Oluja-nevreme-dnevne

OBREŽ: LAZAR MRKALj, VETROGONjA I ČUVAR OBLAKA

177 Obrež, javi se!

Jednom prilikom, dok je po mrkloj noći čuvao svoje nebo, Lale je čak uspeo da ostane i bez bicikla. Od tada ga u selu zadirkuju, a on, kada se naljuti, „preti“ im da će rakete okrenuti „tamo kud ne treba“

Laza Mrkalj

Laza Mrkalj

Halo! 177 Obrež javi se! 177 Obrež javi se! Azimut 320, elevacija 60, stavi rakete DT 6 i DT 9! Dejstvuj što brže možeš! Urgentno, urgentno!
Ovim rečima najbolje, najtačnije i najsažetije može se opisati smisao posla Obrežanca Lazara Mrkalja (60), jedne sasvim neobične i oku zanimljive figure večito podbočene štapom koji neodoljivo podseća na kremenjaču, koja već više od deceniju, danju i noću štiti obreško nebo od leda.
Mrkalj je, za one kojima naredba „177 Obrež, javi se“ ne znači mnogo, strelac na protivgradnim raketama. Moglo bi se reći da je Mrkaljima ovaj posao porodična tradicija. Do pre nekoliko godina, Lale ga je obavljao sa suprugom, a sada sa najstarijim sinom Draganom (34). Zbog posla kojim se bavi, njegov mladićki špicnamet „Strela“ koji je zaradio zbog stasa i držanja proširen je za jedno „c“, pa je tako Lale danas u svom selu danas poznatiji „Strelac“. Nadimak mu, rekao nam je na upoznavanju ne smeta, i jedina stvar koju mu treba dodati jeste „najbolji“.
– Od kako smo mi Mrkalji preuzeli komandu nad odbranom našeg obreškog neba, nikada nije bilo leda. Nikada nije prošao dan da se uredno nisam javio na pozive kontrole sa Fruške gore i nikada nije bilo šanse da neko od nas, da li žena dok je radila ili sada sin i ja ne odemo na lanser kada se to od nas traži, zadovoljno priča Lazar značajno dodajući da u Pećincima ima 10 stanica i da nijedna nije tako dobra kao ona koju duže Mrkalji.

Na nebu sam glavni!

Odeven u duboke gumene čizme sa pozamašnim i skorelim nanosima blata koji svedoče odanost poslu, debelu, starog kova oblikovanu traktorsku kožnu jaknu ispucalu od kiše i snega, nerazdvojan od dugačkog štapa koji mu pomaže da se drži na zemlji koju ipak voli malo manje od oblaka, Lale neodoljivo podseća na mitske predstave o Vetrogonjama, čuvenim slovenskim borcima protiv vremenskih napogoda. Za nebo ga vezuje ljubav, za zemlju – gravitacija. Da se menja ne može, a da bi hteo: vrlo rado!
– Ne volim zemlju! Tu se svašta dešava i tu svašta ima! Najviše loših stvari, briga i muka. Ja sam recimo pre nekoliko godina doživeo saobraćajnu nesreću i mesec dana sam bio u komi. Bio sam slomljen i danas imam problema sa kukom i levom nogom. Redovno se javljam na sve moguće kontrole, ali mi država nije priznala invalidninu. Malo sam radio u Austriji, Švabe su priznale i dobijam 23 evra peznije od njih. Eto to vam je na zemlji, smeška se kiselo Lale. – Na nebu je drugo. Tu su ptice, oblaci, priroda, sve slobodno od onog što je zemlja porodila. Na zemlji sam niko, a na nebu sam glavni. Tu je sve u mojim rukama, to je prostor koji ja od početka do kraja sezone kontrolišem i uređujem! Tek kad minu svi rokovi u kojima sam ja grof, sa puno muke i nevolje vraćam se zemlji i pokušavam da ugovorim neke druge posliće koji bi mi pomogli da preživim dok opet ne pozovu da se upre pogled ka nebu.

