GORDANA LUKIC NA SCENI FOTO S Niksic Sremske novine

Glumica Gordana Lukić: Pozorište kao druga kuća

I pored toga što se pojavljivala na velikom platnu i na malim ekranima, za nju je pozorište druga kuća, tu se oseća kao svoj na svome i, kako kaže, jedino tu može da ostvari kontakt sa publikom na pravi način

Piše: D. Tufegdžić („Sremske novine“, dodatak „Mačva“)

GORDANA LUKICGlumica iz Mavčanske Mitrovice Gordana Lukić, je neko je maestralan u svojoj profesiji, ko se saživi sa svakim likom koji igra i predstavi ga publici na najmogući najbolji način. Ona ne samo da glumi, nego recituje, režira, bavi se pedagogijom i još mnogim drugim stvarima.

– Moj početak bavljenja glumom ne razlikuje se puno od početaka drugih ljudi koji su talentovani za bilo koju vrstu umetnosti, sve to nekako krene u školi, recituješ na priredbama, prevaš, glumiš… Kasnije se priključiš nekom amaterskom društvu i ako si zaista talentovan nastaviš time da se baviš i to postane tvoj poziv. Ja sam svoju ljubav prema glumi osetila jako rano i među prvima iz ovog kraja sam upisala Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu – počinje priču Gordana.

I pored toga što se pojavljivala na velikom platnu i na malim ekranima, za nju je pozorište druga kuća, tu se oseća kao svoj na svome i, kako kaže, jedino tu može da ostvari kontakt sa publikom na pravi način. Radila je u pozorištima u Pirotu, Kragujevcu i u Mitrovici gde i sada najčešće igra.

Gordana je glumila u nekoliko serija, a jedna od najpoznatijih je možda serija „Selo gori, a baba se češlja”, zatim glumila je i na filmu od kojih je najznačajniji „Beograde, dobro jutro”, Želimira Žilnika. Međutim, sebe ne vidi kao lice iza ekrana, nego kao nekog ko je stalno na „daskama koje život znače”.

VELIKO ISKUSTVO- Imam i u sferi serije i filma iskustva, ali ne previše, jer meni je potrebna publika i povratna reakcija od strane publike. Kod serije ili filma gledaš u kameru i jednu scenu ponavljaš nebrojeno puta, a na kraju nju neko u montaži može da iseče i da se nikada ne prikaže. Gledam da izbegnem snimanja, ako je to moguće. Tu nisu neke velike pare, a ja nisam osoba koju zanima popularnost i slava: Meni je mnogo bitnije da sam ja srećna i ispunjena dok radim svoj posao, pa neka moju predstavu odgleda i 15 ljudi, ja znam da su oni u pozorište došli zato što tu umetnost vole. Ne radim ovaj posao da bih bila poznata i slavna ličnost koja se pojavljuje na televiziji, ovo radim jer to volim – priča Gordana.

Za sebe kaže da se još uvek nije „srela” sa likom u koji nije mogla da „uđe“, te da joj je lako da se u svaki lik premetne, da nema problema da razume bilo koji lik i da ga brani, pa čak i kada igra neku osobu koja je u biti jako drugačija od nje ili njena potpuna suprotnost.

– Kao što svako zanimanje ima svoje deformacije, tako i naše ima, mi se nekada toliko uživimo, odnosno srodimo sa tim našim likovima da počinjemo i van pozorišta neke osobine njihove da ispoljavamo, ali svakako smo vrlo svesni da to nismo zaista mi – nastavlja Gordana.

GORDANA LUKIC NA SCENI FOTO S Niksic Sremske novinePre 17 godina Gordana počinje da se bavi i pedagogijom i zajedno sa Natašom Stojković osniva Krativni studio “Music box”, da bi zatim 2010. godine samostalno osnovala Tetar „Gartel“ koji od tada vrlo uspešno radi.

– Zašto sam se opredelila za rad sa mladima prvo kroz kreativni studio, a zatim i kroz teatar jeste zato što sam shvatila da negde gubimo publiku, da nove generacije sve manje idu u pozorište. Takođe mislim da treba negovati amaterizam, mlade ljude od kojih će se neko opredeliti i za profesionalno bavljenje glumom – priča Gordana i dodaje da je do sada kroz „Gartel” prošlo oko 500 dece i da godišnje izbace i po četiri predstave, što je za jedan tetar značajan repertoarski zadatak.

U okviru teatra trenutno postoje tri grupe i to najmlađa u kojoj su deca uzrasta od prvog do četvrtog razreda, srednja grupa u kojoj su deca uzrasta od petog do osmog razreda i najstarija grupa u kojoj su srednjoškolci i stariji i za koje Gordana kaže da su oni sada već iskusni glumci amateri koji imaju šest – sedam godina bavljenja glumom i kod kojih se vidi kako oni na jedan sasvim drugačiji način doživljavaju druge predstave, filmove, kritički analizirajući ih.

– Mi dosta profesionalno radimo. Na primer, predstava „Hamlet rimejk” je prošle godine stigala na tri međunarodna festivala, pobrala sjajne kritike i to ne samo naših i eks-jugoslovenskih žirija, nego i nekih evropskih kritičara, koji su se predstavom  oduševili, što znači da pozorište ima jedan univerzalan jezik. Stranom žiriju nije bilo potrebno da znaju sprski jezik da bi razumeli šta smo mi hteli da kažemo i ja sam jako ponosna na tu predstavu. Isto tako ponosna sam i na moje najmlađe glumce koji su nedavno nastupili na zonskoj smotri – kaže Gordana.

Za kraj ona kaže da je pozorište jedan hram u koji treba odlaziti, i poziva sve da ga što mogu češće posećuju, jer iz tog hrama čovek uvek  izađe oplemenjen.

 

Kategorije Kultura Sremska Mitrovica