SREMSKA MITROVICA: DRAGAN MRKONjIĆ, DETE KOJE JE (P)OSTALO ČOVEK

Hoću da živim!

Do šestog razreda, Mitrovčanin Dragan Mrkonjić (30) čiji skromni dom se nalazi na Radinačkom putu, išao je u Osnovnu školu „Slobodan Bajić-Paja“. Pošto je, uz dosta muke i još više loših ocena završio i taj razred, Centar za socijalni rad oduzeo ga je od oca Ivana i uputio u Dečije selo. U obrazloženju koje je Ivanu tada uručeno, stajalo je da je otac nestabilan, zavistan od alkohola, da dete nema elementarne uslove za školovanje, te da otuda mora napustiti malenu ruiniranu kuću. Tako je Dragan otišao, ostavivši iza sebe oca, babu Anicu tek nekoliko prijatelja i gomilu problema koji su mu zaprečavali detinjstvo.
U Dečijem selu Dragan je proveo gotovo pet godina. Tu je završio dva preostala razreda i zanat za magacionera. Sa nepunih 18 godina vratio se porodici. Na kućnom pragu, vukući se za pijanim ocem, sačekali su ga stari problemi. Sem činjenice da je baka Anica 1998. godine zauvek napustila porodičnu kuću, sve drugo je ostalo isto. Kuća je i dalje bila bez struje, vode, zapuštena, sa krovom koji prokišnjava, trošnim zidovima u kojima su utočište pronalazili pacovi i ocem koji ne želi da menja svoj život. Ipak, jedna stvar nije bila ista – Dragan. Trudeći se do svoje 12 godine da shvati oca, majku Gordanu koja ga je napustila kada mu je bilo tek 11 meseci, bacajući u isto vreme oko i ka drugoj deci, onoj koja osim vremena u kojem su odrastala nisu imala druge probleme, družeći se kasnije sa sebi sličnima, otkrivajući pri tome i nove životne puteve, shvatio je da mora biti drugačiji od svog oca.
Prešavši kućni prag 2003. godine, Dragan je načinio prvi potez u borbi protiv onoga što mu je otac jedino mogao preneti u nasledstvo: ljubav prema alkoholu i mržnju prema životu. U toj borbi, čak i posle očeve smrti 2006. godine, Dragan, kao malo ko od dece koja su imala jednako mučno detinjstvo istrajava i dalje, čvrsto rešen da (p)ostane čovek.

Kada odrastate kao ja…

– Da sam mogao, ostao bih i dalje u Dečijem selu. Međutim, pravila su takva kakva jesu, pa sam vraćen ocu koji je i dalje terao po svome, ni ne pomišljajući na to da sam ja odrastao, da više nisam dete i da se stvari moraju menjati. Živeći u Dečijem selu imao sam priliku da upoznam decu slične sudbine. Družili smo se, pomagali… dobio sam ono što mi je u svetu u kojem sam do tada živeo, davao samo „na kašičicu“. Znate, kada odrastate kao ja, deca, pa i njihovi roditelji, vide samo ono što je spolja. Njih ne zanima mnogo kako ja živim, koliko se mučim, imam li drugove, nego samo kako sam odeven i kakva mi je kuća. Mada, iskreno, ja sam i kao mlađi bio dobro dete. Nisam imao da se obučem, da jedem, bio sam tučen, spavao sam u ćošku sobe, nisam znao dobro da pišem i čitam, nisam imao knjige, ali sam bio dobar. Nisam se svađao sa drugima i nisam oponašao onu bezobraznu ili razmaženu i uobraženu decu kojoj nije nedostajalo ono što je trebalo meni. Znate, uprkos činjenici da su sve imali, mnogi od njih nisu izrasli ni u dobre ljude, priča nam Dragan.
Po povratku iz Dečijeg sela, želeći da promeni svoj život, trudeći se da što manje vremena provodi sa ocem, Mrkonjić je vredno i naporno radio teške fizičke poslove, vodio računa o tuđoj stoci, sekao drva, uređivao bašte. Činjenicu da svaki zarađeni dinar mora da preda ocu nije doživljavao preteško. Bila je to obaveza kojoj se nije mogao odupreti, nadajući se pri tome da će doći vreme u kojem će biti sam svoj gazda.
– Možete misliti na šta to liči kad morate da radite ceo dan i onda na kraju sve to da predate ocu koji pije. Umeli smo mi i da se posvađamo oko toga, ali šta sam mogao, to mi je otac i ja tada niti sam umeo niti sam smeo drugačije, objašnjava Dragan i dodaje: – Ništa nisam mogao da uložim u sebe, nikada nisam mogao da zaista pomognem bilo kome i tako sve dok tata nije umro. To mi je baš teško palo. Nosio sam se mišlju da će doći dani kada ću moći da zaradim više, pa da ću nešto uspeti da ostavim za sebe, da će on kada to bude video razmisliti o svom ponašanju, ali to se ipak nije desilo.

