sremske2

Sve moje reči, svi moji snovi…

DOK RAZMIŠLjAM O NAMA

Na kraju jednog radnog, novinarskog veka, bar onog zvaničnog, jer po zakonima onog starog pravila, starog koliko i sama žurnalistika – “jednom novinar, uvek novinar“, prepoznajem, po ko zna koji put, uvek na malo drugačiji, ponešto modifikovani način, džinovsku snagu reči. Tako je, beše reč, na početku, i na kraju.

Katica KuzmanovicI po veri hrišćanskoj, u početku bi Reč. Posle su stigla dela. Reči su, po tom logičkom sledu, prethodile delu. To me i plaši. Ako je tako. Dakle, reči vladaju svetom – dela su samo utopija o nekakvoj vladavini.

 

Piše: Katica Kuzmanović

 

Ko peva u lažnom vrtu?

A reči, te reči, mogu biti i umilne, i blage, i jake, i opasne. Veliku istinu o opasnoj magiji i snazi reči  pesnik Branko Miljković objasnio je neprevaziđenom sentencom – “Ubi me prejaka reč“. U pesmi “Pesnik“ to dalje pesnički elaborira:

“Odnese ga put niz svet,

odnese ga đavo među reči,

da se udvara svojoj vlastitoj senci,

da peva u lažnom vrtu“.

Reči, reči, reči. Novinarske, političarske, one izrečene na “forumima“, svetskim, i lokalnim. Teško je, bar u početku, razdvojiti, da li su pretnja, mržnja, utopija, tužna realnost, istorijska neminovnost. Kada se ukrste s “argumentima“, našim i njihovim, postaje to – rat reči. Kao privremeno stanje. Šta će biti ako se te reči jednom pretoče u delo?

Ima tome, bogami, već 55 godina, kada su se pojavi zvanoj žurnalistika, pridružile i naše “Sremske novine“. Usidrene u dubokoj veri i nadi da sve što nije zapisano, nije se ni dogodilo, u saznanju da je informativni prostor , poput kosmosa, bez granica, i da su u njemu skupa čovek, selo, grad, fabrika, vetar, unutrašnja strana vetra, sjaj pozorinica, kulturnih, privrednih, političkih, ali i smrad deponija, beda sa ukusom tuge, i obrtnuto, svih onih koji po njima kopaju i na njihovom dnu nalaze spoznaju vlastitog ponora.

Brod je krenuo. Vesti, članci, reportaže, izveštaji. Svake nedelje. Sredom.

I onda, i danas – novinari pišu. Potpisnik ovih redova, u pomenutu sremsku novinarsku avanturu uključio se 1. juna, sada već davne 1982. godine. Sve do ovih dana.
I tako, reči se rađaju, novinari pune stranice novina. To im je hleb. Kao što slikari slikaju, orači oru, političari politikuju. Samo, ne kaže se džabe da je ovaj novinarski hleb, hleb sa devet kora. Jedna kora su urednici, druga cenzori, treća sagovornici (ima gi razni…), četvrta čitaoci, peta sudovi, šesta “makaze u glavi“, sedma političari, osma i same kolege-pored sve ređih izuzetno pismenih, obrazovanih, posvećenih profeseji, čini se, sve je više onih sa povelikim odsustvom talenta, razblažene misaonosti, sa konfuzijom u glavi, onih bez elementarnog poznavanja novinarskih žanrova, to jest osnovnih pravila zanata.

Sve kore tvrde. Možda ovaj tih kora redosled i nije pravi. Možda ova sedma treba da bude prva, a šesta druga. Biće da nas na našem budućem novinarskom putešestviju čeka i neka deseta kora. Najtvrđa. Sa sjajem srebrnjaka. Jer, novina(ra) sve više, srebrnjaka sve manje.

Ko preživi – pisaće.

 

Dole i “puđa“ gubi moć

Kao niska bisera, ponekad uz ode radosti, češće uz lamentiranje, u usporenom ritmu sivila i sumraka, jer je život tako hteo, ređao se đerdan mojih junaka. Uglavnom su to likovi sa margina života, ljudi koji su nekad imali ono nešto, vredno i veliko, ono što ih je vodilo vijugavim životnim putanjama, vodilo pa se, kod samog cilja, negde izgubilo. Zatrlo. Zauvek. Kao guske u magli, mnogi od njih još uvek tumaraju kroz vreme i znane predele, traže ono nešto, a sve oko njih – paučina i zaborav. Nemar onih drugih, koji su  do cilja stigli, i uz prazan sepet uma, srca i duše. Narod kaže – “kvaka“ je u sreći. Ko je ima, sve drugo je lako. Ide kao po loju.

