Rusi se stara Mesna zajednica

ZNAČAJ I POLOŽAJ MESNIH ZAJEDNICA NA SELU

Odlučuju, a da ih niko ništa ne pita

Zgrada Mesne zajednice u Jazku

Zgrada Mesne zajednice u Jazku

U vreme sve učestalijih priča o potrebi obnove sela koju kao po pravillu prate stalna deagrarizacija ruralnih područja i nazaustavljiv odlazak mladih u gradove, potrebno je postaviti pitanje uloge i značaja mesnih zajednica u kreiranju i vođenju razvojne i održive politike na selima, odnosno pitanje mogućnosti stvaranja ili još bolje rečeno obnove komunitarnog sistema koji bi spuštanjem nivoa odlučivanja i odgovornosti na nivo bliži građanima kao korisnicima usluga, jedini mogao da doprinese ostvarenju večitog političkog ideala: maksimalnog dobra za maksimalni broj ljudi.
Ovo pitanje na značaju dobija samom činjenicom da su tokom poslednjih decenija, prateći tok opšte centralizacije, ali ne i (po mnogima nikada dovršene ili pak pravilno obavljene) decentralizacije Srbije, mesne zajednice izgublie gotovo sve svoje nadležnosti i imovinu što se naročito negativno odrazilo na seoske sredine kojima su upravo mesne zajednice bile i ostale prva i neretko jedina veza sa širom društvenom političkom zajednicom.
Preko svojih mesnih zajednica stanovništvo ruralnih područja koje, recimo i to, čini značajan deo sveukupnog stanovništva u Sremu, dobija mogućnost stalne komunikacije sa samoupravama čiji su deo, odnosno omogućavaju samoupravama da pravilno sagledaju probleme i potrebe sela. Pa ipak, pitanje je da li i u kolikoj meri mesne zajednice na selima danas mogu da „nateraju“ samouprave da njihovim zahtevima izađu u susret, odnosno da li i u kojoj meri mogu samostalno da obave one poslove koje samoupravne administracije smatraju manje značajnim ili pak ne nalaze vreme i novac da im se posvete. U tome se zapravo i ogledaju realna moć i uticaj mesnih zajednica danas.

Tapkanje u mestu

Dok su u godinama u kojima se uspeh merio stepenom ostvarenja „socijalističkog ideala“, mesne zajednice kao „samoupravni organi“ imale mogućnost da vode računa o sveukupnom društvenom životu na selu i delegatskim sistemom uvedenim 1974. postale i politički zastupljene u svojim sredinama, danas je njihova uloga, prema tvrdnjama Saše Jeftića, predsednika Saveta Mesne zajednice Jazak, striktno formalna. One smatra Jeftić koji je, odbivši mogućnost angažovanja kroz političke partije ipak uspeo da postane predsednik Saveta, u potpunosti zavise od viših nivoa vlasti, a pre svih od lokalnih samouprava čiji su deo.

Saša Jeftić

Saša Jeftić

– Ono što nama nedostaje jeste pravilno ustrojen sistem. Mi koji vodimo mesne zajednice na selima iako znamo da se tu radi o potrebi menjanja zakona, za šta opštine i gradovi ipak nisu nadležni, smatramo da je ovakav sistem neodrživ, tim pre što se glas sela ili uopšte ne čuje ili se čuje slabo. To naročito važi za ona sela koja vode ljudi koji nisu deo bilo koje većine koja upravlja gradovima ili opštinama. Nekada, mesne zajednice imale su čak obavezu da vode računa o mladima i deci, kulturi, obrazovanju, što je neretko značilo i mogućnost limitiranih ulaganja u održavanje školskih zgrada, o zdravstvu, a postojalo je i obaveza donošenja plana rada Mesne zajednice što je, smatram, bilo naročito važno upravo za poljoprivredu. Za tako nešto postojali su, istini na volju i bolji uslovi. Radnici su imali više para, pa su samodoprinosi bili jači, seljaštvo je činilo većinu na selu pa je i poljoprivreda stajala bolje. Danas, mi smo prinuđeni da molimo ili da pregovaramo sa lokalnim samoupravama, zavisi kako se ko kotira, da nam se pruži neki dinar da obavimo makar one najosnovnije komunalne poslove. Tako se samo tapka u mestu i ne može se očekivati da će nam biti bolje, tvrdi Jeftić i dodaje: – Nema tog Doma kulture, nema te ambulante ili bilo čega što mi sami možemo da sredimo. Mesnim zajednicama su ruke vezane i one su ustanove koje, ako mogu, najčešće rešavaju ona najteža socijalna pitanja. Time se naša odgovornost povećala, a niko nas ništa ne pita.

