Lakše je sa ovcama nego sa ljudima...

MANĐELOS: U POSETI DOMAĆINSTVU DUŠKA MILOŠEVIĆA

Selo, to je rad!

Duško Milošević

Duško Milošević

Manđelošanin Duško Milošević čitav svoj život proveo je na zemlji. Na njoj je, kako kaže odrastao, tu je dočekao momačke dane i kako kaže, na njoj planira da ostari. Život na selu mu prija i onda kada svoj rad ne može da naplati. Teško bi se menjao sa „onima u gradu“ koji i sami sve češće ističu kako bi se rado menjali sa „paorskim gazdama“. Ipak, priča nam Duško kojeg smo posetili protekle srede, malo ko se usudio da na selo dođe i svoje hvale o lepoti seoskog života stavi na probu.
– Ona stara „selo hvali, a u gradu živi“ još jednom je našla svoju potvrdu. Život na selu jeste lep, ali nije lak. Tu nema odmora, nema pauza, nema neću i ne mogu. Tempo i vreme rada određuju vremenske prilike i potrebe zemlje, voćnjaka ili stoke. Život na selu je i da tako kažem, prljav život i onaj kome smetaju jači mirisi nema šta da traži van grada. Selo nije lep voćnjak, velika dvorišta, široke kapije, ukrašeni gonkovi. To je pre svega rad i stalna briga. Ko to ne može da shvati, ne treba da „hvali“ selo, priča Duško.
A da je selo zaista rad, svedoči i podatak da pored svojih 12 hektara zemlje na kojima uzgaja pšenicu, kukuruz i detelinu, Duško Milošević ima i 40 komada ovaca, 11 koza, 20 jaganjaca i 7 jarića. Radi, kako kaže, od jutra do mraka i tako 365 dana u godini.

Poljoprivreda u službi obrazovanja

Sa 12 hektara od oca nasleđene zemlje, Milošević spada u srednje manđeloške posednike, među kojima ima onih koji rade preko 100 hektara, kao i onih koji svoje potrebe nastoje da zadovolje sa jednim hektarom. Zemlju u arendi nema jer, objašnjava nema dovoljno finansijskih sredstava, a nedostaje mu i čvrsta politička veza na koju se, radi dolaska do državne zemlje, paori sve više oslanjaju.
– Ako bi se desilo da dođem do nekog većeg novca, možda bih i povećao obim posla. Kako sada stvari stoje, od toga nema ništa. Teško je danas opstati kada si manji ili srednji I kada nemaš jake veze pa da, kako se to kod nas u Sremu radi, za male pare uzmem državnu zemlju pa je posle paorima papreno naplaćujem. Sa druge strane, tu je I pitanje mehanizacije. U mom slučaju, a tu nisam ni mnogo bolji ni mnogo gori od većine drugih poljoprivrednika, mehanizacija je da tako kažem već punoletna. Međutim, iskren da budem ne planiram da ulažem u mehanizacjiu, jer sve što radim mogu i sa ovim što imam. Živim sa majkom, imam tri kćeri tako da novac koji zaradim od poljoprivrede ulažem u njihovo obrazovanje, priča Milošević i dodaje: – Žene obično teže ostaju na zemlji, ali ko zna, ako vreme bude teško, ako se od škole ne bude moglo živeti, možda će se neka i vratiti njivi. Ako tako bude onda ćemo ulagati više, ako ja ne budem mogao, to će uraditi one same, ali trenutno nemam preke potrebe za ulaganjem u mehanizaciju.

Kada žito podbaci…

Pulin ovce čuva!

Pulin ovce čuva!

Prateći nepovoljne ovogodišnje trendove, ni Manđelošani nisu izašli zadovoljni iz žetve tim pre što je zahvaljujući padavinama i bolestima rod žita znatno opao. Gubitak u Duškovom slučaju iznosi čak pedeset posto, što je iznad proseka Manđelosa i Srema.
– Kada žito podbaci, teško da ima šta gore. Sejao sam naše seme „Simonidu“ koja se pokazala vrlo netolerantna na rđu koja je, kako sam čuo, došla iz Afrike. Generalno svi su u Manđelosu loše prošli, a ja spadam u grupu onih koji su imali veći podbačaj, mada niko nije mnogo bolje prošao i tvrdim da je samo pitanje ko će iskreno da prizna gubitak. Sa druge strane, nevolja je i u tome što ovakvo stanje sa žitom neće posebno uticati na cenu, barem ne u pozitivnom smislu kao što bi bio red, jer kod nas odavno nema pravog tržišta i sve se svodi kako mi paori sa razlogom verujemo, na dogovore nekolicine krupniih igrača za koje sumnjam da su proizvođači, ali verujem da su trgovci. Možete to zvati tajkunima, uvozničko-izvoznički lobi, kako god vam je volja, ali poenta je ista. Dogovori se stvaraju mimo volje i potrebe ne samo proizvođača, paora, nego i same države koja će morati na nađe načina da se izbori sa takvom praksom, naravno ako misli da krene napred, jasan je Milošević.
Za razliku od žita, objašnjava naš domaćin, kukuruz je u odličnoj kondiciji, pa se tako, ako ga ne udare led ili grad, mogu očekivati odlični prinosi.
– Pored mogućih padavina, jednu od većih opasnosti po kukuruz trenutno predstavljaju i miševi. Ova godina im izgleda odgovara, ima ih jako puno, biće da su i gladni pa je na poljima u toku prava invazija. Kad god izađem na strnjiku, na kukuruzište, to je neverevotana slika. Trujemo mi to koliko god možemo, ali ne vredi. Strah je veliki da bi mogli da napadnu i soju što bi bila posebna šteta jer je i soja odlično rodila, priča Duško.