Svaki grof čuva svoju grofoviju

„Grofovski“ posao počinje 13. aprila kada se na stanici obično postavi lanser. Počev od 15. aprila pa sve do 15. oktobra počinju svakodnevna javljanja centrali na Fruškoj gori. Javljanja su tačno zakazana, a između njih ukoliko to zahtevaju vremenske prilike, moguće su i vanredne posete stanici.
– Kao što svaki grof mora da čuva svoju grofoviju, tako i ja moram da čuvam nebo. Imam motorolu, uredno se javljam i po tome sam mogu slobodno reći najbolji. Trenutno imam dve rakete, ukupno sam za sve ove godine ispalo četrdesetak komada, lane šest, a ove godine ništa. Ja znam da lansiranje znači da je opasnost blizu, ali ja to volim i nadam se da ću ipak dobiti priliku da „kresnem“ koju, uzbuđeno pripoveda obreški Strelac.
Istini na volju, ove godine Lale nije dobio nove čizme, kabanicu, a po prvi put izostale su i rezervne baterije za motorolu pa ga centrala sve češće traži na mobilni. Njemu to ne smeta, pa u šali dodaje da ima raznih Grofova i Grofovija i da je njemu, po svemu sudeći „zapala ona siromašnija.“
Za svoj čuvarski posao, Lale i njegov sin trenutno dobijaju po 3.000 dinara mesečo. Lane su dobijali četiri, pa je, kaže u šali, „Kralj procenio da je to mnogo za male grofove“. Umela je i Opština dobro da ih pomogne pa se toj časti Mrkalji opet nadaju.

I bicikl za oblak

– Neće ljudi da rade ovaj posao. Onaj ko je sposobniji ide da ugovara druge stvari, a pošto sam invalid… ili nisam, zavisi koga pitate, imam prilično vremena. Posao je takav da nemam obavezu da stalno budem na stanici. U vreme javljanja i kada pozovu. Desi se da zovu u dva, tri iza ponoći. Bude i toga da odem u devet uveče i da sedim u kućici do četiri, pet iza ponoći, pa da mi onda jave da idem kući. Sve se to radi peške. Stanica je u ataru, nema asfalta, pa kada pada kiša ili je sneg noge propadaju do kolena. Ali ja ne pravim pitanje. Bilo je situacija i da je raketa pokvarena, pa neće da ispali. Znate… one rade na struju, kao one podvodne mine. Onda moram da se sačekam neko vreme da se struja ispusti, pa tek potom izlazim na kijamet iz kućice da sve proverim da li je kako treba da bude. U tome se gubi dosta vremena, pa mora sve brzo da se obavlja. Par puta sam bio na ivici da zakasnim, ali uspevao sam sve. Kada je vreme gadnije, ja zovem i sina Dragana, u paru je lakše, priča vetrogonja i dodaje: – Kada je tako kritično i gadno, ja dobijem posebnu snagu, kao da nešto uđe u mene i ne odustajem pa ma kakva da je nevolja.

Grofovski

Grofovski

Jednom prilikom, dok je po mrkloj noći čuvao svoje nebo, Lale je čak uspeo da ostane i bez bicikla. Od tada ga u selu zadirkuju, a on, kada se naljuti, „preti“ im da će rakete okrenuti „tamo kud ne treba“.
– Eto zato ja volim nebo. Sad vi zamislite da je neko pratio kuda idem, po noći! Ostavio sam bicikl na mesto na kojem ga obično ostavljam, jer se ne može kroz atar na njemu i dok sam ja obavio šta imam, cvrc – namiguje Laza – nema bicikla. Došlo mi je da okrenem rakete na selo. Ja da čuvam nebo, a oni da mi kradu prevozno sredstvo! Ali nema veze, ako je bicikl cena koju treba da platim, rado ću ga trampiti za nebo! Sada ja imam i tri kera sa kojima kada mogu obilazim prostor oko stanice. Namontirao sam i zadnje sedište od fiće u kućicu moju, zapalim cigar, ponesem koje pivce pa polako kroz noć. Volim ja ovaj posao. Uživam u njemu. Jeste da nije najbolje plaćen, jeste da mi je došao kao rezerva kada je sve drugo potonulo, jeste da se od njega ne može živeti, da mi se godina rada računa kao pola godine staža, ali zavoleo sam oblake i ne bi ih menjao ni za kakav posao koji obavljam onda kada sezona rasterivanja leda prođe. Ja sam „Strelac“ i to želim i da ostanem!

Kategorije Pećinci Reportaža