Drzimo se zajedno

OBREŽ: PRISTIGLA PRVA POMOĆ ZA GRKOVIĆE

Kupili smo drva, to je novo kod nas!

- Ono što je meni najvažnije, to je da je neko pružio ruku mojoj deci i time pokazao da još uvek imamo čemu da se nadamo. – Tokom naredne nedelje trebalo bi da otvorim i račun u banci jer ima ljudi iz inostranstva koji bi hteli da nam uplate neki novac, kaže Duško Grković

PB070039Kupili smo drva. To je novo kod nas. Ove zime nećemo hladovati kao ranije kada smo morali da sabiramo grančice i strepimo sa svakim novim danom. Posle duže vremena moja deca neće morati da se boje zime! Ovim rečima i sa blagim osmehom na licu dočekao nas je na kućnom pragu u Obrežu u ulici Gajića topole na broju šest Duško Grković.
– Bio sam u našoj šumariji i dogovorio da mi doteraju drva ovih dana. Javilo mi se protekle nedelje nekoliko ljudi iz Srema, Kanade, Amerike, Crne Gore koji su voljni da pomognu. Kažu, čuli su za našu muku iz novina. Našli su nas preko škole, poznanika, a neki su došli i do telefonskog broja, tako da je stiglo nešto garderobe, hrane, slatkiša za decu. Pare za drva ljudi su doneli lično, posetili su nas nastavnici iz škole, a tokom naredne nedelje trebalo bi da otvorim i račun u banci. Iskren da budem, nisam očekivao da će se u opštoj nemaštini neko i nas setiti, ali dobro je što je tako. Ono što je meni lično najvažnije, to je da je neko pružio ruku mojoj deci i time pokazao da još uvek imamo čemu da se nadamo. Ne mislim tu na milostinju, nego pre svega na dobru volju i veliko srce koji mi daju nadu da će moja deca sutra kada postanu ljudi živeti bolje nego sad. Ja sam im pružio sve što sam mogao, to radim i sada, ali za razliku od pre samo desetak dana imam malo više vere u ljude, objašnjava Duško.
I mada je, kako hranitelj troje dece Zorana, Zorice i Anđele sam ističe, osmeh posle dugo vremena dospeo na njegovo lice, pred Grkovićima su nova iskušenja. Pitanje grejanja zahvaljujući dobroj volji dobrih ljudi privremeno je rešeno, ali borba sa nedostatkom garderobe, hrane i novca i dalje traje. U toj borbi, makar na tren, Duško nije bio sam. To je ono, zadovoljno nam ponavlja, što ga je učinilo naročito srećnim.
PB070037- Kada sam video kako sa zadovoljstvom otvaraju pakete sa slatkišima, srce je htelo da mi prepukne. Osećanja su se pomešala i iskreno da kažem, zaplakao sam. Da li od radosti, da li od tuge ni sam ne znam. Sa jedne strane, bilo mi je drago što je neko pomogao, a sa druge žao jer znam da pred nama tek stoje nova iskušenja koja isto tako tište i muče ko zna koliko još porodica u Srbiji, priča Duško Grković i dodaje: – Problemi koji su pred nama nisu ništa manje teški. Kuća je stara, trošna, prokišnjava, prozori propuštaju, pokućstvo je propalo, kuburimo sa zimskom garderobom i ne mogu reći da imamo neke velike zalihe hrane. Pa ipak, ja se ne predajem. Proteklu nedelju sin i ja smo proveli u radu, ja od jutra do večeri, on posle škole dođe da mi pomogne ako sam u blizi, Anđela i Zorica su čuvale kuću i spremale sa bakom Gospavom večeru… Držimo se zajedno, to nas čini srećnim i daje nam nadu da ćemo pobediti nedaće.
Na rastanku, Anđela nam je odala da je Zorica napisala i pesmu za novinare koju se stidi da pokaže, a domaćin nas je sa ponosom pozvao da u domu Grkovića 19. decembra proslavimo Nikoljdan.

 

Kategorije Reportaža