Svakog dana glumim da sam zdrava

Šid – Već 12 godina Jelena Radovanović iz Šida boluje od teškog srčanog oboljenja – dilatativne kardiomiopatije, zbog čega joj srce radi sa drastično umanjenim kapacitetom, od svega dvadesetak odsto. Bolest je od nje  nasledila 14-godišnja kćerka Vanja čije srce sada kuca  samo sa polovinom snage.

 Tekst: S. Mihajlović

Foto: M. Mileusnić

– Ovu bolest imam od rođenja, ali sam je otkrila tek 2002. godine, kada sam sasvim slučajno otišla na lekarski pregled. Od tada počinje moja borba za ozdravljenje i hod po mukama. Ovo oboljenje može biti ili nasledno ili virusno, a kod mene je oboje, jer osim što sam bolest nasledila od svog pokojnog oca, 2003. godine dobila sam koksaki virus koji je dosta oštetio srce koje je tada počelo da radi smanjeno, samo 30 do 40 odsto.  Ali, tih godina sam ipak bila u stanju da radim, a sada sve i da hoću ne mogu, nemam više snage. Lečim se u nekoliko zdravstvenih ustanova: na institutima u Kamenici i na Dedinju, na Kliničkom centru u Beogradu kao i na VMA, a jedino rešenje za ovu bolest je transplantacija srca. Međutim, još uvek nisam stavljena na listu čekanja za transplantaciju jer po poslednjim nalazima lekara iz Beograda moje srce sada radi sa 35 odsto kapaciteta. Ja bih jako volela da je zaista tako, da je došlo do poboljšanja koje su mi napisali na otpusnoj listi, ali ne osećam se ni malo bolje, naprotiv, svakodnevno sve više osećam zamaranje, gušenje i nesvesticu, mada se ne predajem nego glumim da sam zdrava. Trudim se da svaki dan budem dobro koliko god to mogu, najviše zbog deteta, jer sam svesna toga da je i ona bolesna i da joj je moja pomoć neophodna. Za sebe se i ne bojim, nego samo za nju – ovako, krijući suze, počinje svoju životnu priču 34-godišnja Jelena Radovanović iz Šida.

A da sa utvrđivanjem dijagnoze i određivanjem terapije nije došao kraj njenim mukama, svedoče dalje zdravstvene nevolje koje su snašle ovu mladu i hrabru ženu. Naime, 2008. godine doživela je moždani udar, nakon toga je dobila početak upale pluća, a prošle godine – kada su joj otkucaji srca bili ispod 40, urađen joj je pejsmejker. Poslednja u nizu loših vesti je nova dijagnoza: dijabetes, što je takođe pogoršalo njeno zdravstveno stanje.

– Ipak, najteže od svega mi pada papirologija, ponekad imam utisak da mi je to teže čak i od moje bolesti. Jer, da bih otišla na bilo koji pregled u Kamenicu ili u Beograd, moram da pre toga izvadim gomilu uputa i da uradim brojne analize, da idem na komisiju,a meni je sve to veoma teško jer na nemam snage i loše se osećam. U poslednja dva meseca Vanja i ja smo 12 puta išle u razne zdravstvene ustanove u Beogradu i u Novom Sadu. Sve to košta jako puno, mada mi gledamo da barem sendviče ponesemo od kuće, pa da nemamo nikakav drugi trošak osim benzina. Dugo godina sam i u bolnicu i iz bolnice išla vozom i uvek sam sama nosila putne torbe, jer nisam imala mogućnosti da plaćam auto, ali sada više to nisam u stanju. Nedavno sam podnela zahtev za dobijanje tuđe nege i pomoći ali su me zvanično odbili, a nezvanično sam čula komentar: „Pa šta ti hoćeš, baš lepo izgledaš, ništa tebi ne fali“. To me nije začudilo jer sam već navikla da ljudi kad me vide često reaguju baš tako, misle da ako ne izgledam na oko bolesno ili zapušteno da mi nije ništa, a ne znaju da svaki moj dan za mene može biti poslednji – priča Jelena.

Inače, majka i ćerka žive u Šidu kao podstanari, u iznajmljenoj kući za koju kirija iznosi sto evra. Jedini prihodi koje imaju je socijalna pomoć, a za obe ona iznosi 10.700 dinara mesečno.

Na pitanje od čega žive, plaćaju kiriju i sve druge obaveze, Jelena samo sleže ramenima i tiho kaže:
 – Ne znam ni sama…Malo mi nekad pomogne brat, malo baka od svoje skromne penzije, a najčešće sam u dugovima…Uz sve te troškove i Vanja i ja moramo svakodnevno da pijemo više vrsta lekova, a samo za terapiju nam treba oko 30.000 dinara mesečno. Osim socijalne pomoći drugih prihoda nemamo, pa se uzdamo u dobre i humane ljude. Ima takvih ovde… Pomogne mi često moja najbolja drugarica Natalija, sa njom se najviše i družim, a osim nje veliku pomoć dobijam i iz Crvenog krsta u Šidu. Oni su me i nagovorili da se prijavim za hranu iz Narodne kuhinje, da bi mi barem dete imalo svaki dan da pojede nešto skuvano, jer sve češće naiđe takav period kada nemam snage da danima ustanem iz kreveta – priča Jelena i dodaje da su joj roditelji umrli, a da od bliže rodbine koja je posećuje ima jedino brata Dragana i 80-godišnju baku Olgu koja živi u Ilincima, i koja se, iako već i sama prilično bolesna, trudi da im pripomogne od svoje penzije koja iznosi 8.000 dinara.

Svaka pomoć dobrodošla

Svaka vrsta pomoći Jeleni i Vanji je dobrodošla, a broj Crvenog krsta preko kojeg se ova pomoć može uputiti je 022/712-310. Ovoj dvočlanoj porodici značila bi pomoć i u lekovima, jer samo jedna kutija tableta „koraksan“ košta 6.000 dinara, a Jelena svakodnevno pije deset vrsta lekova.

Vanjina ljubav je crtanje

 Četrnaestogodišnja Vanja Manojlović je vrlodobra učenica Osnovne škole „Branko Radičević“ u Šidu. Po prirodi mirna i tiha, najviše voli da slobodno vreme provodi uz knjigu ili televizor. Beg od razmišljanja o svojoj bolesti koja joj je ustanovljena pre deset godina, pronalazi u crtanju. Kaže da najviše voli da crta portrete, a osim toga uživa i da smišlja neobične kreacije za svečane haljine.