Ležimirski hran

MANĐELOS, LEŽIMIR: KAKO JE PROTA MIROSLAV SPOJIO DVA SELA

Jedinsvo boje i molitve

Iz ovog duhovnog prijateljstva nikla je i ideja da bi dva hrama mogla da dobiju fasadu jednake boje, pa da pored molitve Bogu i zajedničkom bojom Manđelošani i Ležimirci posvedoče svoju slogu

Sve u istomAko vas put (kao mene što je protekle nedelje) nekada nanese u Manđelos, ne propustite priliku da usporite i da se spustite u centar sela. Možda do njega nećete doći lako, ili barem, ne toliko lako koliko je to moguće učiniti u drugim sremačkim selima (ili većini istih); možda ćete na tom putu čak i zalutati kao kad uđete u kakvu veliku varoš, ali – potrudite se, jer Manđelošani su ponosni vlasnici jednog od najuređenijih jezgara među svim mitrovačkim Mesnim zajednicama.
Tokom poslednjih godina, Manđelošani su uspeli da obnove zgradu Osnovne škole. Isto je učinjeno i sa Domom kulture, seoskom crkvom i nedavno sa zgradom Mesne zajednice. Ono što sve ove objekte spaja nije samo činjenica da su novi, ili da barem tako izgledaju, ako su u pitanju bili poslovi rekonstrukcije, nego i boja fasade i bordura kojima su spoljašnji zidovi ukrašeni. Ništa čudno, rekli bi… prosti izraz želje da se zgrade dovedu u harmoniju i centru da izgled ujednačenog tona.
Možda bi to bilo i tako da harmonija boja nije u našim krajevima nešto što se ne sreće često. Možda to sve i ne bi bilo toliko čudno da iste, ili gotovo identične boje, pogotovo one kojima je ukrašena fasada seoskih crkava, ne sretnete i u susednom, za nešto više od šest kilometara ka Fruškoj gori pomerenom Ležimiru.

Od „Američke kuće“ do letnjikovca

Manđeloška crkva

Manđeloška crkva

Prolazeći kroz Manđelos i Ležimir, posmatrajući centar dva sela sa malo više pažnje, tek nedavno uočio sam ovu sličnost. Zastao sam gde treba, raspitao se koliko je potrebno i saznao da je „glavni krivac“ za ovu, svakako ne slučajnu podudarnost, ni manje ni više nego jedan sveštenik, pa uz to još Prota, i to Protojerej-stavrofor, kako su mi rekli, najmlađi takav u čitavom Sremu (a možda i šire), Miroslav Josimović.
Rekoše mi da Protu potražim u „Američkoj kući“, tako Manđelošani zovu Parohijski dom u svom selu. Dodadoše da je „krivi“ Prota rođeni Grgurevčanin, ali da u Manđelos 2008. godine nije došao kolima, „prekim putem“, već avionom, „direkt’ iz Kanade“ gde je službovao četiri godine. Kako mi rekoše, tako i tražih, no vrata behu zaključana. Poručiše mi da je u Ležimiru i da pohitam tamo.
Ostavih iza sebe čokoladne bordure novih zgrada i kretoh ka Fruškoj. Protu sam zatekao u porti ležimirskog Hrama Svetog Georgija. Sedeo je u letnjikovcu, nešto razmišljao i spremao se za parastos koji su baš u danu kada sam ga posetio Ležimirci organizovali u spomen na svoje pretke stradale od ustaša. Pozdravismo se i kako smo se zahvaljujući „popovskoj liniji“ (moj brat je sveštenik), brzo otkravili, reših da pređem na temu. Postavih pitanje, Prota se nasmeja i poče da kazuje.
– Imaju Manđelos i Ležimir dosta sličnosti. Slični ljudi u ovim selima žive, blizu su jedno drugom i njihovi meštani su oslonjeni jedni na druge. Oba sela su tokom Drugog svetskog rata bila ustanička, pa su zbog toga, baš kao i njihove crkve stradali. U krajnjem, već godinama imaju istog sveštenika – mene, a zajednička im je i obnova svetinja koja se odvijala gotovo paralelno.
Dolazak Prote Miroslava u Manđelos i nešto kasnije Ležimir, označio je okretanje nove stranice u crkvenom, a ispostaviće se i sveukupno uzev društvenom životu dva sela. Neimar i posvećenik svešteničkom poslu kakav jeste, Prota je brzo prionuo na posao. Najpre Manđelošani, a potom i Ležimirci obnovili su svoje svetinje. Posebno zahtevni bili su radovi u Ležimiru jer je tamošnji hram, blagodareći ustaškom zločinu od 1943. godine bio gotovo potpuno ruiniran.

