Армаковићи на окупу

NOVI SAD: SANjA I STEVAN ARMAKOVIĆ, NAUČNICI I ISTRAŽIVAČI

Ljubav koja će promeniti svet

Sve što su ostvarili, Armakovići su ostvarili zajedno. Na tom putu vodila ih je ljubav, pa se može slobodno reći da svet neće promeniti njihova istraživanja, već ljubav koja je već 14 godina njihov glavni pokretač

Стеван и СањаStevana Armakovića poznajem gotovo čitav život. Zajedno smo išli u osnovnu i srednju školu, a negde pred bombardovanje postali smo i kumovi. Bilo je to jedno od onih masovnih krštavanja kraj Male Crkve pa često i danas u šali pogađamo ko je koga tačno krstio.
Naši putevi, ukršteni zajedničkom dečijom zaljubljenošću u video igre i muziku, razišli su se po svršetku Gimnazije. Stevan je otišao u Novi Sad, a ja u Beograd. Ipak, kako to obično biva, jednom ukršteni putevi one na njima zaostale nekako uvek vraćaju na mesto sa kojeg su pošli. Tako i nas dvojicu imenjaka koje razdvaja samo različita interpretacija grčkog Stefana (njegova je sremačka, a moja više prekodrinska).
U međuvremenu, Stevan je završio svoje studije fizike na Prirodno-matematičkom fakultetu, oženio svoju srednjoškolsku ljubav Sanju, dobio sina Filipa koji broji četiri godine. Ne tako davno, Stevan i Sanja su na svom Prirodno-matematičkom fakultetu i doktorilali – on na Departmanu za Fiziku, a ona na Departmanu za Hemiju. Svoju tezu Sanja je branila u oblasti analitičke i fizičke hermije, a Stevan teorijske fizike kondenzovanog stanja.  Danas, Armakovići su bračni par naučnika i istraživača. Sanja je trenutno u zvanju Asistenta, a Stevan Naučnog saradnika. Spadaju u grupu najperspektivnijih mladih naučnika u Srbiji, trude se da svojim radom promovišu nauku, nastojeći pri tome da ukažu na potrebu ulaganja u mlade naučnike čije vreme, kako tvrde, dolazi tek onda kada im se ponudi šansa.

Zajedno u kući i van nje

– Sanja je diplomirala prva u generaciji, pre roka, i isti dan praktično dobila i zaposlenje na Departmanu za hemiju. Prosek 9.67 joj je obezbedio i više univerzitetskih nagrada, kao i nagradu “Kostić fonda” za najbolji diplomski rad u Srbiji iz oblasti hemije i Srpskog hemijskog društva. Istom dinamikom je nastavila da se bavi i naukom. Ja sam iskoristio apsolventsku godinu, prosek mi je bio 9.02 pa sam se kao i ona, odmah po sticanju diplome posvetio daljem akademskom usavršavanju koje se, barem što se školovanja tiče, završilo sticanjem doktorskog zvanja, priča Stevan.
Motivisani predlogom Sanjinog mentora, Prof. Ferenc Gaala, da objedine teoriju i eksperiment mladi Armakovići počeli su zajednička istraživanja. Eksperimentalac hemičar i teoretičar fizičar, pa još muž i žena našli su se i van kuće na istom zadatku. Molekulsko modeliranje je tako od naučne opsesije preraslo u, moramo priznati, nesvakidašnju bračnu obavezu.
– Zajednički rad doneo je puno izazova, ali se itekako isplatilo. Za nepunih šest godina objavili smo preko 40 radova u časopisima sa visokim vrednostima impakt faktora. Ponosni smo na skorašnji rad publikovan u časopisu impakt faktora 6.2. Godina za nama, nastavlja priču Stevan, bila je posebno uspešna, objavili smo 21 rad u časopisima sa impakt faktorom, što je rezultat kojim bi se ponosile i istraživačke grupe sa renomiranih svetskih Univerziteta. Posebno smo ponosni što smo samostalno uspeli da ostvarimo saradnje sa istraživačima iz raznih delova sveta kao što su Indija, Turska, Saudijska Arabija, Island, Slovenija .
Nažalost, kako to u našoj sredini obično biva, njihovi, svake pažnje vredni rezultati ostali su gotovo nezapaženi od strane rukovodstva Fakulteta i, kako ističu, posebno je poražavajuća činjenica da su sve teorijske rezultate dobili na kompjuterskim i softverskim resursima koje su lično finansirali i obezbedili.
– Međutim, priznanje uvek stigne u nekom obliku, posebno ako poslu kojim se bavite poklanjate čitavog sebe. Tako je kompanija čiji softver za molekulsko modelovanje koristimo uvidela našu izdavačku dinamiku, pa nas stipendiraju sa njihovim skupocenim softverom, dodaje Stevan.