Kada si sam – i kada nisi

Oca Ivana, u komatoznom stanju, na podu, gotovo mrtvog, Dragan je zatekao za Badnje veče. Dok je stigao da utrči u kuću, već je bilo kasno. Sahranivši ga, ostao je sam. Postao je vlasnik porodične kuće i korisnik socijalne pomoći, ostavljen od svih i prepušten samom sebi. Činilo se da su se stvari vratile na početak i da bi uskoro mogao da posegne za istim rešenjima kao i njegov otac.
– U početku je bilo teško. Mislio sam da odem negde gde bilo, da sve ostavim, da prepustim kuću vremenu da je dotuče, svašta… ali nikada nisam pomislio da se uhvatim za flašu. Bilo je momenata kada sam dolazio na ivicu da poludim. Radim ceo dan, dođem u ruiniranu kuću, hladnu, bez ičega na stolu da se jede, bez nekoga da me dočeka. Dok je otac bio živ, pa ma kako se slagali, umeli smo da razgovaramo, bilo je tu i smeha, šale, a onda sam ostao sam. Sednem tako na krevet na kojem je otac ležao, razmišljam da li sam i ja na istom mestu na kojem je on bio, gledam u pod sa kojeg sam ga podigao kad je umro, razmišljam, da li i mene slično čeka, dodaje Dragan uz težak uzdah.
Tugu zbog oca i stanja u kojem se nalazi, Dragan je odagnavao obavezama, a rešenost da očevim stopama nikada ne krene jačao je radom. Umesto flaše, još čvršće se dohvatio lopate, sekire, čekića, testere. Postao je dobar radnik, tražen od mnogih. Kao vredan i bespogovorno odan poslu, pre pet godina se zaposlio u JKP „Komunalije“ gde i danas radi. Istina, još uvek je pod ugovorom koji se stalno obnavlja, na posao kaže nema primedbe i nada se da će, kada se steknu potrebni uslovi, biti prijavljen za stalno.
U međuvremenu mu se pridružila i Zorica. Danas oni žive zajedno, a u septembru će se u skromni dom Mrkonjića useliti i prinova. Zorica je u trećem mesecu trudnoće, pa se Dragan nada da će rođenje deteta konačno otvoriti novu stranicu u životu njegove porodice.
– To dete će konačno otvoriti novo poglavlje. Trudiću se da mu obezbedim ono što meni moj otac nije želeo da pruži. Koliko imam toliko ću dati. Zorica i ja nemamo mnogo, više nam nedostaje nego što imamo, ali želimo da živimo, da stvari pomerimo sa mrtve tačke. Ni njeni nisu u mogućnosti da nam u potpunosti urede život, koliko mogu tu su da podrže, ali je sve ostavljeno nama. I da se razumemo, ne bunim se. Zadovoljan sam što svojim radom mogu nešto da popravim, da promenim, da pokažem da sam i ja čovek, priča ovaj put sa osmehom Dragan.

Uvek dođe sutra

Koliko zaista želi da živi, Mrkonjić je pokazao tako što je od svog rada u kuću prošle godine konačno uveo vodu. Tokom proteklih nekoliko godine uspeo je i da pretrese krov, uredi oluke. Oca, babe i svog detinjstva se i dalje seća, iako se trudi da o tome ne razmišlja previše.
– Dobio sam mogućnost da uvođenje vode platim na 12 rata. Ukupna cena je bila preko 50.000 dinara što je za mene velika svota. Ja nisam želeo da me iko čeka. Radio sam i privatno, posle posla, od jutra do mraka, nabavio trimere, motornu testeru i na kraju uspeo da otplatim to sve za šest meseci. Kada sam dobio rešenje da sam sve otplatio, bio sam presrećan. Ne toliko zbog činjenice da imam vodu, koliko zbog toga što je to bio prvi zaista veliki posao na kući koji sam obavio samostalno, priča Dragan. – Bio je to prvi pravi pokazatelj da se stvari kreću na bolje i da imam čemu da se nadam. „Uvek dođe sutra“, govorili su mi u Dečijem selu. Toga se i sada sećam. Bili su u pravu!
Iako više nego skromnih mogućnosti, Dragan i dalje ima velike planove. Razmišlja o izgradnji kupatila, postavljanju izolacije, konačnom dorađivanju kuće, uređenju dvorišne ograde.
– Ja najbolje znam kako je bilo teško živeti sa mojim ocem, pa ako je zbog toga otišla, mogu da je razumem. Takođe, želim da napomenem da me ta stvar danas ne zanima previše. Sve što je bilo iza neka tamo i ostane. Ne želim više da kopam po prošlosti, tu svašta može da se nađe, ali malo toga zaista lepog. Imam ženu, posao, sutra ću imati dete i to je sve što me zanima, to je ono čemu u potpunosti želim da se posvetim, objašnjava Dragan. Ispred nas je još dosta borbe i problema, ali najvažnije je da nikome ništa ne dugujemo i, ako ćete pravo, da nisam krenuo putem svog oca. Svaka pomoć bi mi dobro došla, to neću da krijem, ali se pre svega uzdam u sebe i u svoj rad. Treba ja još dosta toga da uradim da bih ispravio sve greške koje je učinio moj otac. Tek kada u tome uspem, moći ću da kažem da sam uspeo u svojoj nameri da ne budem kao on, zaključuje Dragan razgovor.