Jeremici na okupu

RUMA: JEREMIĆI JAČI OD ISKUŠENjA

Kada čovek zna šta hoće

- Mi našu decu nismo kupili, pa da ih sad preprodamo ili iznajmimo kad nam je teško. Naša deca su rođena iz ljubavi i zahavalni smo Bogu na darovima. Odgovarajući za našu decu, mi zapravo odgovaramo Bogu, a to nije mala odgovornost, kaže Goran Jeremić

Jeremici na okupuKada sam, pišući o “Trojci iz bloka” koju su za porodicu Jeremić iz Rume zajednički organizovali humanitarno udruženje “Srbi za Srbe” i neformalno udruženje uličnih crtača-umetnika “Proaktiv” koje je nedavno obeležilo četvrtu godinu postojanja, smatrao sam da se radi o porodici manje-više identičnoj drugima o kojima sam pisao, a za koje su ljudi dobre volje prikupljali novac. Tada, dok sam beležio da će od prikupljenog novca Jeremići dobiti priliku da urede kupatilo i dečije sobe nisam ni pomislio da će slika koju ću zateći kada ih u toku radova budem obilazio biti drastično različita. Ipak, ona je baš takva bila – potpuno drugačija.

Nismo hteli pomoć

Pošto sam se prošle nedelje, u pratnji Ljubiše Bubala iz “Proaktiva” zaustavio ispred Jeremića doma, umesto male čatrlje na koju sam navikao, pred mojim očima stajala je velika, uredna kuća. Ispred kuće, nasmejana lica, dočekao nas je domaćin – Goran (39). Rukovasmo se i pođosmo za njim. Ušavši u kuću, videh da se unutrašnjost ne razlikuje mnogo od spoljašnjosti. Stan je bio uređen, čak, rekao bih, bolje i lepše od mnogih domova u kojima žive oni sa manje dece, za koje niko ne prikuplja bilo kakvu vrstu pomoći. Da li su “Srbi za Srbe”, “Proaktiv”, pa sa njima čak i ja pogrešili kada su vršili odabir porodice i stavljali na papir apel da se kroz učešće u “Trojci iz bloka” pomogne porodici koju pored Gorana i Danijele (36) čine njihova deca Miloš (13), Marko (12), Nemanja (10), Jovana (9) i Lazar (3), te Goranova majka Milica i brat Dejan koji je uz to invalid. Oka zapalog za novu kuhinju, televizor, kompjuter… srameći se samog sebe zbog činjenice da sam to prvo primetio, sedoh za sto, a domaćin i sam videvši na mom licu iznenađenje, počeo je da govori bez nagovora i podstreka.
– Mi Jeremići nećemo da budemo kao drugi. Mi nećemo socijalnu pomoć jer nam ona nije dovoljna i borimo se koliko god možemo za našu decu. Ja zaradim, ako ne baš dovoljno, a ono pristojno, trenutno radi i žena, dokle će, videćemo, i tako skupa uspevamo da pokupujemo što je najpotrebnije. Ja radim na građevini i svašta umem sam da uradim, pa sam tako i kuću sam sređivao. Kad mogu, koliko mogu. Mnogo znači kada umete sami sve da odradite. Tada imate i vremena, a uštedite i novac. Moleraj, keramika… sve što vidite ja sam uradio i postavio. Danas pločica-dve, sutra ako imam i mogu neku više i tako. Mi smo hteli da imamo petoro dece i sada hoćemo da damo sve od sebe kako bi im obezbedili makar minimum dobrih uslova za život, rekao mi je kroz smešak Goran, dodajući, odveć rešen da mi pokaže svu istinitost svojih reči: – Kada su “Srbi za Srbe” rešili da nam pomognu, mi smo načelno bili protiv. Ne zato što imamo nešto protiv pomoći, već smo smatrali da ima porodica kojima je pomoć potrebnija. Istina je da se mi malo guramo, da nam je tesno, ali ima ih koji imaju i manje. Ipak, mi smo bili odabrani, prihvatili smo, ali smo novac koji bi dali majstorima, pošto sobe ja sam uređujem, usmerili ka drugoj nekoj porodici kojoj je kupljena veš mašina. Radeći sam, do sada sam uspeo da promenim stolariju, nastavljam radove sa izolacijom i očekujem da će do septembra sve biti završeno.

Dok čekaš Jovanu

GoranShvativši u kakvu sam kuću ušao, uvideo sam da greške ipak nije bilo. Nastala iz ljubavi, ova svakako ne mala i svakog poštovanja vredna porodica čvrsto je rešila da ne poklekne. Do “Trojke iz bloka” mnogi koji ih po rumskim sokacima sreću nisu ni znali o kakvoj se porodici radi. Najmlađi Jeremići, baš kao i oni stariji su uredni, lepo vaspitani, dobri đaci. Ni nalik na ono što većina, pa i potpisnik ovih redova, u svojoj malodušnosti očekuju.
– Prvo smo išli na muško dete, priča mi dalje Goran, pa smo dobili Miloša. Drugo smo jako želeli da bude žensko, pošto kod nas Jeremića nema baš mnogo ženske dece. Međutim dobili smo Marka. Rešili smo da pokušamo ponovo. Bili smo presrećni kada nam je doktor rekao da ćemo imati devojčicu. Išao sam da čak i da zagledam roze krevetac. Međutim, tik pred porođaj, doktor nam kaže da je ipak muško. Kada se Nemanja rodio, neznajući sa kim ima posla, doktor nam se poverio da je slagao iz straha da bi, kako drugi, mogli da sklonimo dete ukoliko saznamo da nije žensko. Rešili smo da pokušamo još jednom i da, ukoliko opet dobijemo dečaka, pokušamo sa usvajanjem jednog dečaka. Ipak, rodila se Jovana i našoj sreći nije bilo kraja. Posle godina čekanja, želja nam se ostvarila. Konačno devojčica! Nakon nje, došao je i Laza. To nam je bilo, što se ono kaže “sefte”. Verujem da bi opet naredna tri deteta bili dečaci, dodaje šaljivo Goran uz napomenu da bi voleo da dobije i blizance.
Za razliku od Gorana, koji se, makar i u šali nadoseća da bi mogao biti ponosni otac blizanaca, Danijela je više nego sigurna da više neće imati dece. Kaže, novac joj u životu ne znači ništa.. ali ipak vreme je došlo da i o tome povede računa.
– Što se mene tiče, petoro dece je dovoljno i ne treba slutiti, kaže kroz smeštak. Mada, pre neki dan su nas zvali iz “Andrijaševića” da potvrde porudžbinu za dečije krevete. Pitaju jesmo li poručili šest! Rekoh, ne ne, još ovaj put “samo” pet. Smeju se oni, smejemo se mi, poručuju da će, ako ipak bude bilo šestog puta, pokloniti sve što treba. Nešto mislim da će to malo da popričeka, dodaje Danijela.