Porodica na prvom mestu

Sa sve svoje uspehe, Stevan je spreman da “okrivi” Sanju. Priča o njihovoj ljubavi dugoj već 14 godina jedna je od bolje poznatih gimnazijskih priča. Razvijajući se od simpatije, preko pubertetske zanesenosti, sve do zrele ljubavi, veza između Sanje i Stevana svoju punoću dobila je upravo u Novom Sadu. Bodreći jedno drugo, uprkos problemima sa kojima se najveći deo studenata u Srbiji suočava, uspeli su da ostvare ono što  ne polazi baš svima od ruke.
– Sanja je imala energije i za sebe i za mene. Njeni uspesi sa ispitima i ostalim obavezama nisu mi ostavljali puno prostora za špekulaciju, pa sam i sam morao da učim i dajem sve od sebe. Konstanto me je motivisala, a da ne pričam koliko mi je rešila integrala i diferencijalnih jednačina. Slobodno mogu da kažem da nije bilo Sanje ne bih ni ispratio ličnu želju da upišem fiziku, a kamoli da je završim. Koliko je to istina, možda najbolje govori podatak  da sam kao gimnazijalac svojevremeno pao na popravni iz fizike, priča kroz smešak Stevan i dodaje: – Tokom doktorskih studija postali smo roditelji i to je ono što nas je učinilo najsrećnijim ljudima na svetu. Obično naučnici čekaju da završe doktorske studije pa da se ostvare kao roditelji, međutim nama je roditeljstvo bilo apsolutni prioritet. To je jedan ogroman izazov u svakom smilu, ali ujedno i izvor beskonačne ljubavi sa kojom se sve može rešiti. Filipovim dolaskom dobili smo i dodatnu inspiraciju pa smo tada jasno konstituisali pravac istraživanja. S obzirom da je Sanja Sremica, često se šalim da sam ja na beneficiranom stažu, pa bračnim godinama obavezno dodam po koju. Filip danas ima četiri godine, aktivno trenira gimnastiku i sasvim nedavno je proglašen za najboljeg gimnastičara godine u svojoj kategoriji. Ide na engleski, obožava da šutira loptu, a kako stvari stoje prava je umetnička duša. Obožava da ide u vrtić i poznat je po tome što nijedan rođendan ne prolazi bez njega. Tako, kada se sve sabere, mogu slobodno reći da nas kroz naš rad i školovanje ne vodi ljubav prema nauci nego prosto – ljubav. Ona koja prožima sve i koja je jača od svega.

Aikido, muzika, SF, slikanje…

Најукул научникU slobodno vreme Sanja i Stevan aktivno se bave se i aikidom. Kako kažu, aikido je borilačka veština čiji su principi primenljivi u apsolutno svim aspektima života. Sanja voli da slika, bavi se dekupaž tehnikom dok Stevan, kada nije u “Seiunkan Aikido Dodžou” Milana Veličkovića radi na SF romanu koji očekuje da završi ove godine.
– I u nauci i u aikidou problemi se najefikasnije rešavaju ako se napravi dobar temelj. U nauci jak temelj predstavlja dobar teorijski opis ili dobra eksperimentalna postavka, dok u aikidou jak temelj predstavljaju dobro uvežbani osnovni principi na kojima zasnivaju tehnike. Jak temelj u kombinaciji sa vrednim radom (ili vežbanjem) omogućuje da se i naizgled krajnje komplikovana dejstva izbalansiraju sa minimalnim korišćenjem snage, kaže nam Stevan i dodaje: – Svojevremeno sam bio učenik mitrovačke Muzičke škole “Petar Krančević”. Svirao sam klarinet i ljubav prema muzici me nikada nije napustila. Tu sam naučio šta muzika znači čoveku, kako javno da nastupam, a naučio sam se i kako treba da izgledaju javni nastupi. Danas komponujem muziku, volim i voleo sam pank, hevi metal i hard rok, pa su i kompozicije u tom maniru. Kad ne komponujem, a ne igram se sa Filipom, vreme provodim pišući SF roman. Biće tu i osvajanja kosmosa i Marsa, ali o tome kada bude gotovo. Slobodnog vremena ima u zavisnosti od toga kako se shvataju lične obaveze i potrebe. U svakom slučaju imamo sreće što Filip obožava prirodu, pa smo stalno napolju. Jako često se desi da stan napustimo u sedam ujutru, a u njega se vratimo tek oko devet posle podne.

