Krave su u savrseno redu isle ka nama

NA PUTU KROZ IRIŠKA SELA

Život između mleka i vina

U slasti i mirisu, za Piletovim vinima nisu zaostajali ni tetka Vidini likeri koje smo sa zadovoljstvom pili i koji su nam, sa svakim novim gutljajem, sve više lepili usne…- Najteže je biti seljak, al’ neko mora i to biti

Rivičko proleće

Rivičko proleće

Vode su se povukle, a iza njih zajedno sa višemilionskim štetama ostalo je i u mukama, seti i brizi za sutrašnjim danom utopljeno i već zaboravljeno proleće. Lepo, cvetno, prepuno blagih vetrova i vrednih paora, onakvo na kakvo smo mi Sremci, smešteni između Save i Dunava, već navikli.
I život se polako, od jazačkih padina, preko iriških zaravni, vrdničkih i rivičkih udolina, do neradinskih, grgetečkih, krušedolskih, šatrinačkih i dobrodolskih visova, vraća u svoje svakodnevne tokove, na obale između vina i mleka po kojima su sela fruškogorske prestonice od pamtiveka poznata.
Na ulasku u Jazak, na krivini kod fabrike vode, baš tu negde gde je po predanju, pre više od dva veka svoje ustanike sakupljao i Teodor Avramović-Tican naiđosmo na Cveća Živanovića. Šešir na glavi, slamčica među zubima, u rukama štap. Budno motri na tri crna pulina i komanduje im kuda da gone krave. Nošene lavežom crnih čigri, jedna za drugom, desetak krava prelaze preko puta i penju se ka uzbrdici sve dok Cveće ne da komandu da se stane.
Sve do 1991. godine, Cveće je radio u trgovini, a kada mu je plata stala u kutiju „veka“, batalio je rad u „Centroslaviji“ i vratio se selu.
– Na ovaj korak me je gotovo naterala supruga i nije pogrešila. Da sam ostao među trgovcima, do sada bih uveliko propao. Devedesetih trgovci nisu bili potrebni, jer nije imalo čime da se trguje, a sada svi radije zapošljavaju devojčice od dvadesetak godina, plaćaju ih petnaestak hiljada, a i to je kratkotrajno, dok ih posle nekoliko meseci na otpuste, pa opet sve iznova, objašnjava Cveće dok pogledom prati rad svojih pasa.

Ni kapi mleka mlekarama!

Pored krava kojih trenutno ima deset i koje mu, kako kaže, oduzimaju najviše vremena, ima Živanović i 25 jutara zemlje, 16 svojih i devet u arendi koje obrađuje sa ženom i sinovima. Seje najviše ratarske kulture, da zadovolji potrebe stoke i tek po nešto da proda.
– Nema odmora ako radite kako Bog zapoveda. Radni dan traje od jutra do mraka i nema ni nedelje ni crvenog slova. Krave se moraju stalno obilaziti, muža je obavezna i tu pauza nema. Sad, ako se posao otaljava, onda je sve moguće, ali onda ne treba ni raditi, jer to nije dobro ni za gazdu, ni za domaćinstvo, pa ni za goveda. Važno je imati oslonac, a meni to ne nedostaje iako bih više voleo da je sin, koji je završio sociologiju, našao posao u struci. Ali kao i ja, kada je video da od fakulteta nema ništa, vratio se selu i sada je sa nama.

Cveće Živanović

Cveće Živanović

Svoje proizvode, mleko i sir, Živanovići prodaju u Novom Sadu. Na pijaci, ali i stalni mušterijama. Mleko ne nose u mlekare, a kada bi na to bili prinuđeni, priča nam Cveće, rasprodali bi krave i uložili u nešto drugo.
– Imam stalne mušterije u Novom Sadu, oni su zadovoljni sa mojim proizvodima, a ja sa cenom koju su spremni da plate. Pravimo četiri vrste sira: sitni, na kriške, trapist i rolovani, odnosno rastezani. Mleko ne nosim u mlekare, jer imam mušterija kojima mleko prodajem za 50 do 60 dinara. Da moram da nosim u mlekaru, nikada ne bi ni držao krave. Preko mlekara svi zarađuju, sem seljaka koji se najviše napati i uloži. Tri krave su mi jedne godine otišle! Za bud zašto sam ih morao dati u klanicu, pa vi sada računajte koliki je to minus. Neću da dopustim da se drugi koristi o mom radu i trudu. Ili ću sam raditi i tražiti mušterije, bez posrednika i nakupaca, ili neću ni raditi, priča Cveće i zaključuje: – Svoje radim, sebi radim i nikome ne dugujem. To mi je najvažnije i dokle god tako budem mogao, eto mene, mojih krava i pulina na ovom putu!

