Gusciji divani

ŠATRINCI: SELO U KOJEM VLADAJU GUSKE  

Ljudi su ovde samo da bi služili

Lepse je bez ljudiIriško selo Šatrinci, poslednje je stanište sremačkih gusaka, ili barem onih koje su imale tu sreću da se nastane na blagorodnu  irišku ravnicu.

U ovom selu koje u čast svojih gusaka svakog prvog vikenda u oktobru redovno održava i znamenitu „Guščijadu“, ljudi su, kažu oni bolje upućeni u problematiku, odavno prestali da vode glavnu reč. Oni su tu samo otuda što su davno pre gusaka setili da svet ustroje po svojim adetima… a kada već, jelte, moraju biti tu gde jesu, onda im je život kao glavni zadatak dodelio ni manje ni više nego upravo „dvorenje“ onih na kojima selo i počiva – gusaka.

Čine to Šatrinčani dobro… stiče se barem takav utisak kada se kroz ovo selo i po njegovim valovitim šorovima ugledaju velike bele, sive i šarene guske. Ako tim dugovratim lepoticama i lepotanima (da se ne naljute pripadnici jačeg guščijeg pola) pridodamo i po kojeg konja i ždrebe u slobodnom nevezanom i neupregnutom trku, veselu koku ili kravu ostavljenu kraj starog đerma da mirno pase, onda nema sumnje da se glas o Šatrinčanima kao dobrim slugama i domaćinima proneo na daleko i da dobra narav ovih veselih ljudi nije ostala neuzvraćena.

Desi se, rekle bi guske, samo da mogu, odnosno shvatili bi mi kada bi samo mogli da razumemo njihov gak, da se ljudi Šatrinaca sa vremena na vreme naoružaju i pobune, pa uhvate koju belu, sivu il’ šarenu za vrat i strpaju u veliki kazan. Pa, čini se, čak i tada, opet su guske glavne, a paprikaša željni Šatrinčani i dalje su isti oni poslužitelji koji i tada čekaju da im guske podare što žele.

 

U komuni sa guskama

 

Pera Greč

Pera Greč

– Nije istina da smo mi ti koji služe guske. Mislim, istina je to, ali je istina i da guske služe nama, tako da je to pre svega uzajamno sasluženje, kao život u komuni. Kroz istoriju guske su sačuvale selo, a to i danas čine. Znate kako, sa guskama je uvek bilo lako. Pustite ih na šor, one obave šta imaju, vrate se i mirni ste. Nemate oko njih mnogo briga kao oko ostalih životinja, objašnjava predsednik Mesne zajednice Pera Greč koji sa sinom Tomislavom trenutno ima matično jato od trideset komada među kojima prednjače crne labudaste. – Za razliku od naših domaćih belih koje prednjače, ove labudaste crne nose jaja cele godine, ali ne ležu, tako da smo često i u ulozi babice, pa jaja nosimo pod domaće da dovrše ono što ove gospođe ne žele da rade. Sve u svemu ispomažemo se. Mi ljudi i guske.

Ponosni na svoje guske, kazaće vam Šatrinčani i to da su one sve, samo ne „glupe“ kako ih ljudi olako etiketiraju. Štaviše, spadaju u grupu pametnijih životinja koje su „glupe samo toliko koliko je čovek „pametan“ pa ne može da ih shvati.

– Slobodno ih pustite na sokak pa ćete videti. Vratiće se na vreme, u koloni i urednije nego vaša deca koju morate da dozivate po sto puta, pa čak i da im zapretite batinama ako se zaigraju. Ovde toga nema. One lepo prošetaju, jedu, obiđu avlije komšijskih gusaka i kada im je vreme, same se okreću svojim dvorištima. Ima li još koje životinje tako dobre? Ja mislim da nema, jasan je Greč.

 

Da su birali, ne bi izabrali bolje

 

Šatrinci prema poslednjem popisu imaju oko 500 stanovnika. Oko pedesetak domaćinstava trenutno drži guske i mada se broj grla u jatima smanjuje, ove prelepe životinje su još uvek u blagoj prednosti u odnosu na broj najmlađih Šatrinčana. Josip Juhas „Drusa“ ističe da su birali, Šatrinčani ne bi pronašli sebi bolje društvo.

