Nigde bez kniga

AŠANJA: NEOBIČAN ŽIVOT BORIVOJA RAKIĆA

Poslednji putnik Čarnojevićeve kolone

Smešten na samom izlazu iz sela, na putu za Deč, na poslednjem desnom skretanju i 80 metara po prestanku tucanika, okružen suncokretom i kukuruzom, već pune tri godine svoje sremske dane provodi Borivoje Rakić, rodom iz župskog Aleksandrovca

Bora i Bela pred kucomNjegova kuća nije na salašu. Zapravo, kada bi čovek stavio prst na čelo i malo bolje se zagledao u tu gomilu drveta, najlona i plastike koji su me na unapred utvrđenom susretalištu zatekli, teško da bi mogao reći da je to uopšte kuća. Naravno, ukoliko pre toga zaboravi na istinu da je kuća tamo gde je srce…
Elem, njegova kuća nije na salašu. Ako ćemo pravo, nije ona ni u Ašanji iako bi se službeno, za potrebe novinarskog zanata moglo tako reći. Smešten na samom izlazu iz sela, na putu za Deč, na poslednjem desnom skretanju i 80 metara po prestanku tucanika, okružen suncokretom i kukuruzom, već pune tri godine svoje sremske dane provodi Borivoje Rakić (69), rodom iz župskog Aleksandrovca.
Radni vek, Borivoje je proveo kao metaloplastičar. Najpre je, poštujući jedino pravilo socijalističke domovine bio zaposlen u državnoj firmi, a potom je, kada su narodi od Vardara do Triglava naivno poverovali da za njih izvan samoupravljanja ipak ima života, postao privatnik. Poslom razapet na sve četiri strane zemlje koja se smanjivala brže nego što je mogao da je obiđe, bio je čest gost Srema i Sremaca sa kojima i kroz koje je zavoleo ravnicu u koju se, kao Čarnojevićev izgnanik, kao poslednji putnik nepregledne sveštene kolone, na kraju i nastanio.

Tako su stigle krmače

Pored kosovsko-resavskog dijalekta, kojeg Srem u njegovom izvornom obliku nije čuo još Čarnojevića i Šakabente, iz svog zavičaja, deda Bora je u Srem doneo ljubav prema stoci, nekoliko sitnih predmeta koji i danas ukrašavaju unutrašnjost njegove brvnare i kompletnu mehanizaciju za pečenje rakije. Tek toliko da se seti svog po voćarstvu i vinogradarstvu poznatog kraja.
– Pre nego što sam došao ovde, godinu dana sam obilazio Srem i prigradska naselja u Beogradu. Imao sam mogućnost da dođem u Mihaljevce, Petrovčić, Karlovčić, Obrež, da okrenem tamo, put Grocke. Obično sam kroz sela išao peške. Zalazio sam u svaku ulicu, raspitivao se, pokušavao da saznam sve što me zanima. Računam, priča šireći ruke, nije mala stvar podići se sa kućnog praga i preći u novu sredinu, nekoliko stotina kilometara udaljenu od mesta gde ste rođeni i gde ste proživeli gotovo čitav život. Na kraju sam prelomio i evo me, u Ašanji. Deca su mi u Beogradu, završila su fakultete, supruga je pre 21 godinu preminula, ja sam stari penzioner, pa sam rešio da se, koliko je god moguće, ne ukidajući pri tome ljubav prema životinjama, približim svojoj deci. Obično se deca sele za roditeljima, ali eto, ovaj put ja sam se pomerio za decom.
Do jeseni 2013. godine, na njivi koju je zatekao uzoranu, deda Bora posadio je detelinu. Na ivici parcele, pobio je prve kočeve i za kratko vreme sagradio svoju kuću, kao i smeštaj za svoje ovce, koze i živinu. Sa svinjama, priča u šali, tada još uvek nije bio cimer. One će na njegovo imanje doći tek nešto kasnije.
– Uveo sam struju, vodu. Pribavio sve potrebne dozvole. Međutim, vrlo brzo sam stoku prebacio pozadi, na drugi kraj parcele gde je i sada. Napravio sam dobar smeštaj, mnogo bolji od onog u kojem sam i sam. Računao sam, ako želim da uložim u stočarstvo, onda je pošteno da to učinim tako što ću sebi uskratiti lagodne uslove. Kada sam to obavio, uprkos blagom prekoru dece, kupio sam krmače, kaže kroz smešak: -Jednom prilikom odu oni na more, a ja ti iskoristim priliku i obavim posao. Došli oni kod mene, šetaju po imanju i primete da ima nešto novo, da sam nešto u međuvremenu radio. Pitaju me šta je, ja velim – pravio sam septičku. Oni odu da vide, kad tamo, a ono umesto septičke dve krmače. Tada im to i nije bila baš neka razlika… Gledaju oni mene, gledam ja njih, a krmače, onako zbunjene i zblanute sve nas. Šta da radim, slegnem ramenima, i nasmejem se. Šta mogu kad volim. I tako su i krmače došle kod mene. Međutim, sada se ne bune mnogo… mislim na decu. Valjda su videli da je korist koju mogu da imaju mnogo veća od eventualne štete. A i ovde, ovako odsečen od ostatka sela,  nikome sa njima ni ne smetam.