Kroz rudnik do „rivičkog crnog“

Prateći cvetne voćnjake i jazačke bašte, silazimo u stari rudarski centar Vrdnik. Spuštajući se „Kolonijom“ kraj kuća vrdničkih „patuljaka“ kako u šali i sa setom Vrdničani danas često zovu svoje nekadašnje rudare, stižemo u utrobu jedine sremačke banje.
Vijugavi i za nas Sremce „planinski“ i nikada dovoljno uglačani put vodi nas ka Rivici i zastajemo kod starog prijatelja i izuzetnog vinara Živana Kasapskog. Tek toliko da popijemo koji gutljaj odličnog „rivičkog crnog“, progovorimo koju i nastavimo dalje.
Od Rivice koja živi za vino i od vina i u kojoj skoro da nema kuće bez „domaćeg“ i porodičnih podruma, krećemo ka Irigu i prateći boje rivičkog proleća stižemo u prestonicu Fruške gore, u čijim se šorovima još uvek priča, viče i peva – sremački. Kao nigde u ravnici sitsnutoj dvema rekama.

Selo nezasluženog imena

Krave na jazačkom drumu

Krave na jazačkom drumu

Od Iriga put nas vodi na desno u brda, ka selu nezasluženog imena – Neradinu. U ovom selu vrednih ljudi ratara, vinara i mlekara, rođena su dva različita, velika čoveka: poznati lekar, književnik, lingvista i arheolog Ilija Bajić i Nikola Bizumić, svetski putnik, pronalazač i izmitelj ručne mašinice za šišanje koji je svoj život okončao kao „poznati engleski ser“ u Londonu 1906. godine.
Na ulazu u Neradin, kod drvene table koja one koji ne znaju obaveštava gde su stigli, slika slična onoj u Jazku. Okružena kravama i pulinima za koje smo nakon prebrojavanja utvrdili da ima sedam, sa starim vojničkim rancem na leđima, štapom u ruci i šeširom toliko savijenim da podseća na velike šešire pamukdžija američkog juga na glavi, prilazi nam visoka i žilava prilika. Pruža ruku i kroz neharmonični lavež kao ugarak crnih pasa uz osmeh „od uva do uva“ glasno progovara svoje ime: Živan Marić!

„Plavo nebo i zelena livada“

Za razliku od gorepomenutog Cveća, Živan čuva 28 krava, ali za razliku od Živanovića, Marić čuva tuđe. Kaže, rodom je Bijeljinac, svojih krava nema, a kako stvari stoje i vreme ide, neće ih skoro ni imati. Za posao koji uz pomoć gazdinih pulina obavlja dobija platu: tri obroka, smeštaj i 20.000 dinara, za koje veli da su dobra zarada, ali da ne bi bilo loše da je i malo više.

Živan Marić

Živan Marić

– Radni dan traje dvanaest sati, od sedam ujutru do sedam uveče i stalno sam na ovim terenima. Život je zdrav, nekome težak, ali ja sam navikao. Imam plavo nebo, zelenu livadu, u torbi malo vode, nešto hrane i šta mi treba više. Kad završim sa poslom imam smeštaj, odmorim malo, pa opet ujutru na posao, priča nam Živan.
Zimi je, objašnjava, teže. Tada ima manje posla, krave su u štalama i jedino dok ne padne sneg izvode se u šetnju. Tada ili radi neke druge poslove ili „krcka“ ono što je tokom lepiih dana zaradio.
– Nije to neka zarada, nije to neki novac, ali dobro je da ima i tako. Ni gazdi ne cveta cveće. Neće mlekari da plate mleko koliko treva, pa nikome nije dobro. Radio sam ja i u paradajzu, tu je hiljadu dinara dnevno, izvlačio sam i đubre ispod krava i bikova, tu je 200 dinara satnica, ali sve je to slabo, a posao težak, priča vredni Bijeljinac i dodaje: – A opet, nije to problem, samo ako se plati. Mnogi kažu da nema ljudi, da neće da rade, ali to je greška, dajte ljudima dobre plate, pa će biti i to!

