RAZGLEDNICE IZ VOGNjA: Kako je nastala Vodica – Kako je ”u Sremu rebelija bila…”
Piše: Katica Kuzmanović
Vera, nada, spasenje, ovo koliko stvarno, ovozemaljsko, toliko i metafizičko trojstvo, vekovima vlada svetom.Teško je, gotovo nemoguće, odrediti, premeriti, ustvrditi, šta je više, stvarno ili metafizičko, tek, uselilo se u dane i godine što se život zovu, i tu ostalo. A da nije, da nije vere u to da je dobro iznad svakog zla, nade da se istinom potire svaka, pa i najmoćnija laž, dolazila ona od cara, ili od prostog puka, svejedno, i najzad, da one zajedno, vera i nada, ne vode u spasenje, i tela, i duše, i misli, i želja, da nije tako, sve bi stalo u neki bezličan i ”prazan hod” po vekovima, u neki beskrajni san – bez jave.
Ima mesta, predela, sela i gradova, gde se sve to, s vremena na vreme, poput munja na nebu, sudara i zapliće, i nakon najjačeg svetlosnog praska nestaje, do sledeće prilike. A nikad se ne zna kad će. I šta će doneti. Jedno od tih mesta moglo bi biti Voganj, tu nadomak Rume.
Vodica i Sv. Petka
Na Sv. Petku, 8. avgusta, ili 26. jula po starom kalendaru, dolaze ljudi u Voganj, tu je izvor Vodica. Dolaze ljudi koji veruju, koji se nadaju, ili očekuju nešto što može biti samo dar s neba. Ljudi dolaze, odlaze, i ponovo se vraćaju. Svakog 8. avgusta, kada je Sv. Petka, Prepodobna mučenica Paraskeva.
Ako je verovati starim knjigama, sve je započelo u rimsko doba, kada su Paraskevu Jevreji optužili caru Antoninu, zbog propovedanja vere Hristove, a ovaj je baci na muke. Posle je knez Asklipije baci u pećinu u kojoj beše ogromna zmija, ali ona ne povredi Paraskevu. Treći put je Paraskeva posečena mačem, 26. jula, bila je to snaga moći. Tek, od tog drugog stoleća po Hristu, sve do danas, Paraskeva živi, u beskrajnom prostoru vere.
Ako je verovati pričama starih Voganjaca, krajem 19. veka sveštenik Stefan Rogić proglasio je vodu na Vodici lekovitom. Nekoliko meštana je, naime, videlo ”ženu u dugoj crnoj haljini” na izvoru Vodica, neki su tom vodom izlečili mnoge bolesti. Ovaj sveštenik je na vrbu stavio ikonu Sv. Petke, a 1892. godine, o svom trošku je izgradio kapelicu u kojoj ne ”na mladu nedelju” obavljao službu.
Inicijativu da podigne crkvu Sv. Petke na Vodici pokrenuo je rumski vlastelin Aleksander Rig, vlasnik velikog mlina na ulazu u Rumu. Dve priče su vezane za ovaj događaj. Po jednima, hteo je da se zahvali Voganjcima za meljavu žita u njegovom mlinu. Druga priča ima veću ”težinu”. Navodno, njegova supruga je teško obolela, lekari joj nisu mogli pomoći. Jednog dana ispričala je suprugu da je usnila ”ženu obučenu u dugu crnu haljinu” koja joj je rekla da ode na voganjsku Vodicu, da se umije izvorskom vodom, u crkvi zavetuje Sv. Petki, i – ozdraviće. Tako je i bilo. Iz zahvalnosti, Rig je nedaleko od crkvice podigao omanju kuću, u nju uselio bračni par Stolić koji je imao samo jedan zadatak – da svaki dan pali kandilo ispod ikone Sv. Petke. Tu je kasnije, 1939, uz saglasnost Patrijaršije u Sremskim Karlovcima, Rig podigao i crkvu Sv. Petke. Kažu da je za crkvu utošio sto hiljada dinara. U to vreme, za te pare, moglo se kupiti 10-12 jutara dobre voganjske zemlje. Od tada, hramovna slava Sv. Petke postaje masovnija, u Voganj je dolazilo i po nekoliko hiljada ljudi iz raznih krajeva. Tako je i danas.
U stara vremena, i Mađari i Nemci u Vognju smatrali su slavu Sv. Petke kao svoju. Kao i Srbi, primali su goste toga dana, nisu radili kućne poslove. Mađari i Nemci imali su i svoju seosku slavu prve nedelje u septembru, zvali su je ”Kirbaj” i u goste su im dolazili Srbi. Slava je bila odmah posle Sv. Petke, tako da šatre nisu ni dirane. Pevalo se na nemačkom, mađarskom i srpskom.