Temelj, daske i knjige

Radost novog zivotaNedavno, deda Bora je izlio temelje za novu kuću. Kao i obično radio je sam. Tako, veli kroz smešak, voli. Niko mu ne smeta, a ni on nikome sa svojim zahtevima i prohtevima ne smeta. Iako mu se nežuri, po svemu sudeći, gradnju će morati da završi do zime. Za ljubav deci koja na tome sve više insistiraju.
– Biće to prizemna kuća, od iton bloka. To vam je blok dovoljno velik i dobar da ne traži nikakvu izolaciju. Osim ankera tu nema ni betona, tako da mislim da ću stići da ispoštujem zadat mi rok. Do tada, živeću u svojoj brvnari. Imam tu frižider, krevet, nešto stalaže, radio, novine i knjige. Jako volim da čitam. Čim sam došao, učlanio sam se u biblioteku. Pre neki dan sam ponovo završio „Prokletu avliju“. Trenutno čitam nešto o Patrijarhu Pavlu. Knjige mi obično donose deca, kad dođu u posetu. Od novina, tu je „Politikin zabavnik“ i slično. Na radiju uvek radi Prvi program Radio Beograda. Slušam naučne, zabavne emisije, a noću, ako ne dežuram kod stoke, najlakše zaspim uz klasičnu muziku, priča deda Bora, ističući sa ponosom da će novi dom koji nastaje tik uz maleno jezero koje je sam napravio i u čijem središtu će po planu nići manji letnjikovac, imati čitavu jednu sobu u koju će biti smešten deo od oko 3.000 knjiga koliko njegova deca imaju.
Zime, u svojoj brvnari, veli nema. Greje se na plin, vodi računa i ne plaši se za svoju bezbednost, a ako bi nešto po zlu i krenulo, ukoliko uspe na vreme da se izvuče, poručuje kroz smešak, lako bi napravio istu takvu.
– Ljudi trče u gradove, kao da ih tamo život čeka širom raširenih ruku. Ja sam svoj mir i spokoj našao ovde. Sa mojim životinjama. Sa decom se čujem, nekada mi dođu, nekada ja odem kod njih. Ovde nemam kupatilo, pa koristim priliku da se u Beogradu okupam. Verovatno sam jedini čovek u Srbiji koji u glavnom gradu nema kuću, ali ima kupatilo. Obično je obrnuto, pa svi trče tamo, sve i po cenu da nemaju kupatilo, nastavlja šaljivo Bora i dodaje: – Šalu na stranu, nikada mi nije smetalo to što sve napuštam. U rodnom kraju sam gotovo sve prodao i verujte mi, gotovo ništa me više ne vezuje za njega. Ovde su mi deca, moje životinje, moj mir. Imam četiri mačke, četiri pulina Belu-Beku, Vitu, Micku i Čupka. Evo, nedavno smo dobili nove mačiće i radujemo se novom životu. Za mnom u krug trče ćurići, psi, morke, ko god može da uhvati korak… a šta ima lepše od takvog mira i saživljenja?

Moj život – moj smisao

Svega ima kod deda BoreSvoj život, deda Bora nikada ne naziva samačkim. Dan mu je, veli, dobro isplaniran i uvek je u društvu, bilo da su u pitanju ljudi, bilo da su u pitanju životinje. Da živi kako smo ga protekle nedelje zatekli, izabrao je sam. Prateći svoje srce, ljubavi i potrebu da bude što bliže svojim bližnjim. Čovek koji se rukovodi takvim potrebama, kaže sa ponosom, nikada nije, niti može biti sam.
– Kada sam došao i počeo da se nastanjujem na ovoj parceli, mnogima sam delovao čudno. Sada to više nije tako. Dođu komšije iz sela, igrali smo i šah do skoro, ali mogu vam reći da nema tog ko bi me trenutno u Ašanji mogao pobediti, tako da to više ne praktikujemo. Obično sednemo pred kućicom i pričamo o raznim stvarima. Onda se sve to raziđe i ja opet ostajem sa svojim mirom, pokriven svojim zadovoljstvom i okružen stvorenjima koje najviše volim. To je za mene puni smisao života. Kada bi svako uredio život onako kako sam ja sebi uredio svoj, ljudi bi bili bolji, a sa njima i svet. Nije sve u trčanju za novcem, gradom, zabavom, ima nešto i u miru. Nevolja je, napominje deda Bora za kraj, to što tu istinu, ljudi obično shvate kada dođu u moje godine. No, bolje ikad nego nikad.

Kategorije Pećinci Reportaža