Tako tumarajući, nađem u Vrdniku, u maju 1997, Dušana Radanovića, zvanog Usaojac,  rudara koji je 40 puta bio udarnik, iskopao hiljade tona uglja, kopao je po 40 tona dnevno, i sve ručno, dok znoj sipa kao iz kante, a sada je penzija tolika da nema ni za  drva. Često ide u obližnju šumu, donese poneki suvarak kući. ‘Di mu je 60 maraka za metar drva, a stigla starost, mora da se ogreje. U RGP nema popusta ni za stare rudare.

Od Usaojca saznajem da su hunte ustvari rudarski vagoneti. I još ponešto.

“Pomislih, da li se i sada u toj tami tunela čuje hihot senki, da li se vidi ples silueta, da li je tunel još kuća čudnih duša? Onih koji su tamo, u rudniku, i ostali. Mnogi su ostali. Šta je sve mislio taj neki rudar, dok se polako gušio od metana? Koja mu je poslednja želja ostala čista, bez čađi i otrova? Šta je sve shvatio u tom trenu kad se dele život i umiranje? Kad je sve beskonačno, prazno, i gluvo, i nemoćno. Sigurno je samo da sa svih strana kulja metan, liže vatra, u dubini je mrak. I tišina. I tajna. Tajna o tome šta rudar misli dok umire polako.“

Na rastanku, Usaojac nam je rekao – da je mlađi, opet bi u jamu. Pod zemljom je nekad lakše.

Potpisnik ovih redova je za tekst “Sve moje hunte, svi moji snovi“, te ’97. godine, u Somboru primio srebrnu povelju INTERFERA, Internacionalnog festivala novinarske reportaže. Usaojac odavno nije živ. Bori se sa huntama negde u nebeskim rudnicima.

Goran Ferlan iz Rume je magistar fizike, oficir vojske, po krvi i biću je alpinista. Peo se na najveće vrhove sveta. Kaže da osmeh, jednostavnost i savršenstvo plemena Šerpas tope svaki led. Te ’99. smo se sreli u Rumi.

“Tu sam, gde sam. Samo dve stvari vidim: nebo gore, i led svuda, u očima, ispod nogu, u nozdrvama, u visinama koje se ne daju, a ja ih napadam… Zašto? To nikad neću znati. Dole je neki drugi svet, ovde led i beli beskraj, gore Bog. Između nas beskrajno nerazumevanje. Ledena zavesa između ljudi zemaljskih, zakona leda i visina koje snagom nadmoći i tajnovitosti vladaju jednima i drugima.

Šta ću ovde?

Zato što je to ono – GORE!“

Kad se penjao na Mont Everest, Šerpasi Kami, Dava i Temba, pravili su “puđu“. To je nešto kao oltar od kamena, njihov lama to osveštava molitvom, nekom vrstom mantre. To je molitva da se osvoji vrh, da se ostane živ. Ferlan je sa ekspedicijom stigao nadomak cilja, već su izašli na greben, kada je osetio jak bol u levoj nozi. Pao je, ustao, i opet pao. Tako tri puta. Po savetu lekara, silazi dole do prvog visinskog logora.

“Tako je moralo biti. Dva puta sam Everest video sa obe strane, sa juga i severa. Dva puta sam bio na Everestu, ali ne na vrhu. U početku sam bio utučen, pričao sam sam sa sobom. Drugari mi kažu – to je naša pobeda. Ne znam da li ću ići i treći put. Neko mi je dva puta rekao da ne idem. Kad podvučem crtu, upoznao sam svet i ljude. Sedam puta sam bio na Himalajima, ne računajući Ande, Alpe, Afriku. Obišao sam sve kontinente, upoznao Aboridžine, perverzne Amerikance. Obišao sam sve kontinente, video Saharu, Masaje, niko mi to ne može oduzeti. Ni mog Kamija. Gore je surova igra života i smrti. Ali fer. Dole su druga pravila. Dole i “puđa“ gubi moć. Znaju to oni gore.“

 

