RIBARSKI ALAT

U Ravnju ostala samo dva ribara

Alase dave nameti i ribokradice

Ne tako davno, u Ravnju je bilo 20 ribara i od njih živelo još 50 porodica, a danas selo ima samo dva ribara, koji sve teže izdržavaju visoke namete i to što država toleriše ribokradice

Piše: M. Filipović

DRAGAN DUKICRavnje je selo u Mačvi, ušorenih 400 kuća na ataru 2.500 hektara, smeštenom između reka Save i Zasavice, blizu uliva Drine u Savu. Istorijsko je mesto od 1813. godine kada su se ovde čuveni junak Zeka Buljubaša i njegovi golaći borili za slobodu srpskog naroda što osta zapisano kao boj na Ravnju. Tada to ne beše selo, već ravnina livada, šuma i njiva koju naseliše Zekini Hercegovci. Došlo ih je mnoštvo. I da bi se prehranili, lovili su ribu i na Savi i na Zasavici. Love je i danas!

Ravnjanci su bili decenijama najbrojniji profesionalni ribari iz jednog sela na reci Savi. Bilo je tako do nedavno. U ovom selu profesionalnu dozvolu za lov ribe plaćalo oko 20 meštana. Pored njihovih kuća, od ribarstva je živelo bar još 50 domova ovog sela. Ribari nisu mogli sami vladati  alatom za lov na reci, pa im je trebala ispomoć momaka koji su vukli dugačke mreže, vozili čamce i prevozili ribu do kupaca.

Danas Ravnje ima smao dva ribara profesionalca koji plaćaju sve državne dažbine. Jedan je Dragan Manojlović, profesor teologije, koji ima jedva dva hektara oraće zemlje, a drugi je Dragan Dukić Beli,  koji je završio osmoljetku i ima manje od dva hektara zemlje. Oba ribara su porodični ljudi i sa sređenim domaćinstvima kao da obrađuju na destina hektara oranica.  Tako je bilo do sad.

Dragan Manojlovic- Ovo selo je dinastije ribara. Ja sam učio alaski zanat od dede i oca. Kad sam napunio 18 godina, postao sam profesionalni ribar. Sad mi je 51 godina i nikad nisam bio u sitauciji da ne uplatim dozvolu za profesionalni ribolov. Samo kad sam bio u vojsci, nisam lovio ribu. Sve do pre neku godinu, kad su bila stara pravila lova ribe i plaćanja dažbina, ja sam mogao lepo da radim, da angažujem meštane da i oni mi pomognu i da zarade za njihove porodice. Sad ne znam gde pre šta  i kako da platim, pa ne smem ni da angažujem ljude. Potrebno mi je da mesečno ulovim najmanje 500 kilogram kvalitetne ribe kako bi ispunio državne dažbine i rashode za ribolov. Plašim se da ću ovo što sam do sada zaradio od ribarstva morati da trošim kako bi plaćao samo dažbine. Zar nije bolje da nam država bar za trećinu smanji sadašnje dažbine i da sve više ima ribara i da imamo našu zdravu ribu na tezgama, a ne da uvozimo zatrovanu čak iz Azije i ko zna sve odakle – pita se Dragan Dukić Beli.

Dragan Dukić od ribarstva izdržava nezaposlenu ženu Mirjanu, sina Đorđa, koji ima 22 godine i završio je srednju školu i ćerku Milicu, koja je srednjoškolac i pre neki dan je postala punoletna.

Možda bi se neko od mlađih i odlučio nastavi tradiciju ribarenja, ali kako govori Dragan Manojlović, teško da će se tako nešto dogoditi.

RIBARSKI ALAT- Imam 41 godinu, a još kao osnovac sam zavoleo ribarstvo uz dedu Milorada. Pamtim sve ribare koji su bili u Ravnju. Imali su divne uslove da love ribu, zarađuju za sebe i za druge u selu. Bio sam dobar đak i želo da završim teologiju. Postao sam profesor teologije i nisam se razočarao što nema posla. U ribarstvu sam već 20 gdoina. Nije lako, prvo moram da platim 90.000 dinara godišnju dozvolu, a zatim svakog meseca skoro 18.000 penzionog i socijalnog doprinosa. Rashodi za gorivo na čamce i vozila da se riba preveze do kupaca godišnje iznose više od 200.000 dinara, za obnovu alata potrebno je bar 150.000 dinar, ako nemamo krađu, koju nikada nikome nije nadoknađena. Naš rashod za godinu je veći od pet hiljada evra, a nemamo nikave subvencije od države. Do pre neku godinu smo bili svrstani u poljoprivredu, što bi bilo za nas bolje, sad smo privrednici treće kategorije. I sve to da nekako preživimo. Ali, nas kontrolišu skoro svaki dan: šta i gde radimo sa alatom, koji je po broju ograničen na 30 alata. Ranije je to bilo: imaj ga koliko možeš da ga upotrebiš. Ako imaš više, angažovaćeš više ljudi da rade. Pa sam ja zbog viška mreže dužine samo osam metar bio veoma strogo kažnjen, uslovnom robijom. Sad nam traže da platimo porez na lokal za prodaju ribe, a mi nijedan nemamo lokal. Ja iz vode odmah ribu nosim za poznatog kupca i što bi imao dodatne izdatke još za lokal koji mi nije potreban – priča Manojlović.

– Imam kolibu pored Save i kojoj držim alat, gde su mi i čamci. U isto vrem ljudi koji ne plaćaju nikome nikada ništa, love ribu čime stignu i javno prodaju na pijacam. Njih niti ko kontroliše, a mi profesionalni ribari sumnjamo da su oni u ortakluku sa čuvarima ribolova, među kojima je najviše veoma malo obrazovanih za taj posao. Kako drugačije misliti kad krivolovce niko ne kažnjava ili prolaze, najčešće sa opomenama – zaključuje Manojović, koji od ribarstva izdržava suprugu Radicu, sina Dejana, učenika srednje škole i ćerku Milicu, učenicu osnovne škole.

Doskorašnji ribari u Ravnju Ljubiša Budečević i Branimir Stanković vele nam da nisu sigurni da će i ova dvojica poslednjih  ribara u Ravnju dogodine profesionalno loviti ribu. Neće, kažu, izdržati tolike rashode, a mogućnosti da se ulovi više ribe sve su manje. Krađe ribe na reci Savi kod Ravnja znatno će se povećati. Tom nečasnom rabotom u ovom selu nikad se nisu bavili ljudi koji su bili profesionalni ribari. Kad su lovili, plaćali su državi. Kad to nisu mogli iz bilo kojih razloga, nisu ni lovili ribu. Drugi koji nikada ništa nisu plaćali plaćali državi, i danas se pojavljuju kao ribokradice. I niko ih ne sprečava.

 

Kategorije Reportaža