Senik

SALAŠ GLIGORIJEVIĆA NA STEJANOVAČKOM PUTU

Mir u fruškogorskoj divljini

- Nije sve u novcu i prodaji. Zapravo nije ništa u tome. Sve je u ljubavi prema mirisu zemlje, štale, u ponosu što ste od jutra do mraka u svojim poslovima i ne vodite brigu o tuđim stvatima, što su vam prljava i vlažna odeća dokaz da zaista radite. Ko to voli, poštuje i ko se toga ne stidi, ne može da ne voli selo i slaše, kaže Mića Gligorijević

KadMica Gligorijevica od Mitrovice krenete za Rumu, a preko Velikih Radinaca, tu, na Stejanovačkom putu, odmah kraj skretanja za Jazak, za oko će vam zapasti veliki senik, a za uho se zalepiti (ako spustite staklo automobil ili usporite dok jurite svojim putem) lavež pasa. Oko senika i razuzdanih crnih pulina smeštena je štala, omanji svinjac i nekoliko kućica, ili bolje rečeno bungalova, koji svi skupa čine salaš na kojem svoje dane broji porodica Gligorijević.
Na čelu ove porodice koja je u Srem stigla iz Jadra, tačnije iz sela Bradići kraj Loznice pre gotovo šest decenija stoji stameni i nasmejani deda Mića, a kraj njega tu su još i dva sina i supruga, kao i braća koju su, tragajući za boljim životom, Mićini roditelji doveli u Srem polovinom pedesetih godina prošlog veka.
– Došlo je ukupno nas nas četvoro dece, otac i majka. Sestra je umrla, a braća su živela ovde i sada su tu. Ja imam dve ćerke i tri sina, ovde imam i unuke i praunuke, pa tako u šali umem da kažem da se naše jadarsko seme u svakom pogledu dobro primilo u Srem, kaže Mića.

Kad kuća dobije noge

Glavni razlog za selidbu na sever ležao je, kako nam je rekao Mića, u teškom životu jadarskih seljaka koji se, usled manjka plodne zemlje i znatno teže materijalne situacije nego što je ona sa kojom se sremački paori susreću, ogledao u slabim prinosima i čestim deobama ionako malih imanja.
– Familija je bila velika i nije bilo dovoljno da se kapital jednom pravedno podeli, tako da je moj otac rešio da, kako je govorio, ode „u divljinu“, u Frušku goru. Možda to sada deluje smešno, posebno ako uzmemo u obzir da nam je Cer bliži, ali ja nikada ranije nisam čuo za Frušku goru, tako da to nama stvarno jeste bila divljina, objašnjava domaćin.
Ne brine za cenu mlekaOd momenta dolaska na Stejanovački put do danas, Gligorijevići stalno žive na istom mestu. Tačnije, jednom su, seća se Mića, preseljeni, ali i to tek nekoliko desetina metara. Poslednjih pet decenija su na istom mestu.
– Dođem ja jednog dana iz škole, išao sam u Stejanovce, kad ono nema kuće, kao da je noge dobila! Okrenem se nekoliko puta oko sebe, pitam se šta je sada bilo, kad u tome majka zove, kaže premestili nam kuću. Od kako sam prvi put ušao u novu-staru kuću, u njoj sam ostao i do danas. Bavili smo se poljoprivredom i stočarstvom, otac je imao malo više od dva jutra zemlje, ja imam moj hektar i jedno jutro u arendi i ne žalim se. Nemam neke posebne prihode, ali dovoljno da pokrijem troškove i da zadovoljim ono najosnovnije što mi treba, priča Mića.

 

 

Lepo i teško idu pod ruku

Pored zemlje na kojoj seju kukuruz, Gligorijevići imaju dve krave, nešto svinja, kokošaka i preko dvadesed komada ovaca. Rad na salašu je, veli, težak, ali lep i ne bi ga menjao ni za šta na svetu.
Zivot na salasu se ne moze platit Mica Gligorijevic- Jaganjci idu od dva do dva i po evra. Ne mogu reći da sam zadovoljan, ali se preživljava. Ono što je najvažnije to je da živimo zdravo i onako kako sami sebi odredimo. Nekako je to i najvažnije u životu. Mnogi pitaju kako je ovde zimi, ali iskreno govoreći, dobro je kao i leti. Nema tu velike razlike. Ovce traže svoje i leti i zimi, izvodim ih, krave čuvam i tako u krug. Dok su deca išla u školu, autobus je redovno stajao, Ruma je blizu, ni Mitrovica nije daleko tako da stvarno nema mesta bilo kakvoj kuknjavi, nastavlja živo priču Mića.
Malih komplikacija Gligorijevići su imali dok nisu podneli zahtev za legalizaciju, ali sada je, kaže Mića, sve u postupku rešavanja pa se čeka da se i ta stvar okonča. Imaju Gligorijevići svoj telefonski broj, adresu, vodu, sve što treba da bi se moglo živeti.
– Život na selu južno od Save je teži nego ovde. Zemlja je lošija, ljudi su zatvoreniji, sirotinja je veća. Selo pa i ovi salaši u Sremu imaju šansu i loše bi bilo da se ne iskoristi sve ono što Srem pruža. Evo, primera radi, svuda po ovim njivama u krug ima Bog zna koliko košnica, dolaze ljudi iz čitave Srbije da napasaju pčele tako da bi i to moglo da uspe. U Vrdniku, Jazku i dalje tamo sve do Krušedola ima vinograda i voćnjaka, ali opet ništa. Tužno je to što ljudi odlaze iz sela, a još gore je što oni koji ostaju moraju više da se pate. Mi smo ovde već decenijama i ne mislimo da idemo. Računam nešto, ako nama koji živimo na salašima, a po Sremu nas ima sve više, nije teško, ako se borimo sa problemima i verujemo da radom možemo da uspemo, ne vidim razlog zašto bi oni kojima istina nije lako po selima, bežali iz istih, priča deda Mića i dodaje: – Da kažem pravo, nije sve u novcu i prodaji. Zapravo nije ništa u tome. Sve je u ljubavi prema mirisu zemlje, štale, u ponosu što ste od jutra do mraka u svojim poslovima i ne vodite brigu o tuđim stvatima, što su vam prljava i vlažna odeća dokaz da zaista radite. Ko to voli, poštuje i ko se toga ne stidi, ne može da ne voli selo i slaše.
Sejali su Gligorijevići na svojoj zemlji i bostan koji su u zlatne dane prodavali u rodnom kraju, ali su poslenjih godina usled slabe cene i sve skromnijih mogućnosti da se u Mačvu, Jadar i Podrinje ode, od toga odustali. Da stvar bude još i gora, priča nam Mića, nisu bili jedini koji su zaboravili na slatku povrćku.
– Bilo je dosta Stejanovčana koji su sejali bostan, ali su odustali. Za njima su poslednjih godina išli oni koji su se bavili govedarstvom i svinjarstvom i danas će vam naše komšije, ako ih pitate, kazati da je živeti na selu lepo, ali teško. Ispada da to ide ruku pod ruku, što je teže, to je lepše. Tu istinu treba prihvatiti i sa njom živeti. Teško i lepo, završava kroz smešak Mića Gligorijević.

Kategorije Reportaža