Pobuna „Dece Apokalipse“
– Ako govorimo o tome protiv čega je grupa „Drugi dolazak” onda je to sve ono što stoji nasuprot toj istini, a to je laž i sve ono što servira otac laži i njegove sluge, kaže Zoran Purešić
Zoran Purešić
Kada su 1994. godine Jovan i Andrej monasi manastira Svetog Germana Aljaskog u blizi San Franciska, svi bivši muzičari i ljubitelji pank-rok muzike objavili prvi broj svog fanzina „Smrt svetu“ (po terminu iz sedmog veka, kojim je Sveti Isak Sirijski podrazumevao asketsku praksu odricanja strasti), postalo je jasno da će dobri stari buntovni pank konačno uploviti u vode jedne dublje i istinskije revolucije od one koju je do tada nudio.
Kako su u uvodu u prvi broj fanzina koji se prodao u preko 50.000 kopija istakli sami njegovi autori osnovni cilj pobune koju „Smrt svetu“ nudi jeste „traganje za istinom i preispitivanje duše, usred modernog doba nihilizma i očajanja“.
Promovišući principe „poslednje prave pobune – umreti za ovaj svet i živeti za drugi” novi parvoslavni pank pokret vrlo brzo je okupio veliki broj onih koji su do tada smatrali da su tetovaže, pirsinzi, nekonvencionalna garderoba i frizure dovoljni za oponiranje svetu.
Izdavanje fanzina preneto je potom u antiohijsku crkvu Svetog Varnave u Kaliforniji, uredno se distribuira po pank svirkama, a u srpskoj redakciji i na srpskom jeziku izdali su ga Manastir Studenica i Sveta gora.
Inače, ceo ovaj pokret, nazvan je „Deca Apokalipse“, a nastao je kao misionarska zajednica prvenstveno za pankere jer, kako poručuju njegovi nosioci „pravoslavni hrišćani i pankeri su u pobuni protiv sveta, njegove ispraznosti i izveštačenosti“.
U takvoj pobuni je i rumski pank bend „Drgugi dolazak“ koji je nastao pre gotovo 12 godina. U početku je to bio trio, kasnije četvorka, pa duo, petorka. Trenutno, „Drugi dolazak“ čini četvorka u sastavu Zoran Purešić – vokal, gitara; Vasilije Tomić – bas, prateći vokal; Nenad Jovanović – gitara i Goran Blagojević – bubanj. „Drugi dolazak“ od početka radi na autorskim pesmama duhovnog, pravoslavnog karaktera i upravo to je ono što njihov pank-rok čini nesvakidašnjim.
Nastupi „Drugog dolaska“, kaže za „Sremske“ Zoran Purešić, do sada bili su pretežno lokalnog karaktera. Rumljani su učestvovali na nekoliko festivala i do sada su izdali dva studijska albuma: svoj prvi album, „Drugi dolazak“ izdali su 2010. godine pod nazivom „Pomoz’ Bog Srbijo“, a drugi 2013. pod nazivom „Priprema, pozor, smrt“.
Vi ste bend koji svira rok muziku. Poznato je da rok nastao kao izraz bunta mlađih generacija protiv starjih, protiv sistema i poretka. Da li i „Drugi dolazak“ predstavlja izraz bunta?
ZP: Grupa „Drugi dolazak” predstavlja prvenstveno objavu istine. One najvažnije. Istine koja je Isus Hristos. I sam naziv grupe stoji upravo kao opomena, podsećanje na tu istinu koja će doći da sudi živima i mrtvima, što znači na samu suštinu smisla čovekovog života, a to je dobar odgovor na Strašnom Hristovom sudu.
Ako govorimo o tome protiv čega je grupa „Drugi dolazak” onda je to sve ono što stoji nasuprot toj istini, a to je laž i sve ono što servira otac laži i njegove sluge.
Pravoslavlje ima bogatu umetničku tradiciju. Pored Vas, u sferi rok muzike postoji i bend „Eshaton“, a i pre nekoliko godina grupa rok muzičara učestvovala je na realizaciji projekta „Pesme iznad Istoka i Zapada“. Koliko se vi kao rok muzičari u nju uklapate i koliko se koristite njome u vizuelnom smislu?
Drugi dolazak
ZP: Što se tiče muzičkog žanra grupa uopšte nije ograničena na određeni muzički pravac. Jednostavno, kao autor pesama mogu da kažem, odrastao sam što se muzike tiče na tom nekom tvrđem, pank zvuku i taj „jezik” najbolje govorim, pa sam na njemu i ispevao pesme.
Takav muzički izraz, iako srodne tematike, ne bih uklapao, odnosno stavljao u istu ravan sa našom tradicionalnom duhovnom muzikom u kojoj se može osetiti onaj pravi bogomdani mir, već ga više posmatram kao smernicu, putokaz, stepenik ka tome miru, u onim predelima gde njega nema. Otprilike, kao kad bi jednu dobru, korisnu knjigu sa njenog izvornog jezik apreveli na jezik neke daleke zemlje u kojoj se o sadržaju te knjige malo ili nimalo zna. Ako posmatramo tako, može se reći da je to jedna vrsta misionarenja.
Kada je 1994. godine osnovan fanzin, a potom i čitav pokret poznat pod nazivom „Smrt svetu“, njegovi osnivači, monasi iz Severne Kalifornije, koji su ponikli iz pank muzike istakli su da u svom radu koriste pank i druge instrumente i medije prijemčive mladima, kako bi ih izveli na pravi put. Oni su za evo već više od dve decenije u tome uspeli. Koliko vi imate uspeha?
ZP: Koliko uspeha imamo u tome, ja ne znam, Bog zna, ali navešću primer koji mi je ostao u sećanju. Nekom prilikom u razgovoru jedan mladić, skinhed mi je rekao otprilike ovako: „Vidi, to što se tiče vere, crkve, ja ne marim puno za to, ali sve vaše pesme znam napamet”. Muzika mu se dopala. Možda se u nekom periodu svoga života bude dublje zamislio i nad rečima pesme koja jasno govori gde se nalazi onaj večni smisao života i rešenje svakog problema.
Doduše, mi smo na oba albuma u određenim pesmama imali spoj tradicionalnog sa ovim što mi radimo. Na prvom albumu to je u pesmi „Sveti Sava Srbiju spasava” koja je snimljena sa grupom „Vrelo” iz Rume, a na drugom to je pesma „Gospod neće ostaviti narod svoj” koju je ulepšao guslar Petar Mišović.
U jednom intervjuu Cane – Partibrejkers je, govoreći o spoju pravoslavlja i rok muzike, istakao da on kao pravoslavni muzičar svoj mir traži u buci i kroz buku. Ima li mira u buci, i da li vam se čini da u našim „mirovima“ nekada ima i previše buke?
ZP: Svoj mir ne tražim u buci, naprotiv. Ovu našu „buku” posmatram kao borbenu varijantu mira, koja u svojevrsnim borbenim uslovima i u svoje vreme viče i ukazuje na onu istinski mirnu luku u kojoj je usidren nepotopivi brod Svete saborne i apostolske Crkve kojoj je glava Hristos i koji čeka da uplovi u večni život Carstva nebeskoga.
