PA180526

SREMSKA MITROVICA: POSTAVLJANJE SPOMEN PLOČE MILANU GAČIĆU


Sećanje na junaka: Tihi i strogi deda Milan

U sredu tačno u podne , na Žitnom trgu u Sremskoj Mitrovici, na kući broj 35 biće postavljena spomen ploča zaboravljenom junaku Velikog rata

 

Heroj Velikog rata, Milan Gačić

Heroj Velikog rata, Milan Gačić

Na starom pravoslavom groblju u Sremskoj Mitrovici, sa desne strane kapele i grobnice ugledne porodice Milekić iz koje je potekao i prvi gradonačelnik jedinog sremskog grada, nalazi se porodična grobnica familije Gačić. Pod hladnim kamenom svoj večni san sneva nekoliko članova ove kuće, među kojima i Mitrovčanima slabo poznati Milan, rodom iz Ljubovije, jedan od junaka Prvog svetskog rata.

Uspomenu na ovog velikog čoveka i oca osmoro dece, čuvali su najbliži članovi njegove porodice i prijatelji koji su nedavno pokrenuli inicijativu da se haustoru kuće Nikole Bogdanovića na Žitnom trgu, u kojoj je Milan Gačić proveo najveći deo svojih mitrovačkih dana postavi spomen ploča i tako u godini obeležavanja veka od Velikog rata, ovaj nosilac dve Karađorđeve zvezde, dva Obilića, Albanske spomenice i drugih prestižnih odlikovanja otrgne od nezasluženog zaborava.

Vojnik i posle rata

I u godinama nakon rata, seća se Nikola Bogdanović koji je kao mali živeo u stanu do Gačića, „deda Milan“ kako su ga deca zvala, ostao je pravi vojnik. Bio je lepo građen, visok, vitak, prav, zakopčan, „po vojnički“, do grla. Uvek je držao do sebe, ali nikada nije bio nametljiv. Slika i prilika čoveka koji se trpljenjem i borbom trudio da osvoji naklonost života.
– Deda Milan ostao mi je u sećanju kao čovek tihe i stroge naravi. Odmerena ličnost, staložena, borbena, ali ne napadna, osoba koja je iznad svega cenila pravdu i poštenje. To je bilo nešto što je on poneo od kuće i sigurno nešto što ga je, kao i ostale njegove saborce održalo u ratnim jurišima na neprijatelja, ali i u teškom povlačenju kroz Albaniju kroz šta je mogao proći samo onaj ko je imao dobrog i časnog prijatelja. Kako je i sam rekao u razgovoru za zbornik „Vitezi slobode“, koji je izdan davne 1938. godine, najviše je voleo svojih osmoro dece, za njih je živeo i radio. Bio je to zaista čovek koji sem života ništa više nije uspeo da iznese iz tog rata. A kada je to već bilo tako, onda je rešio da taj život produži u čemu je i uspeo, priča Nikola.

Porodica junaka ne plače

Zora i Milan Gačic sa decom u Požarevcu

Zora i Milan Gačic sa decom u Požarevcu

U kući na Žitnom trgu, Gačići su živeli sve do početka šezdesetih godina, tačnije sve dok se Milanova udovica, baba Zora, nije preselila u kuću svog najstarijeg sina Predraga, „Dragog“, u kojoj je i umrla 1966. godine, četiri godine nakon svog supruga.
– Deda Milan je umro u jednom od stanova sada naše kuće. Sećam se da je toga dana bilo puno sveta, ali koliko me pamćenje još uvek služi, deca nisu mnogo plakala. Bili su ponosni na svog oca i prema njegovoj smrti su se odnosili kao prema smrti junaka. A zna se da junakova porodica ne plače. Međutim, želeo bih da istaknem da je pravi duh porodice Gačić bila baba Zora sa kojom sam imao više kontakata. Ona je, dobro se sećam, uvek bila oko šporeta, čuvala je decu, a to što je poticala iz jedne od najbogatijih srpskih porodica Makedonije nikada joj nije bilo opterećenje niti je ikada žalila za onim što je imala. Verovatno je bila svesna i sve težine situacije u kojoj se nalazio deda Milan, a sigurno je i to da majku osmoro dece malo šta može toliko da oduševi i razveseli koliko njena deca. Kasnije su to sve postali dobri ljudi, neki su ostajali ovde, drugi su se selili po bivšoj Jugoslaviji, tako da je deo porodice koji se otselio u Bosnu i Hercegovinu stradao u poslednjem ratu, deo, kao recimo najmlađi sin Aleksandar otišao je za Kanadu, objašnjava Nikola i dodaje: – Saša je bio najviše na deda Milana, visok, plav, atletski građen, Fanika mi je ostala u sećanju po lepim plavim očima, Divna je bila hroma, ali je bila revnosna medecinska sestra. Sve su to bili dobri ljudi. Onako kako je deda Milan mogao samo da poželi.
Aleksandar Saša Gačić