Žila kucavica lokalne samouprave

Da su mesne zajednice bile i te kako značajne za život sela, smatra i Milan Aleksić, prvi čovek Agencije za ruralni razvoj Pećinaca, Ogarac, član Saveta Mesne zajednice i više puta predsednik sela poznatog po najstarijoj očuvanoj kući u Sremu. U rad Mesne zajednice Ogar, Aleksić je uključen već gotovo tri decenije i za to vreme, kako ističe, dosta toga se promenilo. U odnosu na vremena u kojima su saveti davali značajan doprinos razvoju sela i planiranju poljoprivrede, zahvaljujući opštoj krizi u društvu, ovi nekadašnji samoupravni organi danas su prerasli u ekspoziture loklanih samouprava. To, smatra Aleksić, ima i svoje mane i svoje prednosti, a najveća među njima je činjenica da savremene mesne zajednice nemaju svoju imovinu i sredstva kojima bi mogle da unaprede život na selima.
– Predsednik Mesne zajednice bio je u pravom smislu kmet, a biti na čelu sela bio je jednako važno kao i biti predsednik Opštine. Lokalno stanovništvo vodilo je računa o poljima, putevima, a mogu vam reći da se Savet dosta pitao i kada se razmatrala mogućnost da svojevremeno postanem direktor seoske zadruge. Ako predsednik Saveta recimo vidi da selo nije očišćeno, da je sneg zakrčio saobraćaj i ako vam kaže da to uredite, nije bilo mogućnosti da se to ne učini, objašnjava Aleksić i dodaje: – U ono vreme mesne zajednice imale su svoju imovinu, svoja sredstva, oko 60 posto novca od prodaje placeva je išlo Mesnoj zajednici, plaćala se pašarina i tako dalje. Danas toga više nema i istina je da su mnoga sela čiji čelnici nisu deo većine u samoupravi zapuštena. Politika je, mislim, uzela praviše maha u toj sferi i to je ono što ne valja i što treba menjati.
Mogućnosti uključivanja Mesne zajednice u poljoprivredne poslove, ističe Milan Aleksić, ogledao se pre svega kroz kontrolu rada seoskih zadruga. One, tvrdi Aleksić, nisu mogle da određuju zadrugama šta da rade, ali su vodile računa da se ne seju iste kulture, da se od prskanja zaštite pašnjaci i drugo.
– Vodila se briga i o obrazovanju, preko ulaganja u održavanje škola, kuće za učitelja, a imale su mogućnost i da provere sturčnost samog učitelja. Što se tiče zdravstva, bile su zadužene za ambulante i to se radilo u skladu sa mogućnostima, objašnjava Alekisć i dodaje: – Mesna zajednica je ipak i danas žila kucavica lokalnih samouprava i ja mislim da se to nikada neće promeniti. Pitanje je koliko se njihov status može popraviti, ali se one sigurno ne mogu ukidati, niti će to, verujem, biti urađeno. Bez njih, čak i ovako razvlašćenih, da se tako izrazim, nema života na našim selima – čak ni onoliko koliko ga ima danas kada je u trendu odlazak u gradove.

Poplave izbacile istinu na površinu

Da Mesne zajednice nemaju više gotovo nikakve nadležnosti, prema rečima Vasa Damnjanovića predsednika Saveta Mesne zajednice Bosut, najbolje su pokazale prošlogodišnje poplave. Iako predsednik sela, Damnjanović, kako napominje, nije imao mogućnost da bilo kome izda naređenje, pa se tako odbrana sela u kojem je u jednom momentu bilo čak pet kriznih štabova, svela na dobru volju njegovih meštana i volontera koji su dolazili sa strane.

