Kuglof

DOK MISLIM O SEBI: PAR REČI O GADAMERU I PRED-RASUDIMA

Ivanka, kuglof i čovek sa bradom

Promišljajte o svojim pred-rasudima. Uvek i svuda. To ćete najbolje učiniti tako što ćete ljudima i stvarima prema kojima su usmereni dati mogućnost da ih razbiju

Uprkos neHans-Georg Gadamergativnom prizvuku koji obično pobućuju, pred-rasudi kao svojevrsni vid znanja, pisao je svojevremeno znameniti Hans Georg Gadamer mogu biti prilično značajni za komunikaciju među ljudima. Formirani na osnovu različitih znanja i iskustava, pred-rasudi, smatra po mnogima, poslednji autentični nemački mislilac imaju onaj značaj koji, da uprostimo, za vozače imaju saobraćajni znaci. Oni ljude vode, usmeravaju ka ciljevima koje su sami sebi postavili, spašavaju ih da ne skrenu u slepu ulicu. U tom smislu, čak i stav da su pred-rasudi šteti nije ništa drugo do običan pred-rasud.
Sve ovo što Gadamer veli važi, naravno, pod uslovom da se elementi koji jedan pred-rasud čine učitavaju na pravilan način. Iskustvo u tom procesu igra naročito važnu ulogu, onu koja je izostala sasvim nedavno kada sam jednim, istina ne neprijatnim slučajem, rešio da prevaspitam učitavanje onoga što moje pred-rasude čini onakvim kakvi jesu.

Prvi pred-rasud: Ivanka

Kada sam saznao da će nam u kućnu posetu sa Ankom doći i njena majka Ivanka bio sam iznenađen i blago zatečen. Znajući da se radi o ženi koja je od moje majke starija taman koliko je potrebno da se mimoiđu u školskim smenama, plašio sam se da bi razgovori o istoriji, filozofiji, lingvistici i književnosti koje sa Ankom naročito volim da vodim, prisustvom starije osobe od koje nisam očekivao naročito interesovanje za naše teme mogli biti ugroženi.
Znate, Anka je jedan od onih raritetnih tipova koji rado izlaze van okvira sopstvene profesije, (spomena samo, nastavnik je srpskog jezika i književnosti, na dečiju žalost, sa malim fondom časova i uvek na dopunu, priček i poček) uvek spremna da se otisne u one sporedne vode koje se zahvaljujući bistrom umu na kraju, kako to u našim razgovorima biva, uvek uplivaju u glavnu vodu: književnost u njenom i politiku u mom slučaju…
No, bilo kako bilo, Ivanka i Anka su stigle skupa, noseći sa sobom pregršt poklona za male, mlade i starije domaćine. Nakon uobičajnog upoznavanja sa detetom koje se, iz samo njemu poznatog razloga svima smeje više nego meni, zauzeli smo svoja mesta i polako krenuli sa razgovorom.
Moj pred-rasud da će Ivankino prisustvo „ugroziti“ divan na koji sam kada je u pitanju Anka navikao, pokazao se kao ispravan. Međutim, na moje iznenađenje, vrlo brzo se pokazalo da Ivanka, poput svoje ćerke, spada u jednako raritetne osobe, one koje su uprkos nemalom broju godina uspele da sačuvaju britkost uma i dobro sećanje.
Pričalo se o svemu i svačemu: o staroj Mitrovici, njenim ljudima i porodicama, o Mačvi (Ivanka je rodom Ravnjanka), o tome kuda su se razbežale dobre godine i kako su ljudi ustupili mesto skakavcima. Ivanka se pokazala kao odličan govornik, koristan član naše male „divan-grupe“, još korisniji saradnik svakom istražitelju prošlosti grada na Savi, a meni kao dokaz da je Gadamer bio u pravu kada je tvrdio da je uslov za dobar pred-rasud pravilno učitavanje elementa koji ga čine.