Deo porodice u godinama nakon rata

Deo porodice u godinama nakon rata

Svoju skromnost naučenu u porodici i u rovu, priča nam i Dimitrije Mita Stojšić koji je Gačiće upoznao tokom svojih srednjoškolskih dana, Milan Gačić preneo je na svoju porodicu.
– Najviše sam se družio sa Aleksandrom sa kojim sam bio nerazdvojan i sa kojim i sada održavam veze iako već dugo živi u Kanadu. Ja sam u toj kući, kao i Saša u mojoj, bio kao domaćin. Bili smo kao braća. On je, kao sportski građen i vešt kasnije završio DIF, oženio moju sestru od tetke i to je bila lepa uspomena na naše druženje. Od kako je otišao, a ima već četiri decenije, Saša nije dolazio, sestra jeste i kada god sam pitao zašto njega nema, isticala je da se plaši da će ostati u Srbiji. U međuvremenu je dobio troje dece što je taj eventualni povratak dodatno otežavalo, tako da je Saša još uvek u Kanadi, priča Mita Stojšić i nastavlja: – Kada smo krenuli u ovaj posao oko postavljanja ploče, javio sam se Saši, on je dao pozitivan odgovor, bio je oduševljen tako da je na neki način i on uključen u čitavu akciju, što je i red.

Ni reči o ratu i junaštvu

O ratu i svom junaštvu, priča i Mita Stojšić, Milan Gačić nije pričao. Komunisti ga, baš kao ni Karađorđevići nisu previše cenili, ali nije trpeo ni veće pritiske.
– Koliko sam čuo, istina ne od Milana nego od ljudi koji su ga znali, neslaganje sa jugoslovenskom idejom kralja Aleksandra bio je jedan od razloga zašto nije dobio priliku da ubira plodove mirnog vojničkog života. Radio je u civilnoj službi, ratne zasluge su mu gotovo izbrisane i u danima kada sam se ja intenzivno družio sa Sašom, negde od sredine pedesetih godina, on je već bio penzioner. Nije tu bilo velikih pritisaka, ali eto, koliko su mogli i jedni i drugi su se trudili da ga skrajnu, objašnjava Stojšić i dodaje: – Međutim, ima tu jedna stvar na koju je malo ko računao. Milana Gačića to nije pogađalo. On je imao svoju decu, borio se za njih, ostao je odan svojoj Srbiji i Crkvi i to mu je bilo jedino važno. Sve ostalo prepustio je drugima, njihovoj pohlepi i ličnom karijerizmu. Svoju misiju, Milan Gačić je obavio u tri rata i krunisao je sa osmoro divne dece, odličnih prijatelja i kasnije izuzetnih ljudi.

Ni gladni ni siti

Umrlica Milana Gačića

Umrlica Milana Gačića

Da je Zora Gačić bila stub i duša kuće, slaže se i Mita Stojšić koji ističe da je ova „vedra i dobra žena“ u svoj bedi u kojoj je desetočlana porodica živela uvek znala da napravi i podeli tako da niko ne ostane gladan, ali ni previše sit.
– Treba shvatiti da je to bilo teško vreme. Njih je bilo deset, rat je bio gotov, država siromašna i trebalo je sve to prehraniti. Milan je u Prvom ratu izgubio porodicu, u Drugom je uspeo da je sačuva i sigurno nije bilo lako. Zora je tu imala jako važnu ulogu koju je volela i u kojoj se odlično snalazila. Dok je Milan bio strog, ona je bila blaga i trudila se da vodi računa ne samo o svojoj deci, nego i o svima nama sa kojima su se mladi Gačići družili. Nekada je to, sećam se, išlo i na uštrb njene dece, što smo mi umeli i te kako da cenimo, Saša, Dragi i drugi da poštuju, priča Mita: – Mene je Milan prihvatao i voleo kao druga njegovog sina. Ipak, bio je strog, izazivao je strahopoštovanje kod mene, dok je Zora bila kadra i da me zagrli, zadrži na ručku, večeri. Bili su to divni ljudi, slika i prilika vremena koje je prošlo, vremena kojem se svi mi nadamo da će ponovo doći. Srbiji danas više od svega trebaju pošteni, časni, hrabri i strogi ljudi kao što je bio Milan Gačić.

 

Kategorije Reportaža