U baka Radmilinom oknu

VRDNIK: POMOĆ ZA RADMILU LUKAČ

Život u rudničkom oknu

- Naša Rada još uvek sedi na onom istom krevetu, kraj istog starog i rastočenog stola, u istoj sobici, ali neke stvari su se ipak pomerile na bolje. Pomerili smo se mrtve tačke i nadamo se da ćemo uskoro učiniti još nešto više, priča Dragan Radovanović – Rale

Baka radmilaKada smo joj prvi put prišli, u staru, dotrajalu i neuslovnu kuću Ramile Lukač (65) na vrdničkoj Novoj Koloniji ušli smo pognute glave. Ne toliko zbog niskog i napuklog plafona, koliko zbog sramote koju smo kao deo društva čiji je i baka Radmila član osećali sva trojica: Vrdničanin Dragan Radovanović-Rale,Irižanin Goran Stanišić i ja, potpisnik ovih redova.
Hladni baka Radmilin dom, obavijen debelim slojem mraka koji nas je, poput dima kada krene kroz otvorena vrata stegao za dušu i počeo gušiti, već na prvom koraku koji smo napravili po stupanju na natruli i napukli prag, naveo nas je na pomisao da se, uprkos činjenici da je vrdnički rudnik odavno zatvoren, životi u njegovim oknima odvijaju punom parom. Osvetljena slabim svetlom već istrošene sveće slepljene ostacima parafina za trulu dasku onoga što je nekada bio sto, soba u kojoj smo baka Radu zatekli, delovala je baš tako, kao rudničko okno.
Bez struje, vode, ogreva, sa jednim krevetom, gomilom starih, trulih i vlažnih jakni i ćebati navučenih preko glave, sklupčana oko bledog treptaja sveće, baka Radmila životari svoje staračke dane. Zbog neprikladnog ponašanja i problema nastalih usled dugogodišnjeg prepuštanja alkoholu, baka Radin suprug Aleksandar trenutno je u Kovinu.
O svom životu nerado govori – da li zato što ne može: zbog starosti, gladi, zime, ili zato što ne želi, nismo saznali. Tek, koliko je mogla, srameći se sebe i okolnosti koje su je u maleno okno na Novoj Koloniji zatvorili, rekla je da su „deca odavno digla ruke“, ostavljajući je na nemilost vremenu, socijalnoj pomoći koja jedva doseže 9.000 dinara i milost ljudima dobre volje.
– Život je muka, prvo je što nam je tiho i kroz suze baka Radmila rekla kada smo je pitali kako je. – Trpljenje, dodala je odmah parajući težak uzdah treptavim glasom: – Nije za svakog, a nije ni da se pobegne. Što imam pomoći, malo mi je, ali je još gore to što i ono malo što imam ne mogu da potrošim. Sama sam, stara sam, ostavljena životu i ljudima na milost i nemilost. Nekada mi bude toliko teško da poželim da je moj muž tu. Iako znam kakav je, iako znam šta sve može da uradi i kako se ponaša, pomislim da je bolje i to nego da ceo dan sedim u mraku, da ćutim i da čekam da me glad ili zima umore, ili dok neko ne čuje moju muku.

„Ja više ne mogu…“

Muku baka Radmilinu, prvi je početkom ove godine čuo Vrdničanin i sveštenik Crkve Božije Nemajući kud, starica je u početku od svog komšije tražila hranu, da bi se sa prvim ovogodišnjim snegom pojavila na Raletovim vratima tražeći drva.