Ima gužve – nema gužve

Danijela i LazaZa pelene, za sve ove godine, koliko su barem uspeli da nabroje, Jeremići su potrošli gotovo 14.000 evra. Kada se tome pridodaju “Biogaje”, razne kapi i kapljice, hrana i slično, cifra postaje daleko veća. Danas se toga rado sećaju iako i sami ističu da ni sami ne znaju kako su sakupili taj novac.
– Nikako iz pelena da izađu! Jedno smenjuje drugog i tako godinama. Kada su bili mali svi smo spavali u jednoj sobi iz vaspitnih razloga. Želeli smo da ih od malih nogu učimo zajedništvu. Niko nije smeo da se oseti ni zapostavljenim ni povlašćenim. Svi su bili isti, kaže Danijela dodajući uz smešak: – A nije bilo lako! Jedno se probudi hoće da sisa, za njim drugo, pa treće i tako redom, sve do jutra, kada više ne znate ni ko je jeo, a ko ne dok sami ne prijave. Kasnije opet isto kada su krenuli zubići, pa boginje, prehlede… Kada se jedno razboli, svima morate da dajete preventivno lek i tako u krug.
Goran je ubeđen da je život borba. Ne buni se i napominje da se raduje svakom izazovu i iskušenju. Jeremići su, dodaje ponosno, verujući ljudi i raduju se svemu što je od Boga dato.
– Mi smo jako bogati ljudi, dodaje Goran, a za džep ne marimo puno. Novac je samo usputno sredstvo, danas ga imate, sutra ga nemate. Nikada nam nije bilo teško zbog dece. Mi našu decu nismo kupili, pa da ih sad preprodamo ili iznajmimo kad nam je teško. Naša deca su rođena iz ljubavi, iz naše želje da ih imamo puno i zahavalni smo Bogu na darovima koje smo dobili. Odgovarajući za našu decu, mi zapravo odgovaramo Bogu, a to nije mala odgovornost! Moji su mislili da se ja nikada neću oženiti. Istina, dugo me bračni život nije zanimao, moji su verovali da se nikada neću oženiti, ali eto sve to na kraju dođe na svoje.

Hvala, pokuda i podignuta glava

Radovi u tokuI dok ih jedni hvale, a drugi kude, govoreći im da, iako ništa od države ne traže “navaljuju nevolju na državna leđa”, Jeremići ponosno hodaju svojom Rumom. Slažu se dobro, roditeljska reč se poštuje, a ako “ne vredi tiho, onda se glas malo i pojača”. Batina kod Jeremića nema jer, kako kaže Goran, ljubav i solidarnost prevlađuju sve nesporazume.
– Ima i onih koji nas osuđuju, ali mi o tome ni ne razmišljamo. Ne primamo socijalu, nećemo da dopustimo sebi da živimo od različitih sličnih programa. Mi hoćemo da radimo. Ja sam po ceo dan na građevini, može tu i da se zaradi, ali je prilično teško i naporno. Supruga je radila u trgovini, pa prestala, pa sada opet nešto radi. Baba čuva kuću, decu i brata kad smo mi na poslu.Bilo bi dobro kada bi supruga kao majka petoro dece mogla makar da se zaposli za stalno, da ima normalno radno vreme i iole pristojnu platu. A ja ću ostati gde sam i sad, sve dok budem mogao. Ja ne mogu da radim u nekoj državnoj firmi gde bi mi plata bila 30.000. Nisam lenj, ja hoću da radim, ali ljudi moraju da shvate da ja sa tim novcem ne mogu ništa da uradim za svoju decu. Sa druge strane na Birou obično nude takve poslove, pa kada odbijete, oni vas, po nekom automatizmu, drže za lenjog i ko zna kakvog čoveka, sve dok vas ne kazne tako što vas skinu sa spiskova, a onda vam se stvari dodatno komplikuju.
– Danas se mnogo govori o beloj kugi, o tome kako nas je sve manje, a ako ćemo pravo, država se ponaša kao da bi želela da nestanemo. Svi mi, a posebno višečlane porodice opstaćemo samo ako smo spremni i voljni da se za sebe borimo. Mi smo ljudi verujući, znamo šta je najvažnije i šta ljude drži u životu. Zato za nas nema krize, ma koliko teško bilo. Onaj ko voli život, ko voli svoju decu, taj će pronaći način da se za njih izbori, zaključuje Danijela.
“Srbi za Srbe”, “Proaktiv” i ljudi dobre volje koji su početkom jula pomogli Jeremiće ipak nisu pogrešili.

 

Kategorije Reportaža Ruma Vesti