Nemaca u Vognju više nema. Sve je manje i Mađara. Retko ko se i seća ”Kirbaja”. A ljudi i dalje dolaze na Vodicu. Tu leče razne kraste, kožne i očne bolesti. Kad se dva-tri puta okupaju u ovoj vodi, sve nestane, kažu, kao rukom odneto.
Ako je verovati legendama o ovom izvoru, nastao je onako kako to priliči vremenu čuda. Priča se da je nekada Voganjac Cveja Visković ugledao ”zvezdu u obliku zmaja” kako pada sa neba na zemlju. Na tom mestu sepričao je taj Visković, stvorio ovaj izvor. I teče. Danas kao i nekada.
Tican i ”lomljenje na točku”
Ako se vratimo u noviju istoriju, doći ćemo opet do Vognja i – Ticanove bune. Vremena su bila zla, 18. i 19. vek, Austrija vodi ratove, Srbi u Sremu stradaju. Seljak državi daje porez, a spahiji desetak. Ako je verovati starim knjigama:
”Kuluk je povećan, morali su da kuluče i spahijskim činovnicima i arendatorima, a trajanje kuluka je određivano samovoljno i pristrasno. Od kmetova su oduzeti mnogi vinogradi, voćnjaci i pašnjaci, oduzeto im je i pravo besplatne paše po spahijskim šumama, i pravo na drva za ogrev. Povećani su i globe, porezi i takse, udvostručena je taksa za voćnjake, za pečenje rakije, za točenje vina, za vođenje trgovine i zanata, oduzeto je kmetovima pravo da prave ciglu i da kopaju kamen za izgradnju kuća. Žalbe i protesti su ostajali bez uspeha, jer su županijske sudske i policijske vlasti u svemu išle na ruku spahijskim činovnicima.”
U istoriji poznata kao Ticanova buna, zahvatila je Srem, Voganj, Stejanovce, Jazak, Malu Remetu, Vrdnik, Rivicu, Pavlovce. Tican je 1807. godine u Vukovaru osuđen na smrt vešanjem. Tome je, pričalo se, doprineo i sam mitroploit Stratimirović koji je u svojim izveštajima austrijskm vlastima Ticana označio kao glavnog organizatora bune. Možda i zbog toga što je Tican tvrdio da je i sam Stratimirović veliki feudalac pa prema tome ne može imati razumevanja za težak položaj seljaka – kmetova.
Ticanu je prvobitna kazna na smrt vešanjem zamenjena i pooštrena na ”lomljenje na točku”, a zatim posle dve godine provedenih u samici, Tican je ”raščerečen na četiri dela”. Posle ugušenja Ticanove bune, iz Vognja je u Srbiju pobeglo 27 ljudi i žena, a i cele porodice voganjskih prvaka, Ostojića, Popovića, Ognjanovića…
A 1812, na marginama jedne crkvene knjige u voganjskoj crkvi zapisano je nekoliko stihova pesme o Ticanu i voganjskim vođama. Pevalo se da je ”u Sremu rebelija (buna) bila”, te da se ”gospodin poplašio”:
”Od Ticana novog kapetana
i od onog Andre Barjaktara
i od onog buljubaše Pante.”
Ovu pesmu dugo je pevala omladina u Vognju, Jasku i drugim sremskim selima.
A legenda kaže da je u Vognju, posle ugušenja bune, na tom mestu donesen veliki kamen, težak nekoliko tona, i postavljen kao spomen-obeležje na seljačku bunu. Pedesetih godina (1956/57), je, kažu Voganjci, jedan seljanin razbio ovaj kamen i ugradio ga u temelje svoje kuće.
Paraskevu su bacali na muke, puštali na nju ogromne zmije, posekli je mačem. Tican je ”raščerečen na četiri dela”.
I bio je 8. avgust, i bila je Sveta Petka. Došlo je ponovo puno ljudi na Vodicu… A ona, Vodica teče i danas, kao u ono zlo rimsko doba. I onaj Ticanov kamen je tu. U Vognju, iako u temelju jedne kuće. Ali, je tu, jer – sve se menja, sem kamenja. Pričaju oni i danas da je dobro iznad svakog zla. Pričaju da dela Paraskeve i Ticana nisu ”prazan hod” po vekovima. Da nije zabadava na zemlju pala s neba ona ”zvezda u obliku zmaja”.
