke u mom životu.
Tradicija nikada neće biti „aut“
O tome šta im folklor znači, Ivana i Jovana, kažu, nerado govore. Odanost narodnoj tradiciji, igri, pesmi, običajima i životu, dodaju, mogu da razumeju samo folkloraši. Oni koji to nisu, sigurne su, ostaće u zabludi da mladi u narodnu nošnju ulaze samo da bi lakše i brže „proputovali svet“. Upoznavanje drugih kultura i naroda, samo je deo onoga što folklor zaista nudi.
– Folklor je postao sastavni deo moje ličnosti i mislim da sam mnogo naučila igrajući. Putovala sam u Grčku, Bugarsku, Makedoniju, Sloveniju, Italiju, Poljsku, Češku, Mađarsku, i naravno, najponosnija sam na poslednju turneju u Kini. Putovanja nikada nisu bila razlog mog treniranja, to je pre nagrada za posvećenost, objašnjava Ivana i dodaje: – Po mom mišljenju, folklor nije „aut“ niti će ikada biti. Narodna tradicija je živa i predstavlja najbolji način našeg povezivanja sa precima. To je uvek obnavljajuća veza koja nam omogućava da naučimo mnogo više o sebi i svom narodu.
Svi oni koji smatraju da je folklor „zastareo“, poručuju Jovana i Ivana, treba da dođu na probe i koncerte mitrovačkog „Branka“ ili bilo kog drugog ansambla iz svog okruženja.
– Na folkloru stičete prijatelje za čitav život. Svog momka sam upoznala na folkloru, pa polako idemo stazom kojom su išli moji baka i deka, priča kroz smešak Jovana. – Turneje su lep deo folklora ali, kao što nisu Ivani, ni meni nisu razlgo zbog kojeg igram. Proputovale smo sve zajedno i delim stavi da narodna igra nikada neće biti „aut“. Za mene lično, nema većeg ponosa od trenutka kada običete narodnu nošnju, u njoj izaćete na svenu ili prošetate u defileu.
Zadovoljne Divošanima
Potreba da znanje i ljubav prema folkloru i narodnoj tradiciji prenesu najmlađima, za Jovanu i Ivanu nije samo čin dobre volje, već imperativ u vremenu u kojem se sve manje misli o prošlosti, sponama sa kulturom i društvenosti koja prevazilazi okvire virtualne stvarnosti. Radom u Divošu su, kažu, više nego zadovoljne. On ih ispunjava, a pružanje prilike mladima da preko njih nauče pokrete stare i po nekoliko vekova, napore čini vrednijim.
– Odziv i zainteresovanost dece u Divošu za folklor premašili su moja očekivanja, priča Ivana. – Deca su, koliko možemo da ocenimo, nadovezuje se Jovana, oduševljena i igrom, pesmom i naročito oblačenjem u narodnu nošnju i nastupanjem na sceni. Mislim da je folklor bitan za decu, nastavlja Ivana, kako zbog fizičke aktivnosti, tako i zbog učenja i sticanja moralnih vrednosti koje sve teže mogu naći oko sebe. Folklor je nastao iz potrebe ljudi da se druže, zaljube, da odmere umeće igranja, proslave srećne i prebole tužne događaje uz pesmu i igru.
– Za svako selo bitno da ima svoj KUD, decu koja igraju i na taj način predstavljaju svoje selo i upoznaju se sa drugarima iz drugih mesta. U Divošu je nedavno održan prvi koncert na kojem su pored gostiju nastupila i deca domaćini, Bilo kakvo dešavanje u selu tog tipa je zanimljivo. Deca su bila toliko uzbuđena kada su obukla nošnju, kada su se popela na scenu, kada su oni bili ti koji izazivaju aplauze kod publike. Puna sala Doma, je pravi dokaz koliko ljudi na selu podržavaju naš rad i koliko im prija ovakav vid okupljanja, dodaje Jovana.
Završivši studije, Jovana se vratila u svoj grad, a potom je pronašla posao u Novom Sadu. Ako se kojim slučajem desi pa se i raziđu, poručuju, folklor će uvek biti tačka koja će ih spajati. Ako ne budu igrale u svom, igraće u nekom drugom gradu kojem će na taj način pokloniti ono najbolje što su iz Mitrovice i svog „Branka“ ponele.