Nedovoljna podrška mladim naučnicima

Srbija, smatraju Armakovići,  ima dovoljno mladih, pametnih i ambicioznih ljudi. Međutim, objašnjava Stevan, Srbija nema ni blizu dovoljno volje da konstruktivno iskoristi potencijal svojih mladih stručnjaka.
– Bilo bi dobro da se mladima, ako već ne može da se pomogne, makar ne odmaže. U tom smislu posebnu pažnju treba obratiti na one mlade ljude koji pošto diplomiraju žele da započnu svoj biznis. Nakon što dobiju bezbroj nameta i apsolutno nikakvu pomoć, okreću se inostranstvu. Sanja i ja planiramo da proširimo porodicu, ali se sve više vodimo mišlju da svoj rad nastavimo u inostranstvu. Što više o tome razmišljamo, to nam donošenje konačne odluke teže pada. Ne rukovodimo se materijalnim prilikama. Niti se žalimo, niti želimo da to bude razlog našeg odlaska. Kako svima, tako neka bude i nama. Međutim, ono što je problem jeste činjenica da u Srbiji ne možemo da ostvarimo ono što smo zamislili. Želja nam je da osnujemo laboratoriju za molekulsko modelovanje i za to nam treba svega par hiljada evra koje mi nemamo. Oni koji bi mogli da pomognu, ne žele da se uljkuče što je šteta. Par hiljada evra za projekat koji bi mogao da privuče strane studente i omogući sprovođenje postdoktorskih studija zaista nije velika suma, objašnjava Stevan.
Armakovići se i danas rado sećaju svojih gimnazijskih dana. U Sremsku Mitrovicu i Sanjin rodni Šid radovno dolaze, sebe smatraju Sremcima i čine, kako kažu sve, da tu ljubav prenesu i na svog Filipa.
Љубав Jedno vreme smo razmišljali i o tome da na posao putujemo iz Srema. To nije neizvodljivo, međutim problemi koje bi sa tim u vezi imali su finansijske prirode. Kada bismo putovali, sva zarada bi odlazila na troškove goriva i amortizacije. Naravno, refundiranje troškova putovanja se u našim opštinama ni ne razmatra što je još jedan veliki hendikep za sredine koje žele da sačuvaju svoje visokoobrazovane mlade. Takav potez se posmatra kao “izbijanje para iz džepa” a ne kao jedinstveno ulaganje u ljude koji bi mogli da rodnom gradu obezbede međunarodne IPA ili H2020 projekte. Tek ako se to nekada promeni, mogli bi razmišljati o povratku mladih naučnika u Srem ili bilo koji drugi deo Srbije, zaključuje Stevan.

“Najkul naučnik”

Ove godine, a povodom “Noći istraživača”, Stevan Armaković je izabran za jednog od deset “najkul naučnika Novosadskog univerziteta”. To priznanje došlo je kao dokaz da Stevanov rad na promociji nauke nije bio uzaludan. Možda više od toga, da promocija nauke nije uzaludan posao svedoči i sve veći broj mladih prirodnjaka koji iz školskih i studentskih klupa ulaze u laboratorije.
– Promocija nauke jako je važna za razvoj svesti kod naših učenika, jer doprinosi tome da se prirodne nauke više ne posmatraju kao bauk i da to nije preterano teško pa mogu, bezmalo svi, time da se bave. Jako je dobro  da deca vide šta prirodne nauke jesu, jer će svi oni školarci koji se uvere da prirodne nauke zaista nisu bauk poželeti njima da se bave na znatno višem nivou, smatra Stevan. – Život postoji izvan laboratorije, ali ne postoji bez eksperimentisanja. Ceo život je eksperimentisanje i dovođenje sebe u neke nove situacije i neistražene teritorije. Bilo da ste u laboratoriji ili ne, ništa vas ne može sprečiti da eksperimentišete i negujete svoj istraživački duh, poručuje Stevan Armaković.

Kategorije Reportaža