DSC01365

SREDNjOM EVROPOM OD BRATISLAVE DO PRAGA

Gavrilo i Švejk, principi koji se susreću

U „Hovom“ koje nas nemilosrdno seća da ni mi nismo što smo nekad bili, vektori se vratolomno seku. Granice se brišu. Geografske, fizičke, političke, psihološke… duhovne. U tom posrnuću, sva je šansa, principi će se sresti. – Možda to bude baš na Gazimenstanu koga zbog konačnog shvatanja Istine, bolje nego bilo ko, čuvaju upravo Švejkovi potomci

Spomenik Gavrilu Principu u Tovariševu, prvi u Srbiji

Spomenik Gavrilu Principu u Tovariševu, prvi u Srbiji

Piše: Stevo Lapčević

Da je kojim slučajem rođen u Pragu, Terezinu (u kojem je umro sa jedva nešto više od 40 kilograma) ili bilo gde drugde u Češkoj, Gavrilo Princip bi, verovatno, nakon nekoliko ispijenih piva u jednoj od mnogobrojnih tamošnjih pivnica, sa od alkohola i gustog dima zakrvavljenim očima i promuklim hrapavim glasom, poput pripitih zagrebačkih vagabunda iz Krležinog „Vučjaka“ uzviknuo Franji Josifu da se „gubi sa njegove zemlje“ čime bi iskazani otpor stranom vladaru bio ne samo konačan, već bi (ukoliko bi bio izrečen na ulici) stekao i epitet „junačkog“.

Kako istorija, sa svojim pravilima, namerama i smislovima ne iskače iz koloseka i ne pravi greške svojstvene ljudima u njoj zatvorenim, tako se i Gavrilo Princip morao roditi u, što Kočić reče „dubokoj, lepoj, krvavoj“ i da prostite „kurvi“ Bosni, u narodu kojeg je kroz mučna stoleća vodila samo jedna ideja – sloboda.
Odrastajući u onom delu zajedničke (ne)željene Imperije koja, (ispada tako) narodu koji je iščekivao dolazak „mrkog unučeta crnoga đeda“, ako se izuzmu savremeni kazamati i institucija „veleizdajništva“ nije donela bog zna šta naročito, Gavrilo nije mogao poput dobrog češkog Švejka dopustiti vremenu da ga sludi, učini pasivnim posmatračem i nevoljnim učesnikom u događajima o kojima nije znao ništa. On je morao postati prst istorije i poput Blagovesnika odrediti sudbinu svoju, Imperije čiji podanik (ni)je mogao biti, Sveta u kojem je zajedno sa „dobrim“ Švejkom živeo.
U tom mučnom i rekli bi krvavom raskoraku čiji su Gavrilo i Švejk možda najbolji reprezenti, ogleda se sva suština razdora Slovena koji konstantinopoljski Balkan (još uvek) prihvataju za svoju postojbinu i onih kojima Srednja Evropa zaista, po ličnoj volji i suštinski nametnutom duhovnom opredeljenju pripada.

U potrazi za mirom i slobodom

Dobri vojak Švejk u Karlovim Varima

Dobri vojak Švejk u Karlovim Varima

Balkan i Sredina, reljef su duše onih koji u njima žive. I ovde, na periferiji koje se Beč toliko plašio svaki put kada bi, bahata i rasipna, po povratku iz kazina i kupleraja Karlsbada pripretila olovnom drškom ustaničkog topa pretopljenog u krunu spuštenu na ostarelu sedu glavu, kao i u Sredini koja se, svesna štete toliko željenog ultra ljubičastog zračenja uporno sunčala ispod teške germanske krune, Sloveni su jednako tragali za mirom. Za jedne on je bio pokoravanje tuđoj volji i naumu, za druge želja da se sopstvenom, nemirnom i autodestrukciji sklonoj naravi, sopstvenom prostoru podari sopstveni smisao.
Tek ošamućen svežim vazduhom, zalutalim u od alkohola zagušeni krvotok, okovan pozlaćenim bukagijama bez kraja, čijem se lažnom sjaju olako predavao, „dobri“ Švejk sećao se svog udesa. U tim retkim i kratkim danima, on se stideo bele bratislavske tvrđave Marije Terezije, prelepih praških ulica uređivanih za tuđe careve, uglačanih staza kojima su na krunisanje gazili tuđi kraljevi, sopstvenih kruna koje su na glave stavljali došljački vladari.
Zagušen oporim slanim vazduhom, kojeg je sa mora, preko Grahova u srpske balkanske gudure uz teški miris ribe, znoja, oranica, stoke, balege, krvi i baruta donosio slobode željan jadranski vetar, Gavrilo je na Vidovdan morao stati kraj tragičnog mosta čije su novo ime tek nedavno u stari kamen pozlaćenim okovima uvezali oni što u Sredini traže spasenje od Istoka koji ih je učinio svime što jesu.
Da nije bilo tako, danas bi Beograd krasio spomenik Franje Ferdinanda u Karađorđevoj odori, a mnogobrojni turisti koji bi se divili zgradama sa zlatnim okovima, zastajali bi ispred njega, baš kao što sam nedavno i sam u Bratislavi stajao kraj spomenika prvog mađarskog monarha krunisanog u ovom gradu Maksimilijana Drugog Habzburškog obučenog u odoru znamenitog Rolanda koji se, kazuje istorija Slovačke, borio za veća prava kako samoupravnih jedinica, tako i građana koji u njima žive.
To je ipak previše zlata za srpske okove, prviše sjaja za mir i slobodu koji se na periferiji obično boje u crveno.

U iščekivanju novog vremena

Privremeni susret principa u Pragu

Privremeni susret principa u Pragu

Čekajući „Novo“ Sredina je, voljom grahovskog Blagovesnika oslobođena zlatnih okova, doterivala svoje prošlo vreme. Umesto da skloni, baci i zaboravi, svoje dojučerašnje bukagije uredno uglačane shvatanjem povremene Švejkove sramote kao nacionalnog ponosa (vešto pomešane sa bronzanim imenima koja se do nedavno nisu smela ni izgovarati), ona je stavila pred sve krupnije oči onih što usled hroničnog nedostatka smisla uzdišu nad nesumnjivom lepotom carskih stega.
Jureći ka „Novom“, onaj deo Balkana koji se još uvek blagovesničkim imenom krsti, ispustio je staro. Iščupao ga, posekao, zazidao, asfaltirao, nemilosrdno odgurao u reke, izazvao bujice i razaranja. Novi okovi imaju bolji sjaj. Jači. Izazovniji. Ili su oni koji im se opiru rešili da prihvate nauk „dobrog vojaka“ Švejka. „Kud svi Turci…“ što ono kažu u našim planinama i ravnicama. Tek, nakon što se između dva rata pojavio, Švejk je dobio spomenike širom Sredine. Na Gavrila se do lane moralo čekati.
U „Novom“ koje nas nemilosrdno seća da ni sami nismo što smo nekad bili, vektori se vratolomno seku. Granice se brišu. Geografske, fizičke, političke, psihološke… duhovne. U tom posrnuću, sva je šansa, principi će se sresti.
Možda to bude baš na Gazimenstanu koga zbog konačnog shvatanja Istine, bolje nego bilo ko, čuvaju upravo Švejkovi potomci.
Ako još uvek znamo šta Istina jeste.

 

Kategorije Reportaža