Vasa Damjanović

Vasa Damjanović

– Poplava je na površinu izbacila istinu da su mesne zajednice danas više nego razvlašćene. Ne samo da više nemaju svoju imovinu, nego nemaju ni mogućnost da narede da se obavi posao koji bi bio na korist svim meštanima sela. Nekada smo imali civilnu zaštitu, pa je šef Mesne zajednice mogao da izda komandu i da ne razmišlja da li će nešto biti obavljeno ili ne. Sa druge strane, bilo je i više samodoprinosa, a ne treba zanemariti ni činjenicu da su saveti imali mogućnost da se sa zadrugama na svojoj teritoriji dogovaraju oko poljoprivrednih poslova. Svega toga više nema, a za to su krivi oni koji su, smatrajući da je sistem jakih mesnih zajednica „ostatak komunizma“ nastojali da po svaku cenu sistem centralizuju, objašnjava Damnjanović i dodaje da dodatni problem svakodnevnom radu saveta prave nepredviđene situacije: – Recimo, usled obilnih padavina u Bosutu imamo dve neprohodne ulice čija sanacija je pod znakom pitanja jer u planu koji smo podneli lokalnoj samoupravi nismo predvideli „sve“ vanredne okolnosti. Iskreno, pitanje je ko uopšte i može da predvidi „sve“ što će mu se u toku godine dešavati, a kako nemamo svoja sredstva i zavisimo od lokalne administracije, moramo da čekamo da se stvore uslovi da se sanacija obavi.
Uporedo sa opadanjem realne moći mesnih zajednica, ističe Damnjanović, rastao je uticaj političkih partija koje često ne mogu da naprave jasnu granicu između onoga što je interes sela i onoga što je interes ili potreba političkih organizacija kojima pripadaju.
– Nekada smo imali delegatski sistem i nije se moglo desiti da neko selo ostane bez svog predstavnika. Vi danas imate sela koja u mitrovačkom parlamentu i vlasti imaju nekoliko predstavnika, a sa druge strane imate recimo jedan Kuzmin koji nema svoj glas. Ko je blizu vatri, taj se i ogreje, kaže naš narod, mada ni to nije uvek baš tako. Mi smo se od nekog ko je imao mogućnost da zaista kreira život na selu, pretvorili u socijalnu ustanovu koja neretko mora da rešava i stvari za koje nije nadležna. Sve je više ljudi koji teško žive i koji nam se javljaju. Koliko možemo, mi pomažemo, upućejmo ih na adrese nadležne za njihov problem, ako treba i vozimo do Mitrovice, sve u cilju da pomognemo onoliko koliko je u našoj moći. To što se sve svelo na toplu reč i po koju zajedničku akciju za one najugroženije, nije naša krivica, nego onih koji misle da mesne zajednice nisu ništa osim servisa lokalne samouprave i osnovna biračka baza, jasan je Damnjanović.