Josip Juhas

Josip Juhas

– Kada radite od jutra do mraka, kao što je slučaj sa paorima u našem selu, onda vama i treba takva životinja kao što je guska koja ume sama o sebi da se stara. Zato ih je nekada bilo mnogo više, a danas, kada imamo savremeniju tehnologiju za rad i kada se okrećemo drugim posovima, taj broj se smanjuje. Ja sam ranije imao više gusaka, a sada samo dve. Kada sam ih držao, to sam činio više zbog sopstvene ishrane i tradicije. Mi smo vezani za guske i eto sada kada se bavim plastenicima imam te dve da održim tradiciju, objašnjava Šatrinčanin Josip Juhas poznat i kao „Drusa“ i dodaje: – Razlog zašto sam prestao da ih držim u većem broju nije matarijalne prirode. Nisu one komplikovane za održavanje, nego činjenica da je guska životinja koja bi mogla sve da pojede, čak i veš sa štrika, samo ako može dovoljno da se izvije i da ga dohvati. Ako vam treba kosilica, priča Juhas kroz smešak, najbolje vam je da kupite jato gusaka. Nećete se pokajati nikada.

– Ima neko ko guske drži iz navike, ima onih koji drže da bi očuvali tradiciju, a ima i onih koji su uspeli od toga da stvore i biznis što je dobro jer tako otvaraju vrata i za one koji bi se iz ovog posla možda i povukli. Među takvima su Janika i Robika Varga, zatim tu su i Eržabet Birinji, Dušan Trivunović koji na svom salašu ima pedesetak, a sin mu ima i u Dobrodolu, objašnjava Pera Greč i dodaje: – Varga ima uvek stotinak, nešto je iz sopstvenog jata, a nešto kupuje. On je uspeo da se izbori i na tržištu i daje tako dobar primer mladima.

 

Mladi odaze, guske ostaju

 

P9190084Ova godina, kažu Šatrinčani, bila je joša ne samo za oranice i kulture na njima, nego i za guske. Mnogo je bilo „udavljenih“ guščića koji nisu mogli da probiju tvrdu koru jajeta. Guska se, objašnjavaju oni upućeniji u ove teme,  kvasi u bazenu, pa tako i kvasi jaje. Ove godine toga usled vremenskih uslova nije bilo u dovoljnoj meri tako da je i broj mladih duščića u Šatrincima znatno smanjen.

– Ne brinite vi ništa za guske, priča Juhas, ne fali njima ništa, imaju one bolji društveni život od nas. Samo da ih vidite kako se ponašaju i šepure po sokacima, pa zastani ovde, zastani tamo, pa se „naklate“ na klupe pred kućama pa gaču kao prave. Njima je lako organizovati društveni život. To je teže sa ljudima. Selo iz godine u godinu ostaje bez sve većeg broja dece. Odnosno, rađaju se deca, ali gledaju da čim pre dospeju pobegnu negde na stranu, gde mogu da rade i da zarade. Sad, možda bi i guske otišle, ali verovatno im je dobro čim još uvek ne beže od nas.

Pored uzgajanja gusaka, po čemu su poznati taman toliko koliko su i Irižani po vinu, Šatrinčani drže i konje, krave, svinje, a od poljoprivrednih kultura najčešće seju paradajz, bostan i ratarske kulture, kukuruz i žito.

– Mi smo jedina Mesna zajednica iriška koja se ne naslanja na Frušku goru i na nižem smo terenu, tako da kod nas nije preporučljivo saditi vinograde i prevelike voćnjake. Istini na volju imali smo mi veliki seoksi voćnjak od čak 400 hektara koji je počupan i nije obnovljen, nego je pod navodnjavanjem sada. Bio je star, prošle godine je počupana kruška, tako da smo ostali bez voćnjaka, završava uz žaljenje priču Greč.

P9190123

Kategorije Irig Reportaža