Mrak i “mrak“ nisu isto…

Život svakog od nas, poput neba, ima vreme pre i – posle duge. Te “duge“ mogu biti neka ljubav, neka smrt, neki susret, neko putovanje u daleke nepoznate predele. Uvek su spoznaja da ono pre toga, i ono posle, nisu jedno. Prvo je najčešće razigrano, lepršavo, lako, gotovo bez težine, drugo natopljeno novim vremenom, postaje nekako gusto, teško, nešto kao vazduh koji se može nožem seći. Život Branislava Viktorovića iz Rume deli se na vreme sa vidom, i vreme mraka. Branislav je od rođenja slep na desno oko. Igrom slučaja, u 19-oj godini, u jednoj bezazlenoj mladalačkoj tuči zbog devojke, prvoj i poslednjoj tuči u njegovom životu, Branislav gubi i levo oko. Nesmotreni, čak i nenamerni  pokret pivskom flašom, učinio je da se jedno veliko svetlo – ugasi.

Velika svetlost u velikoj tami za Baneta odavno su dve stvari: sport i boje. Višestruki je osvajač medalja u džudou, atletici, plivanju, kuglanju. Naravno, reč je o invalidskim sportskim takmičenjima u zemlji, na Balkanu i u Evropi. Sport je čudo, i Bane je čudo. Druga svetlost Banetovog života su boje. Boje su mu radost. Zelena i žuta su izvor života,  crvena je uvek ljubav, a plava nepregledo prostranstvo. Kao nebo, kao more. Slika prstima, četkica tu nema šta da radi.

“Moja deca, Ivana i Jelena, su moja snaga, moje oči. Bez njih ne bi izdržao. A ako jednog dana izgubim i ovaj jedan procenat vida, što je moguće, snaći ću se nekako. Život me je naučio, snalazim se u mraku, bolje od nekih koji vide. Shvatio sam, mnogi vide, a život im prođe u mraku. Mrak i “mrak“ nisu isto…“

Baš kao i nebo, pre i posle duge.

 

Čudesni akordi nepismenog pedagoga

Život nekom daje, nekom krade. Daje šakom i kapom, krade na rođene oči. Smilji je krao. Ona to zna. Al’ smeje se tamnim, bezubim smeškom. Neda se…

Muzika je muzika, tambura je tambura, , al’ ciganska tambura je – Bog! Bog muzike. Zalud je tehnika, čist i hladan zvuk, akordi bez greške. Ciganski ton je – ton. Ne može se naučiti, ni ukrasti. Il’ ga imaš, il’ ga nemaš. Ide iz duše. Ćutiš i pitaš se, kako to zvuk tambure, nekako preskoči mozak, i sjuri se pravo u krvotok. I pliva tako po talasima duše, titra, čupa je nekud, a izlaza nema. I tako to traje dugo. Do kraja.

Sve to je znala Smilja Jovanović, čuvena tamburašica iz Jaska. Niko ne zna da joj je pravo ime bilo Nadežda.

Sreli smo se ’99, u Vrdniku. Živela je u maloj, staroj kući, od socijalne pomoći.

Smilja je odgajila generacije jazačkih muzičara, tamburaša, sina Žikicu, Žikica ima Diku, a Dika opet Žikicu. Svi Jovanovići. Tu su i Mića, i mali Dragan, Branko Levak, Branko Mitrov sin, Toma, dva Stevice… Zvali su je nepismeni pedagog. Kad ih je učila dureve, ona ih pokazuje glavom – gore, dole.

Pa ipak, niko od njih nije stekao taj ton.

Smilju zvali u orkestar RTV. Tamo joj je svirao stariji brat. Čude se njenom zvuku. Tako nešto nisu čuli. Primili bi je, ali, Smilja je nepismena, mora da uči note. Kaže ona sebi, e, Smiljo, kad nisi išla u školu kad je trebalo, nećeš ni sad. I bež u Jazak. A onda, od svirke do svirke, od svatova do svatova, od kafane do kafane…

Sunca je još bilo kad smo se rastali. Što ti je tako tvrda kontra, pita unuka Diku. Prosvirava kontru i pevuši “Garavušu sretoh bajnu“. Ni ona nije znala kako to zvuk tambure dođe u krvotok. Pa to bude malo nečista krv, malo zatrovana tugom. Dalekom i dubokom. I tako, život, onaj koji joj je namenjen s neba, Smilji pobeže nekud daleko. Za dva-tri tona više, ili niže.

Nikad se nisu sreli…

 

Kategorije Kolumna