Lov je stvar ljubavi i etike
Seća se ovaj strasni lovac i starih dobrih dana družbe sa lovcima iz Stepanovićeva iz južne Bačke. Odlazilo se na terene drugih društava, razvijala saradnja sa stručnjacima. Jednom rečju, činilo se sve kako bi ležimirski lovci stekli reputaciju dobrih pucača i čuvara prirode
Piše: S. Lapčević („Sremske novine“, dodatak „Fruškogorac“)
Đorđe Bajić jedan je od najstarijih, najiskusnijih i sigurno najcenjenijih lovaca u Lovačkom društvu „Vepar” iz Ležimira, ali i šire, u granicama i van granica Lovačkog udruženja „Srem – Mačva”. Člansku kartu matičnog društva dobio je kao mladi dvadesetogodišnjak, davne 1965. godine, i do danas je se nije odricao. Pripada onoj grupi posvećenika koji nikada nisu napuštali društvo, a poslednjih pet godina je jedan od četiri počasna člana. U lovu je, kaže, uživao, čitav svoj život posvetio je lovu, a za sve što je radio za sremski i vojvođanski lov, dobio je priznanja kako društva i udruženja, tako i Lovačkog saveza Vojvodine.
Za pet lovačkih decenija, deda Đorđe je aktivno učestvovao na gradnji Lovačkog doma koji danas slovi za jedan od najbolje opremljenih i uređenih na području Lovačkog udruženja “Srem-Mačva”, zalagao se za unapređenje kvaliteta lovnog terena, obučavao mlade pripravnike, trudio se da onda kada više nije mogao da na nogama izdrži čitav lov skuva najbolji paprikaš za one mlađe, koji sada idu njegovim stopama. Lov i danas voli, pa iako već neko vreme nije stavio pušku o rame, redovno odlazi na lovačka druženja.
– Deset godina smo mi gradili naš dom. Selo smo malo, siromašno i sećam se dobro da smo sve radili u dogovoru sa raznim firmama i drugim uticajnim pojedincima. I tada kao i danas bilo je raznih reči, da nećemo uspeti, da odustanemo, ali smo se svojski trudili i na kraju uspeli. Imali smo više elana, više volje, a nije nam uvek sve išlo na ruku, priča Đorđe.
Seća se ovaj strasni lovac i starih dobrih dana družbe sa lovcima iz Stepanovićeva iz južne Bačke. Odlazilo se na terene drugih društava, razvijala saradnja sa stručnjacima. Jednom rečju činilo se sve kako bi ležimirski lovci stekli reputaciju dobrih pucača i čuvara prirode.
– I danas se dobro radi iako su se okolnosti promenile. Imamo dom, volijeru, imamo tri divlje svinje, kvaliteno lovište, 40 lovaca i odlične terene sa kojima se, istina mora bolje raditi. Imamo dosta zečeva, fazana, imamo divljih svinja, a sve je više i srneće divljači koja se spušta sve niže. Ona se još uvek ne lovi, ali sve to dokazuje da imamo zaista izvanredan teren. Prirodne remize, šumarci, bagrenjaci, kanali, sve je to u odličnom stanju i da je samo malo više materijalnih sredstava, bilo bi još više raznovrsnije divljači, nastavlja priču Đorđe.
Za Bajića, lov pre svega predstavlja mogućnost da se kroz šetnju čovek odmori, oraspoloži, ali i da vodeći računa o tome šta, kako i koliko puca, učestvuje u obnavljanju i razvoju eko i bio sistema. Oni koji u lovcima gledaju samo “ljude koji ubijaju”, smatra Đorđe, greše i takvi bi, poručuje, mogli da sa lovcima da prošetaju i zimi kada se divljač hrani, ili u vreme prebrojavanja i lečenja.
– Sve sam radio. Divljač za mene nije samo meta. Zna se šta se puca i šta se radi sa otpucanom divljači. Nismo mi bašibozuk koji puca gde i šta stigne. Sve se proverava, prebrojava. Dok sam bio mlađi ništa me od lovačkih poslova nije obišlo. Trudio sam se da uvek bude najbolji i da svuda budem prisutan. Imao sam odlično oružje, a i sad ga imam. Tu su karabin, sačmara, bokerica, snajper, jako sam polagao na kvalitetnu opremu. Kada sam ja bio mlađi lovac, lakše se dolazilo do kvalitetnog naoružanje, koje, ako o njemu dobro vodite računa može večno dobro da služi, dodaje deda Đorđe.
Tokom svog, inače u Ležimiru najstarijeg zabeležnog lovačkog staža, Bajić je bio i predsednik Društva, njegov sekretar, blagajnik, ali, pre i iznad svega, sebe je uvek smatrao tek običnim članom, jednim od onih koji u stroju sa svojim prijateljima više od svega voli da šparta kroz atare i lovišta.
– Svojevremeno mi smo imali i do 60 članova. Imali smo izraženiji priliv članova sa drugih terena koji su bili zaljubljeni u naša lovišta. Ta lovišta dala su mi odlične trofeje, posebno srneće kojima se izuzetno ponosim. Takođe, imam i trofej divljeg vepra, a naravno ne izostaje ni sitnija divljač kao što su zec i fazan kojih ni sam ne znam koliko imam. Ono što je vredno da se zna i što još jednom podvlačim, kod nas se lovaca zna da niko nema pravo da otpuca više nego što u lovište unese divljači. Ako nisi kadar da povećaš broj divljači, ako nisi voljan da ih prihranjuješ zimi i vodiš o njima brigu, onda nemoj ni da pokušavaš da budeš lovac. Lov je, opet ponavljam, pre svega ljubav, a oni kojima je stalo isključivo da ubiju, a takvih, koliko vidim, ima danas među mladima posebno, treba ili da se sklone ili da povedu računa, priča Đorđe i dodaje: – Postoji nešto što se zove lovačka etika i tu nema pogovora. Nju nismo smislili ni mi ni naši prethodnici, ona je proizvod tradicije i ako želite da budete deo lovačke porodice morate je se pridržavati.
Svoju ljubav prema lovu, Đorđe je uspeo da prenese na svoje zetove. Sa njih, nada se, ona će preći i na mlađe potomke koji će, svako u svoje vreme, noseći na ramenu dedinu i kasnije pradedinu pušku, obilaziti ista lovišta i na istom mestu, sa potomcima Đorđevih vršnjaka graditi neka nova prijateljstva i lovačko zajedništvo.
