Najveći domet klub je ostvario u sezoni 1963/64, kada je bio vicešampion Sremske lige i izborio status vojvođanskog ligaša
Tekst: S. Lovčanin („Laćarak“, dodatak „Sremskih novina“)
Već u proleće 1945. godine u Laćarku, na inicijativu mesnih vlasti i mladih, obnovljen je rad fudbalskog kluba. Shodno tadašnjem revolucionarnom zanosu, klub je poneo naziv „Španac“ kasnije više od decenije zvao se „Budućnost“ da bi mu posle bilo vraćeno ime „LSK“ koje nosi i danas. No, pet godina po formiranju „Španca“ tačnije 1950., pri tadašnjem preduzeću ,,Varda,, koje se bavilo preradom drveta i imalo više stotina radnika, osniva se Fudbalski klub ,,Drvodeljac”.
Njegovi prvi igrači bili su radnici „Varde“ a kako je klub jačao u njega pristižu i daroviti mladići iz sela. Prema svedočenju Srete Rusina, penzionisanog nastavnika fizike, koji je čitav radni vek proveo u ovdašnjoj školi i bio igrač najbolje generacije „Drvodeljca“, prvi fudbaleri tog kluba bili su : Nedeljko Savić-Neca, Mata Arbanas, Marko Krkljež, Kuzma Varmeđa, golman Duško Šubatlija, kasnije Zdenko Žanić, Nikola Konjević, Perica Mikuš,Ištvan Čižak, zvani Pipaš, njegov brat Nuna, poznat kao vrsni golgeter.
Igralište se nalazilo odmah pored fabrike, a ekipa se najpre takmičila u okviru Sreskog gradskog prvenstva Sremske Mitrovice. U međuvremenu menjali su se sistemi takmičenja, a „Drvodeljci“ su nastupali s promenljivim uspehom.
Klub doživljava uspon krajem pedesetih i početkom šezdestetih godina, kada postaje perjanica laćaračkog fudbala, dok je LSK doživljavao najteže dane u svojoj istoriji, s obzirom da generacija, tada na sceni, nije bila na nivou svojih slavnih prethodika. Zbog toga su ovdašnji ljubitelji našeg najpopularnige sporta češće odlazili na igralište ,,Drvodeljca,, nego posmatrali utakmice u centru sela.
Zvezdane trenutke nabolja generacija „Drvodeljca“ doživljava u sezoni 1963/64, kada postaje vicešampion Sremske lige i ostvaruje plasman u društvo vojvođanskih ligaša. Tu ekipu činili su: Mija Lazarević, Steva Polovina, Nina Čalić, Steva Ilić, Laza Polovina, Sreta Rusin, Siniša Popović, Mika Kuzminac, Kruna Fanović, Branko Herceg i Jova Varmeđa.
– Prvak lige tada je bio „Železničar” iz Inđije, a mi smo kao drugi osvojili 40 bodova. Zabeležili sno 18 pobeda, četiri utakmice smo igrali nerešeno i isto toliko doživeli poraza – ističe Sreta Rusin koji raspolaže s verovatno najbogatijom dokumentacijom o istoriji tog kluba.
Najbolji igrač te generacije, svakako je bio, kaže on, Branko Herceg, koji odlazi u drugoligaški klub Srem, a zatim igra i u Prvoj ligi. Branio je boje „Čelika” iz Zenice i „Borca” iz Banja Luke. Mnogi Laćarci će reći da je on bio najbolji ovdašnji fudbaler svih vremena. Do kraja života ostao je privržen laćaračkom fudbalu.
Ne manje talentovan bio je i njegov brat Nina, ali nije ostvario takav domet, jer je manje istrajavao na terenu, u odnosu na Branka. Prava legenda laćaračkog fudbala iz tog tima je, svakako, i Jova Varmeđa, koji je nastavio da igra u Čelarevu u Bečeju, a zatim karijeru okončao u rodnom mestu.
Iz tog sjajnog tima, koji je proslavljao laćarački fudbal širom Srema, uz Sretu Rusina, danas je još živ samo Steva Ilić.
Posle osvajanja vicešampionske titule i plasmana u viši rang takmičenja ,,Drvodeljca“ usledio je događaj, koji je imao dalekosežne posledice za dalji razvoj fudbala u ovom mestu. Preovladao je razum i doneta odluka o spajanju dva kluba, koji je nastavio takmičenje u Vojvođanskoj ligi pod nazivom „Varda“ Naravno, najveći deo tima činili su igrači dotadašnjeg „Drvodeljca“ koji je nizao uspehe širom Vojvodine. Nekoliko godina kasnije klub je poneo sadašnji naziv „LSK”.
U gotovo deceniji i po postojanja ,,Drvodeljac“ je imao časnu ulogu u laćaračkom fudbalu, pa čak i presudnu u trenucima agonije seoskog kluba. Na nekadašnjem terenu „Drvodeljca“ danas igrališta za male sportove i decu, dok od „Varde“ nije ostalo gotovo ništa.