Pred-rasud drugi: kuglof

KuglofKuglof je jedan od najstarijih evropskih dvorskih kolača. Kružnog je oblika, pravi se od slatkog testa, suvog grožđa, oraha, kakaa… preliva se čokoladom, šećerom u prahu, a primećeno je da ima i onih koji ga slade medom. O tome gde je nastao, još uvek nije donet konačan sud. Iz svojih pred-rasuda svojataju ga Francuzi, Nemci, Austrijanci, Slovaci, Italijani. U slavna vremena slikan je na kraljevskim gozbama, uvek u blizini krunisane glave, u Vojvodinu su ga doneli Nemci, a meni su ga, pedantno upakovanog u celofan ukrašen finom mašnom, sa svim onim silnim poklonima koje sam već spomenuo, darovale takođe više puta spominjane Ivanka i Anka.
Iako se to shodno mojoj spoljšnjosti ne bi moglo reći, ja ne volim kuglof, kao ni druge slične „starinske“ kolače za koje držim da, prateći sve moje pred-rasude, najbolje stoje uz žene „u godinama“. Verovatno mi se zato i učinio kao nezaobilazni aksesoar jedne od gošći koje su me prošle subote pohodile.
No, na veliko iznenađenje, te na razočarenje još jednog pred-rasuda, miris kolača smeštenog ispod sjajnog celofana privukao je moju pažnju. Korak po korak, celofan je otvoren, pa je tako i neočekivani poklon završio tamo gde mu je i mesto. Savršena kružnica, prekrivena štaubom je rasturena, baš kao i moj istini na volju, ne na praksi već na teškoj teoriji utemeljen pred-rasud o starinskim kolačima.
Gadamer je još jednom bio u pravu.

Pred-rasud treći: čovek sa bradom

Covek sa bradomPored želje za upoznavanjem Danice, najmlađeg člana naše ne baš velike porodice, saznadoh iz obilnog razgovora koji je trajao puna četiri časa, da nas je Ivanka posetila i sa željom da „zaista upozna“ jednog od novinara lista kojeg čita gotovo od njegovog prvog broja. „Sremske“ je zavolela kao mlada, uz njih je i sada, a činjenica da njena ćerka ima „dobre veze“ (najčešće „tamo gde ne treba“) omogućila joj je da svojoj želji i udovolji (na radost ega potpisnika redova pred vama).
Da sam pravilno postavio tekst, ova činjenica mogla bi biti na prvom mestu. Sa njom je sve počelo u inat pred-rasudu „da se novine (a posebno „Sremske“) više ni ne čitaju). No, tada bih morao otkriti istinu da su se prilikom našeg susreta rukovala i dva pred-rasuda. Moj u vezi sa sposobnošću starih da u razgovoru prate mlade, i Ivankin da su ljudi sa bradom sposobni da budu drugačiji od neuredne spoljašnjosti kojom svoju prirodu otkrivaju svetu.
Da ni pomisliti nije mogla da se iza redova koje svake srede čita krije čovek sa bradom, Ivanka mi je priznala na rastanku. Uz napomenu da će zahvaljujući razgovoru sa jednim takvim, dopustiti „bradatom zetu“ da joj se useli u kuću.
Istinu o svom pred-rasudu, čovek sa bradom i sa nadom da će sledeći put, prateći Gadamera elemente koji ga čine učitavati mnogo bolje, iznosi tek sada.

Samo „haglih“

Nadam se da će naše prijateljstvo i posle stavljanja tačke na ovih nekoliko redaka priznanja biti kao Ivankin kuglof: zatvoreni slatki krug začinjen kakaom i pokriven šećerom u prahu, koji se prekida samo da bi se nakon slatkog uživanja ponovo zatvorio.
I da, promišljajte o svojim pred-rasudima. Uvek i svuda. To ćete najbolje učiniti tako što ćete biti „haglih“ pa ćete ljudima i stvarima prema kojima su usmereni dati mogućnost da ih razbiju.
Inače, termih „haglih“ koji u prevodu sa nemačkog znači „nežno“, glavna je poštapalica i karakterna osobina gomile junaka srpskog sentimentalizma, koji je u naše krajeve, baš kao i kuglof, stigao iz Nemačke. Vreme ovog književnog pravca koji u poređenju sa drugim nije zavrednovao naročitu pažnju možda je prošlo, ali ne i činjenica da je stvoren kao utuk na stav Tomasa Hobsa da je u svetu na sceni večiti rat „sviju protiv svih“. Pred-rasud u tom sukobu možda je i najvažnije oružje. Biti „haglih“, znači ne biti u srcu borbe. Zato – samo „haglih“.
A nešto se mislim, možda mi se dete najmanje smeje zato što nosim bradu. Biće da nam borba za „haglih“ tek predstoji.

 

Kategorije Društvo Reportaža Sremska Mitrovica