Ovo su Grkovici

OBREŽ: PRIČA O GRKOVIĆIMA

Maleni cvet, a velika duša

Kakve želje mogu da imaju deca koja nemaju svoje krevete? Bolje i da ih nemaju, kaže Duško, kad znaju da im ih niko ne može ostvariti. Bolje je kaže i njemu, jer ga srce manje boli…

Ovo su Grkovići

Ovo su Grkovići

„Bila jednom jedna livada velika, raskalašna kao zlatara dragulja. Na livadi je rastao maleni cvet, žut kao sunce, kao dukat. Bio je poznat po svojoj dobroti. Svi su ga voleli, izuzev družine Plavog cveta…“
Ovako svoju priču „Maleni cvet, a velika duša“ započinje Zorica Grković, učenica šestog razreda Osnovne škole „Dušan Vukasović Diogen“ iz Obreža. Njene priče „Maleni cvet, a velika duša“ i „Reka osmeha“, deo su zbornika „U bojama snova“, u kojem su sabrani neki od najboljih radova pećinačkih đaka.
Zorica Grković živi u Obrežu. Na ne tako velikoj i ne toliko „raskalašnoj“ livadi, u staroj, trošnoj kući bez broja… U svom „malenom žutom cvetu“ dovoljno svelom da bi ga bilo čije reči i suze mogle podići od zemlje, Zorica živi sa ocem Duškom (45), bratom Zoranom (14), sestrom Anđelom (10) i bakom Gospavom (80).
Bez majke, koja ih je ostavila, sa prihodima od jedva 20.000 dinara, bez kupatila, ogreva, dovoljno garderobe, hrane, prostora za život i vere u ljude, Grkovići istrajavaju u svojoj borbi protiv „družine Plavog cveta“. Bolje i jače nego mnogi od nas.

Manje ne smem za više nemam

Duško i Anđela Grković

Duško i Anđela Grković

– Razlika je u tome što ja nemam kud. Ja ne mogu i ja ne smem da se predam. Koliko sam mogao, kada više nisam bio sposoban da izdržavam, ja sam se povlačio, sada više nema kud. Živimo u staroj kući koja samo što se ne sruši, sa minimalnim primanjima, bez elementarnih uslova za život, bez mnogo nade da će biti bolje. Jedino što imam to su mi deca. Za njih živim, za njih radim i oni su jedino što me održava, priča nam Duško Grković i stisnuta grla dodaje: – Deca su dobra, poslušna, rade sa mnom seoske poslove, jer od toga živimo. Radimo za koricu hleba i litar mleka, ali nas nije sramota. Ćerke su vrlo dobre, sin je dobar đak. Mogli bi oni i bolje, ali je teško sve urediti kad treba da se radi, da se spremi ručak i tako…
Duško Grković čitav svoj život proveo je kao nadničar. Kaže, jedno vreme radio je i u Šećerani u Pećincima, ali je to trajalo kratko – jednu sezonu. Život mu nikada nije bio preterano naklonjen, ali je „družina Plavog cveta“ poslednjih decenija donela iskušenja sa kojima sa ovaj vredni čovek nije mogao nositi.
– Ljudi su naglo osiromašili i to se odrazilo i na mene. Ako oni kod kojih radim nemaju novac, onda ću ga teško imati i ja. Sa nadnica došao sam do rada za hranu, nešto ogreva… ko koliko ima da pruži. Ono što dobijam na ime dece i socijalnu pomoć koristim da platim malo troškova, da deci kupim knjige, sveske, šta mogu i koliko mogu, neki sok, slatkiš i to je to. Manje ne smem, za više nemam.

Kad srce zaboli…

Zorica Grković

Zorica Grković

Proteklog petka, Zorica je proslavila rođendan. Trinaesti. Bez svećica, torte, drugara, zabave. U svom „malenom žutom cvetu“ okružena onima koji je vole. Na pitanje ima li nekih želja, samo je slegla ramenima…
Kakve želje mogu da imaju deca koja nemaju svoje krevete? Bolje i da ih nemaju, kaže Duško, kad znaju da im ih niko ne može ostvariti. Bolje je kaže i njemu, jer ga srce manje boli…
– Imaju oni želja, priča tiho Duško. – Često uhvatim sebe da plačem, pa se sklanjam od njih. Majka ih je napustila, preudavala se, bila je svačija samo ne njihova. Kada smo došli do Suda tražio sam decu, alimentaciju ne plaća, a i ne mora. Nema meni bolje stvari i lepše nagrade od moje dece… A želje… najpre ogrev. Zima je tu, a kako ćemo izdržati ko zna. Zatim krevet za svakoga, kupatilo, uredne sobe koje mogu da se zagreju, koje ne prokišnjavaju i kojima ne preti svaki malo jači krevet. Tek onda može sve ostalo. Ali kome reći i od koga išta tražiti kad ljudi imaju svoje probleme i retko više da ima bilo koga da ga interesuje sudbina ljudi kao što smo mi. Ima i nas nažalost puno, pa verovatno da onaj ko bi pomogao i ne može da stigne. Zato se ja ne dajem nikome i radim dokle god me noge drže.

Ako hoćemo da živimo, moramo da radimo

Nedavno, Zorica i Anđela bile su na moru. Zahvaljujući Centru za socijalni rad, dobrim ocenama i dobrom vladanju, provele su deset dana u Baošićima. Zoran je ostao da pomogne ocu, jer stara baka Gospava može sve manje…

Zoran Grković

Zoran Grković

– Sina „vučem“ za sobom stalno. Mora da uči da radi. Ja ništa nikada od njih nisam sakrio. Poslednji dinar koji imam je njihov, ali da sede kući besposleni i da rade ne znam ni ja šta, to ne može kod mene. Ako hoćemo da živimo, a svaki novi dan je za nas ne samo izazov, nego i pobeda nad prethodnim danom, moramo da radimo. Sin vozi mehanizaciju kome treba, uči da popravlja, Zorica pomaže oko spremanja hrane, a za Anđelu je još rano. Naći ćemo i njoj neko zanimanje, samo još malo, nastavlja priču Duško. – Vučemo jedno drugo zapravo. Oni ne mogu bez mene, ja bez njih. Slažemo se dobro, deca se poštuju i to nam je najveći kapital. To nemaju ni mnoge dobrostojeće porodice. Za to ne treba novac, nego ljubav. Ja ljubavi za moju decu imam u neizmernim količinama.

Ne budimo Plavi cvet

Družina „Plavog cveta“ rušila je, završava Zorica svoju priču „svo cveće po livadi, čak i žuti cvet, koji se nikada nije svađao, niti imao ništa protiv njih. Družina Plavog cveta se rugala malenom cvetu zbog njegove visine. Maleni cvet je rekao da se ne treba rugati drugima i povređivati njihova osećanja. Svi su se složili sa žutim cvetom.Mali zuti cvet
Nakon toga družina Plavog cveta je razmislila i izvinila se žutom cvetu. Žuti cvet im je sve to oprostio. Mali, žuti cvet je zbog svoje dobrote dobio ime Maleni cvet, a duša velika.“
Grkoviće možete lako naći. Pitajte u Obrežu za njih. Ne budite slepi i gluvi za njihovu muku. Pomozite. Ne rugajte se visini „malog žutog cveta“ i ne dozvolite mu da vam otvara oči. Otvorite ih sami.
Ne budimo „Plavi cvet“!

Kategorije Reportaža