Lakše je sa ovcama nego sa ljudima

Lakše je sa ovcama nego sa ljudima...

Lakše je sa ovcama nego sa ljudima…

U Manđelosu trenutno ima oko šest stada ovaca koja broje od desetak do stotinu ovaca. I mada ih je nekada bilo mnogo više, ovo selo spada u mali broj onih koja su uspela da sačuvaju svoje ovčarstvo, tako da Manđelošani i danas sa ponosom ističu da nema fruškogorskog sela koje ima više ovaca od njih.
– Stočarstvo je, barem kada je moja porodica u pitanju, uvek išlo uz ratarstvo. Imali smo ranije i krave, ali sam pre desetak godina odustao od njih. Nedavno sam zapatio koze, jer sam primetio da su kozje mleko i sir trenutno popularni. Dobio sam ih na poček pa ćemo videti kako će se posao razvijati. „Živih novaca“ nemam, kao uostalom i najveći broj naših paora, pa se nadam da će mi se isplatiti, da ću vratiti novac i krenuti u koliko toliko čistu zaradu. Generalno govoreći, spašava me to što mogu stoku da izvedem na ispašu, a da nije tako, da moram recimo da ih držim stalno na jaslama, mislim da bih brzo napustio taj posao, bez obzira na porodičnu tradiciju. Malo paša, malo ratarstvo, pa se pokrijem, objašnjava Duško
Mislio je naš domaćin, kako sam ističe, da se posveti i svinjogojstvu ali je, smatra, na vreme od toga odustao. „Živog novca“ nema, a onaj ko bez velikih ulaganja misli da počne da drži svinje, bolje je da u taj posao ni ne ulazi.
– Što sam više sa ovcama, da budem iskren, sve mi je bolje. To mi nekad dođe i kao opuštanje, odlična prilika da zaboravim na gomilu drugih problema. Radio sam ja I u državnim firmama dugo, pa sam sve to ostavio i u potpunosti se posvetio zemlji. Pravo da kažem, više ne znam ni kako bih sa ljudima. Ispostavlja se sve češće da je lakše sa ovcama raditi i dogovarati se nego sa ljudima. Nije to ni lak posao, ali sam se tu pronašao, imam svoja dva pulina pomagača i za mene nema brige, priča kroz smešak Duško.

Pobediti sebe

Svojim radom drži svoje domaćinstvo

Svojim radom drži svoje domaćinstvo

Kao i najveći deo naših paora, i Duško Milošveić smatra da bi država morala mnogo više pažnje da posveti poljoprivredi koja svakako predstavlja najefikasnije sredstvo za izlazak iz krize. Na tom putu, neophodno je uvesti jasnije paritete, pomoći oko plasmana robe, boriti se protiv neproizvođača koji shodno svojim interesima oblikuju cenu robe i naravno, ograničiti uvoz.
Sa svoje strane, smatra vredni Manđelošanin, paori bi trebali da učine sve kako bi savladali svoju malodušnost, razjedinjenost i tromost. Posebno oni sitniji koji su za tržište često nevidljivi.
– Vremena su takva da je malim proizvođačima kojih ima najviše sve teže da opstanu. Tu zapravo upadamo u slepu ulicu jer sa jedne strane mi smo svi svesni problema koje imamo, svesni smo da se možemo nečemu višem nadati samo ako se udružimo, jer tako ćemo imati i veću i bogatiju ponudu, pa samim tim i kvalitetniju, a sa druge strane niko u suštini ništa ne radi da bi se udružili i te nade, planove i mogućnosti realizovali. Mnogo su se ljudi nadali poslednjih godina, mnogo su se razočarali i to ne jednom, tako da možda i to utiče na pasivnost koja je evidentna. Verujem da bi i mi ovčari kojih ima u Manđelosu mogli da se udružimo u zadrugu ili bilo koje slično udruženje, kako bi lakše izašli na tržište i ponudili više robe. Oni ljudi koji imaju preko 100 ovaca obično nisu zainteresovani za ovakav vid saradnje, a mi mali smo prepušteni sebi da se snalazimo ko kako zna. U takvoj situaciji, trebala bi da se angažuje država, da pokrene inicijative za udruživanje i da nam da znak da možemo uspeti, da nećemo biti izigrani i razočarani, smatra Duško i zaključuje: – Mi znamo da radimo i ono što nam nedostaje jeste preduzetnički duh. Tu nam treba pomoć, a ko bi to mogao bolje od države koja čitava počiva na poljoprivredi.
Foto: M. Mileusnić

 

Kategorije Reportaža