Nema povratka na staro

Milan Aleksić

Milan Aleksić

Među onima koji smatraju da mesne zajednice još uvek imaju značajnu ulogu u životu sela je i Vladimir Nastović, načelnik mitrovačke Uprave za poljoprivredu i član Saveta Mesne zajednice Manđelos. Nastović smatra da su nadležnosti koje su mesne zajednice u prošlosti mahom samostalno obavljale bile neraskidivo vezane za činjenicu da je bilo i više novca koji je takav vid nezavisnosti u radu mogao da osigura. Promene koje su nastupile krajem prošlog veka nužno su, smatra načelnik, uslovile i promene na polju rada saveta.
– Ja sam rođeni Manđelošanin pa dobro pamtim i ona vremena u kojima su mesne zajednice imale značajnog udela u životu sela. Takođe, grešio bih ako bih rekao da je danas njihova uloga zanemarena. Ona istina, nije na nivou od pre nekoliko decenija, ali i danas se bez mesnih zajednica ne može, tim pre što je to prvi nivo vlasti preko kojeg meštani sela mogu da kažu šta ih tišti, da formulišu svoje zahteve ili da prosto iznesu svoje viđenje kako bi selo trebalo da funkcioniše, objašnjava Nastović i dodaje: – Vraćanja na staro nema i to treba da bude jasno. Evo mi u Manđelosu gradimo kompletnu novu zgradu Mesne zajednice i iskerno očekujemo da će sa novom zgradom doći i novo, bolje vreme za naše selo. Nema više samodoprinosa, imovine u vlasništvu mesnih zajednica, a nema više ni interesovanja za bavljenje selom kao što je nekada bilo. U takvim okolnostima, smatram, najviše što može i treba da se učini jeste uspostavljanje stabilnijih kontakata između sela i lokalne samouprave, kao i povećanje prihoda selima od strane lokalne administracije. Seosko stanovništvo čini veliki deo žitelja Grada Sremska Mitrovica, a sa druge strane to su mahom proizvođači kojima se u vremenu koje dolazi mora omogućiti da uzmu više udela ne samo u oblikovanju života svojih sela nego i samouprava na čijoj su teritoriji. Svima je jasno da je centralizacija nadležnosti koja je dovela do toga da samouprave gotovo sve drže u svojim rukama bila nužna, a kada je već tako, onda u okviru postojećeg sistema koji jedini danas može da osigura opstanak sela treba tražiti najpogodnije rešenje, a to je ravnomerna raspodela pre svega novčanih sredstava kako seoska naselja ne bi bila zapostavljena ni od urbanih, ali ni međusobno. Da bi to mogli da ostvarimo, moramo da znamo potrebe seoskog stanovništva, a za to su nam neophodne mesne zajednice. Time se krug zatvara i još jednom potvrđuje stalnost njihovog značaja.
Pitanje vraćanja značaja mesnim zajednicama, smatra i Milan Aleksić, suštinski je vezano za sveopšti ekonomski napredak. U vremenu kada je ekonomija bila rentabilnija, davanje većih nadležnosti savetima bilo je i poželjno i moguće. Danas, kako mesne zajednice više nisu u stanju da vode računa o poljoprivredi, odnosno komunalnim poslovima, te obaveze je nužno morala preuzeti lokalna samouprava.

Vladimir Nastović

Vladimir Nastović

– Ideja da se državno zemljište u jednoj katastarskoj opštini vrati mesnim zajednicama više je nego dobra. Međutim postavlja se pitanje realne mogućnosti da se takva ideja ostvari. Trenutno to nije, a čini mi se da neće ni biti ostvarivo. Shodno tome, jedina stvar koja može da se uradi jeste da se u svom radu na terenu lokalne samouprave maksimalno oslone na mesne zajednice, a pogotovo seoske, jer samo osluškivanjem potreba i problema meštana sela može se kreirati pravilna lokalna politika. Mi se toga obično setimo kada naiđemo na neke probleme, ali takav rad trebao bi da bude svakodnevan. Tako će se sva sela čuti što je jako važno i u vremena blagostanja, a posebno sada kada je teško, objašnjava Milan Aleksić.
Poput Nastovića i Aleksića i Saša Jeftić je siguran da je rešenje statusa mesnih zajednica u seoskim sredinama potrebno potražiti unutar već postojećeg sistema.
– Danas su seoske mesne zajednice ostavljene po strani. Ne mislim da ljudi u gradovima žive mnogo bolje, jer ovde se i ne radi o tome, nego o šansi. U gradovima se sve nekako bolje vidi i jače čuje. Tu su oni koji vode samouprave i uvek je važnije da se upravo tamo sredi šta se može, a selima kako bude. Kad pogledate recimo saobraćajnice, teško ćete naći u gradovima toliko loše koliko su na selima. Gradovi su blizu, mi smo daleko i zato moramo biti glasniji da bi se naš glas uopšte i čuo. Što se tiče unapređenja našeg statusa, predlagao sam i sada to činim, da predsednika Saveta bira skupštinska većina, da ti ljudi dalje stvaraju svoje savete i da po automatizmu budu deo opštinskog Veća, ali da se zakonski obavezuju da će voditi računa isključivo o selima iz kojih dolaze. Mada sam svestan manjakovsti ovakve ideje, mislim da je to jedini način da se glas sela čuje. Mi nemamo svoju imovinu, nemamo svoje prihode, jednom reči – nemamo ništa i kada već zavisimo od lokalne samouprave, onda bi nam barem bilo korisno da se naš glas čuje, zaključuje razgovor Jeftić.

Kategorije Reportaža