Karikatura Zarko Gacesa

Marfijev zakon i “praseći amandman“

Kako se, zbog nekoliko tričavih stotinki, ostane u kapitalizmu – naravno srpskom

 

Piše: Katica Kuzmanović

 

I pored najbolje volje, i velikog truda koji sam uložila u sve ovo što ću nadalje da “elaboriram“, neke stvari mi ne idu u pamet. Ovde mislim na takozvani intelektualni trud, ako tako nešto uopšte i postoji, ako to nije kao ono s komunizmom – dakle, cilj kome se neprestano teži, a koji je ustvari nedostižan, samo, to shvatiš na kraju, kad već više nemaš vremena, a upravo ti se čini da si baš tada najbliži – tom cilju. I onda zbog tih nekoliko tričavih stotinki, ostaneš u kapitalizmu. Naravno, srpskom. A tako nešto, pre nastanka ove naše srpske ere, Bog još nije video. A da li će, ne zna se…

Da ne bismo svi zajedno skliznuli na teren samosažaljenja, na šta nas navodi ogroman genetski potencijal, stican i nagomilavan vekovima, odmah da presečem – nije mi nas žao. Nimalo. Zašto? Ima za to dva razloga. Prvi je u tome što verujem u poznatu doktrinu, doduše nedokazanu, da smo svi mi Zemljani istinski krojači svoje sreće, i ne mogu sad dalje da razvijam tezu o tome kako za tu sreću treba imati i materijala, a nemaju ga svi isto, ni količinski, ni po kvalitetu. Ako tako počnem da razmišljam, onda me to dovodi u početnu poziciju, i sve počinje neodoljivo da liči na Sizifov posao. Sećate se, to je onaj kralj koji je, zbog kazne, na onom svetu morao stalno da ogroman kamen kotrlja uzbrdo, a on bi se, uvek, skotrljao nazad.

Drugi razlog (zašto mi nas nije žao nimalo) upravo je u tome što, po ko zna koji put, čitam Orvelovu “Životinjsku farmu“. I po ko zna koji put, već kod prvih strana, živi sram me pojede što sam čovek.

U fokusu mojih razmišljanja je pitanje – zašto se te životinje, i u toj meri, vezuju za ljude, kad bi im bez istih, svet bio daleko bolji. Drugim rečima, da nije nas, mogle bi, brate, da žive – kao ljudi.

Karikatura Zarko GacesaPa tako, naše karakteristike, ljudske, iz ugla jedne svinje, izgledaju ovako:

“Čovek je jedini stvarni neprijatelj kojeg imamo. Čovek je jedino stvorenje koji troši, a ne proizvodi. On ne daje mleko, ne nosi jaja, preslab je da vuče plug, prespor da uhvati zeca. Pa ipak je gospodar svih životinja. Zapošljava ih, daje im minimum koji će ih sprečiti da skapaju od gladi, a ostatak zadržava za sebe.“

Stid u meni raste, dostiže kulminaciju kod onih sedam zapovesti, nastalih u svinjcu, štali ili kokošinjcu, nije precizirano. A tu, sve gore od goreg, i da zlo bude veće, sve se odnosi na čoveka. Pa kaže, ko ide na dve noge, taj je neprijatelj, ko ide na četiri noge, taj je prijatelj, nijedna životinja ne sme nositi odeću, spavati u krevetu, ne sme piti alkohol, ne sme ubiti drugu životinju, i na kraju – sve su životinje jednake, ovo poslednje me je, priznajem, ustvari i najviše privolelo životinjskom carstvu.

Nešto razmišljam, teško da će ovo moći, ali još ne znam – “gde će pući“. Lepo se, onako civilizovano, životinje reše čoveka, moglo bi se to nazvati istorijskom pobedom. I cvrc! Zasvinje. Brzom brzinom. Počeše da nose pantalone, piju viski, najpre u potaji, posle javno, zaigraše i poker. I tako. Svi piju, niko neće da radi, pa ni oni za koje se smatralo da su najgluplji. A vrhunac raspada ovog carstva “reponja i četvoronožaca“ desi se kad su se svi tome najmanje nadali. Da bi sve bilo kao pre, a ipak drugačije, a da se drugi ne dosete, svinje kao inteligentniji sloj vlasti u tom carstvu, dakle taj svinjski establišment, premunduri najvažniju, sedmu zapovest, ono “sve su životinje jednake“, ustvari je malo modifikuje i doda “praseći amandman“ koji glasi – “ali neke životinje su jednakije od drugih!?“ Zrela svinja to nikada ne bi uradila. Niti bi dozvolila da se, tankom većinom, tako nešto usvoji, da nije bila pijana.

I bi šta bi. Prekine se “skupštinsko zasedanje“, lete flaše na sve strane, nije bilo čupanja mikrofona, ali, bogami, čupale su se uši. Naročito kod magaraca, shodno tome što tu ima nešto više raspoloživog materijala. Miševi pobegaše u svoje rupe, pacovi se razbežali još pre glasanja, tačno su predvideli ishod događaja. Tajna je u tome što jedino oni nisu konzumirali viski. Ni pre, ni tokom zasedanja.

I, gle čuda, pojavi se opet – čovek. Pa pregovori, pa pa ucene, pa pretnje, pa ono malo popusti – malo zategni, pa na kraju diplomatija. A diplomate su bile na samoj ivici između genocida i demokratije.

Da magarac baš toga dana nije bio u stanju “podeljene ličnosti“ zbog ona dva plasta sena, ko zna šta bi tu  bilo, i kako bi se sve to završilo.

A šteta. Umesto da same kroje svoju sreću, i viziju za srećniju budućnost, sad će lepo to “životinjsko carstvo“, samo posredstvom tv-ekrana, ako im nisu u međuvremenu isključili i struju, da prati donošenje zakona o ispitivanju poreklu imovine, zakon o socijalnoj pomoći koja mora da se odradi, ili zaradi, nije precizirano, pa zakona o vraćanju plata i penzija na nivo pre smanjenja, jer je iskrsnuo veliki problem – šta sad s tolikim novcima?

A dobri poznavaoci prilika, među njima i neki cenjeni ekonomisti, uporno tvrde da se kod nas, od svih zakona, jedino možeš pouzdati u onaj Marfijev. Znate ono – “ako išta moće poći naopako, računaj da će poći.“ To jest, uvek će se desiti ono što ne priželjkuješ, čega se ustvari potajno plašiš.

I tako dakle. Ako išta može poći naopako, poći će. U datim okolnostima, kakve sam sreće, čemu se mogu nadati? Kad krenu ovi za poreklo imovine, prvo će kod mene. Zna se, tražiće odmah materijalne dokaze za onaj “prvi milion“. Kako “nisam u materiji“, još pre jeseni se selim u “životinjsku farmu“, onda će sve biti lakše. Pozvaću se na onaj “istorijski amandman“ – “neke su životinje jednakije od drugih.“

Neće me, nadam se, prasići tužiti za plagijat.

Da ne čuje Marfi.

Kategorije Kolumna