Napukli plafon- Ja više ne mogu, zima mi je, sama sam, smrznuću se, rekla mi je tada tužno, priča nam Rale. – Ja sam stajao neko vreme posmatrao je, posmatrao sve te stvari koje ima na sebi. Pomislio sam, Bože moj, zar je moguće da joj je toliko hladno da ni sve te jakne, prsluci i ćebad ne mogu da je zagreju… i bilo me je sramota što ni ja, baš kao i moji Vrdničani, zatrpan sopstvenim poslovima i brigama, koji su u poređenju sa baka Radmilinim, toliko mali da nisu vredni ni pomena, nisam obraćao dovoljno pažnje na nju. Bila je i bolesna, jedva se kretala i ono malo koliko je morala. Rekao sam joj da ću dati sve od sebe da pomognem i pokrenuo sam akciju kako bi sakupili drva.
Za manje od dva dana, sakupljeno je dva metra drva, a akcija u kojoj su Vrdničani sami donosili baba Radmili ogrev simbolično je nazvana „Dve gajbe drva za baba Radmilu“. U međuvremenu su kupljeni i briketi, hrana se donosi redovno, a nakon što se u akciju uključio i Goran Stanišić, član neformalne grupe „Uradićemo sami“ koja je po svojim aktivnostima već postala poznata u Irigu, kupljena je i led lampa. Više se u baka Radinu kuću ne ulazi pognute glave, sveće se gotovo niko više ni ne seća, baš kao i dana koji su se merili jačinom bola kojeg u stomaku ostavlja glad. Umesto pod jaknama, ćebadima i pokrivačima, baka Radmila sedi u džemperu i majici.
– Istina, naša Rada još uvek sedi na onom istom krevetu, kraj istog starog i rastočenog stola, u istoj sobici, ali neke stvari su se ipak pomerile na bolje. Hranu joj dajemo po potrebi jer smo imali nekoliko nezgodnih situacija, čiji su akteri bili ljudi sličnog socijalnog miljea koje je baka Radmila upoznala, a koji sada kada ona nešto ima, preskaču njenu ogradu i otimaju šta mogu. Pomerili smo se mrtve tačke i nadamo se da ćemo uskoro učiniti još nešto više, priča Rale.
A to „više“, planirano je za ovu godinu, za ovo leto i lepe dane kada će se Vrdničani i drugi ljudi dobre volje potruditi da kuću očiste, okreče, zamene stolariju i ukoliko se može – uvedu struju.
– Ovom prilikom upućujemo i apel Elektrodistribuciji u Rumi da nas podrži i baka Radmili uvede struju, makar jedan kabal. Koliko je meni poznato do 200 kilovata je besplatno za korisnike socijalne pomoći i to ona ne bi mogla potrošiti, jer nema ni bojler, ni frižider, ništa. Uvođenjem struje ona bi dobila svetlo, lakše bi se kretala, a bilo bi i sigurnije, jer ne treba zaboraviti ni to da smo mi u Vrdniku imali i slučaj paljenja kuća usled dogorevanja sveća. Sve nam je to važno, pa pozivamo dobre ljude da se u akciju uključe i pomognu koliko mogu, poručuje Dragan Radovanović.

Ko je čovek, a ko nije!

Dugo se cekalo na vatruPrema podacima koje je u Centru za socijalni rad dobio Goran Stanišić, ova ustanova vodi računa o gotovo 1200 socijalno ugroženih žitelja ove opštine. Dobar deo njih čine samačka i staračka domaćinstva, a ne nedostaju ni mnogočlane porodice kao što je porodica Jovičić o kojoj su „Sremske“ već pisale, koja danas živi u Rivici.
– Nešto smo ipak uradili, ali to nije dovoljno. U svim akcijama u Vrdniku učestvovalo je ne više od deset ljudi što je malo. Svi očekuju neku korist i teško mogu da poveruju kada im se obraćamo mi koji ne želimo ništa. Naš jedini interes je da pomognemo i mi drugih interesa nemamo. To prepuštamo političarima koji obično mnogo više pričaju nego što rade, priča Goran i dodaje: – Velika otuđenost vlada među ljudima. Mi živimo zajedno, ali mi se čini da smo više jedni kraj drugih, nego jedni sa drugima. A da bi se to promenilo, potrebno je jako malo. Dela su uvek jača i glasnija od reči. Deluje neverovatno i strašno to što ljudi žive kao naša baka Rada, da se o tome ništa ne zna, da se malo govori. Kada se zna, onda bi valjda bilo i moralno i ljudski da se pomogne. Mi smo se obraćali mnogima, to ćemo i dalje raditi, pa ćemo videti ko je čovek. Ponavljam samo da mi okupljeni u grupi „Uradićemo sami“, pomažući baka Radmilu, ali i druge naše sugrađane, ne tražimo ništa za uzvrat, osim pozitivnog odgovora javnosti, civilnog društva i političara koji bi mogli da nam se pridruže. Samo zajedničkim radom možemo pobediti siromaštvo koje je oko nas i koje ne vidi samo onaj ko ne želi. Da li je takvih više nego nas koji ne možemo da žmurimo i mislimo da ono što ne vidimo ni ne postoji, vreme će pokazati. Dela su uvek jača od reči, a mi smo ljudi od dela.

Kategorije Irig Reportaža Vrdnik