Osmeh za novi zivot

REČ O ZEMLjI, STABLU I KORENjU

Život je bajka, suza i borba

Iz te zemlje, iz u vinu natopljenih čestica nade i pogleda koji zna da život ne mora biti onakav kakvim ga svojom bezvoljom činimo, iznikla je kuća u Obrežu. Spomen volji, nadi i veri da je reč iskreno darovana svetu koji često ne vidi sopstvene vrline, dovoljna da savlada sve njegove mane

Narandžasti zidovi pod plavim nebom

Narandžasti zidovi pod plavim nebom

Svi pripadamo istom stablu. Razgranatom, sa po kojom suvom granom, sa korenjem duboko razvijenim u zemlji koju tabamo, sa vetrovima, kišama i sekirama koje prete da nas prekinu.
Svi pripadamo istom stablu. Oročenom, kalemljenom, nastavljanom, obnavljanom i zalivanom u vinu topljenim česticama nade da će plod koji svake godine dajemo biti bolji od onog koji je u momentu truljenja kao trenutku najveće slasti lane pao na zemlju.
Svi pripadamo istom stablu. Mimo plahe volje, pameću koja prevazilazi učaurene virike, naše korenje čvrsto je šumom uvezano za zemlju koju tabamo i čije ćemo telo sutra postati.
Iz te zemlje, iz u vinu natopljenih čestica nade i pogleda koji zna da život ne mora biti onakav kakvim ga svojom bezvoljom činimo, iznikla je kuća u Obrežu. Spomen volji, nadi i veri da je reč iskreno darovana svetu koji često ne vidi sopstvene vrline, dovoljna da savlada sve njegove mane.

Lažni čarobnjak i pravi put

Narandžasti zidovi ostavljeni pod nebeskim svodom u ulici Gajića topole, na broju šest, u neuglednom obreškom sokaku kojeg teško da ćete svojevoljno nekada posetiti, čvrsto stegnuti osmehom dece koja među svim tim blokovima nalaze prve tragove novog života, staza su koju je i Baumova Doroti morala preći da bi napokon shvatila da su ključevi Kanzasa skriveni ne u volji lažnog čarobnjaka iz Oza, nego u ljubavi koja jedina ima moć da u svakom mraku obasja put do sopstvene zemlje, korena i stabla. U ljubavi i samožrtvi, svoju pamet pronašlo je i Baumovo Strašilo, svoje srce Limeni čovek, a svoju hrabrost Lav koji je tek nakon što je pobedio sopstvenu malodušnost od lažnog, nabeđenog i samoobmanutog princa izrastao u istinskog kralja dostojnog svakog divljenja.
Život je bajka…

Mnogo je sine!

Treba izaći iz ljušture, zagrliti sopstveno stablo, čvrsto stati na zemlju i zaliti pulsirajuće korenje čija je obnoviteljska snaga skrivena duboko u utrobi sveta.
Korenje se najbolje zaliva suzama. Gospava Grković koja je napunila 81. godinu plakala je kada je nedavno pred starom kućom u Obrežu, među vlažnim, napuklim zidovima i propalim krovom dostojnim količinom zaptivene muke ugledala narandžaste zidove novog doma.
– Biće za moje unuke, Zorana, Zoricu i Anđelu, ako već za mene nije bilo, rekla je tiho kroz suze i zagrlila svoje potomke.
Kad sam joj u raširenu naboranu šaku spustio komad papira, svoju suzu pustila je i ona starica koju nikada za ime nisam upitao, što u ćošku kraj Saborne crkve sedi zgurena i svakome ko joj daruje više od 50 dinara grcajući kaže: „Mnogo je sine“.
Blago njoj i Gospavi Grković, rekao bi da može naš izgnanik Mostarski, jer one još uvek imaju srca.
– Još samo da vidim krov i mogu da sklopim oči, šapuće mi na rastanku baka Gospava.
Život je suza…
Raskovnik

Zorica, Gospava i Anđela

Zorica, Gospava i Anđela

Zemlja traži rad. Junake na poslu. Borbu. Narandžasti zidovi u Obrežu još uvek nisu kuća. Mitrovčanka što smerno prosi kraj Saborne crkve još uvek iščekuje kraj svoje muke i kao Gospava Grković mašta da se to neće desiti onoga dana kada mirno i bez bola sklopi oči.
Oni koji su odgovorili na naš apel, pružili svoje ruke i pomogli da kuća o kojoj Duško Grković i njegova porodica maštaju godinama za manje od godinu dana dođe do ploče pokazali su da reč, poput Vukovog i Brankovog raskovnika još uvek može da otvara mnoga vrata, brave i katance.
Uhvativši se u koštac sa svim nevoljama i nemaštinom zapivenom konačno otvorenim vratima, svi ti „neobični“ ljudi, darodavci, od Srema, preko Novog Sada do Podgorice, pokrenuli su možda i nesvesno jednu mnogo veću borbu uperenu protiv duha sopstvenog vremena. Koristeći se u svom naporu, po rečima Oca Serafima Rouza, onim što je u svetu ostalo kao njegova najveća vrednost, a to su upravo vera u bajku i suze, oni su otvorili kapije za nove borce koji će sa konačnom izgradnjiom doma Grkovića usaditi sopstveno seme iz kojeg će kroz koren nići novo stablo i na njemu rod slađi od onog koji je juče otpao. Darujte…
Život je borba.

Kategorije Reportaža