Pomoć i prijateljstvo

Ležimirski hran

Ležimirski hran

– Radovi na obnovi ležimirske svetinje trajali su sedam godina. Najpre smo radili enterijer. Zidovi su obijeni i izmalterisani, ubečno je 12 novih prozora, zemljani pod je izbetoniran i sada čekamo podnu izolaciju i postavljanje granita. Obavljena je mramorizacija zidova, izobraženo je četrdesetak fresaka, urađen je novi krov, novi svod, novi ikonostas, Časna trpeza, gorionici i kao kruna svega podignut je novi zvonik koji je identičan onom koji je stojao do ustaškog zločina. Bio je to verujem najveći trenutak u savremenoj istoriji sela. Ono što je za našu priču posebno važno jeste da su Ležimircima, pored Grada između ostalih preko svoje Mesne zajednice pomogli i Manđelošani. Time je prijateljstvo koje je započeto još sa prvim danima obnove bilo i konačno utvrđeno, zadovoljno će Prota.
Prvi duhovni sastanci Ležimiraca i Manđelošana, kako mi je rekao ovaj sasvim neobično otvoren i komunikativni Prota, održavani su upravo pred ruiniranim Hramom Svetog Georgija u Ležimiru. Posebno su živa druženja za Badnjak, kada združeni, Ležimirci i njihove komšije idu po Sveto drvo.
– Kako je krenula obnova, nastavlja priču Prota, tako smo počeli skupa da idemo po badnjake, da se družimo i sastajemo. Krećemo obično iz Manđelosa, prolazimo kroz Ležimir, a u povratku, u Ležimiru zastajemo, jedemo, okrepimo se, pa mi Manđelošani idemo svom selu, Lažimirci ostaju u svom, da bi se kasnije ponovo našli.

Čokolada

Iz ovog, kako veli Prota, duhovnog prijateljstva nikla je i ideja da bi dva hrama mogla da dobiju fasadu jednake boje, pa da pored molitve Bogu i zajedničkom bojom Manđelošani i Ležimirci posvedoče svoju slogu.
– Manđeloška crkva je nešto veća od ležimirske, ali je građena u istom stilu. Kada sam radio na obnovi, trudio sam se da i u Manđelosu i u Ležimiru svetinje budu iste fasade, iste boje i istog kvaliteta. Sa predlogom smo izašli pred našeg Vladiku koji je dao blagoslov, tako da smo ostvarili naš cilj. Kada je nakon hrama u Manđelosu na red došlo uređnje i drugih objekata, ja sam insistirao da budu u tonu sa hramom, što se na kraju i desilo. Posebno volim boju bordura koja me seća na čokoladu. Kao što znate. nema te čokolade koja nije lepa i slatka, a ja bih hteo da svaki moj naredni rad bude baš kao čokolada. Isto je bilo i u Ležimiru kada je rađena fasada na Domu kulture. Boja je tu prilično slična, nisu baš pronašli onu pravu, ali sam zadovoljan jer su u pitanju nijanse, taman da otkriju koliko se ipak Ležimirci i Manđelošani malo razlikuju, kaže kroz smešak Prota, napominjući pri polasku ka spomeniku žrtava fašizma, da će u istom „dezenu“ biti i Svetosavski dom čija se gradnja u planira u Manđelosu, odnosno ležimirski Parohijski dom koji će biti uređen za đakona koji bi trebao da dođe u ovo selo.
Tako je, po svemu sudeći, jedan sasvim (ne)obični sveštenik, radeći svoj posao, uspeo da na jedan nesvakidašnji način zbliži dva sela međusobno udaljena tek nešto više od šest kilometara.

Ko je zapravo „krivac“?

Prota Miroslav

Prota Miroslav

Protojerej-stavrofor Miroslav Josimović rođen je pre 37 godina u Grgurevcima. Prvo nameštenje dobio je 2000. godine u Surduku. Tu je, shvativši da je neimarstvo sastavni deo misionarskog delovanja napravio novu crkvenu salu, podigao Čsni krst u centru sela, renovirao Parohijski dom.
Godine 2004. odlazi u Kanadu, gde je tokom četiri godine službovanja nastavio sa misionarenjem i neimarstvom. Polovinom 2008. vraća se u Srbiju, dolazi u rodnim Grgurevcima blizak Manđelos, gde obnavlja seosku crkvu, pokreće inicijativu za gradnju i od 2010. do 2014. gradi Manastir Vranjaš, jedini drveni manastir na Fruškoj gori, jedinstven i po tome što je posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom. Prošle godine završio je i obnovu Hrama Svetog Georgija u Ležimiru.
Za sve što je uradio 2014. godine Miroslav Josimović poneo je čin Protojereja-stavrofora i jedan je od najmlađih nosilaca ovog čina u SPC.

Kategorije Reportaža Sremska Mitrovica