Vino i likeri

U Neradinu, jednom od najstarijih iriških sela živi danas oko 500 stanovnika. Osnovna škola „Dositej Obradović“ je četvorogodišnja, a kako su nam rekli, u četiri razreda ima tek dvadesetak đaka. Život je ovde težak ali lep: njegova se gorčina najviše oseti zimi, a lepota sa proleća do jeseni kada uzanim planinskim uličicama, kao zadenut za šešire, marame i sremačke ‘aljine, paori pronesu miris voća, vina i patlidžana kojem u čast Neradinci svakog avgusta prave raskošnu feštu.
Kako i dolikuje vinskom Sremu, u ovom selu za koje vole da kažu da je „pravo gorštačko“ sačekali su nas jedan od najpoznatijih ovdašnjih vinara Đorđe Avramović-Pile i po svojim likerima čuvena Vida Avramović, Đorđeva strina.
Za svoj „Roze“, koji pravi „iz prve ruke“ i od dve vrste prvoklasnog vina, Pile je dobio i zlatnu nagradu na Rivičkim danima vina, a u buradima ovog veselog Neradinca mogu se naći i „Šardone“, „Merlo“ i „Kaberne savinjon“.
– Neradinci su tradicionlno vinari i voćari i kod nas ćete teško naći „vinjaga“. To smo mi ostavili onima koji se igraju vinara. Ako hoćete pravo vino, dođite u Neradin, priča nam nazdravljajući uz „Savinjon blank“ Pile.

Plavo nebo i zelena livada

Plavo nebo i zelena livada

U slasti i mirisu, za Piletovim vinima nisu zaostajali ni tetka Vidini likeri koje smo sa zadovoljstvom pili i koji su nam, sa svakim novim gutljajem, sve više lepili usne. Uz likere od aronije, kupine, višnje i ko zna čega sve ne, u Vidinoj etno sobi kojom, kako kaže „otplaćuje svoj dug Sremu“, mogu se naći i razni narodni medikamenti od lekovitih trava, rakije, pekmezi, slatko i prvoklasni domaći pelinkovac. Sve smo to „morali“ probati. I tako do debelog popodneva…
– Težak je život između mleka i vina, kaže nam tetka Vida na rastankuL uz napomenu da pre nego što pođemo kući svratimo na „Neradinsku česmu“.

Blago Makedoncima!

Od kako ju je 1932. godine novosadski Higijenski zavod Dunavske kraljevske Banovine sagradio, pa sve do današnjih dana, „Neradinska“ ili „Nikolajevska česma“ (posvećena je Svetom Nikoli), koja se nalazi na putu za Krušedol ne prestaje da mami paore i putnike namernike koji se na njoj osvežavaju. Mnogo je vremena prošlo, mnogi od onih koji su se tu napijali studene vode postali su deo istorije, ali to izvorište, pre nekoliko godina u potpunosti obnovljeno, zaista je mesto na kojem treba zastati.
Svraćaju tu, kazaće vam „domaći“, Irižani sa svih strana, Karlovčani, Rumljani, Inđijci, Novosađani, po neki Beograđanin, Zemunac, Zrenjaninac, a bilo je, vele i „stranaca sa kojima se niko nije mogao razumeti“.
Da tu zaista „nečeg ima“ uverili smo se i sami, zatekavši na česmi Mihajla Šaćirovskog, „Miku Makedonca“, rodom iz okoline Skoplja, vinara i čoveka koji je, prema sopstvenom priznanju, kockarsku slast platio milionima.
– Mnogo toga u Srbiji nije kao u Makedoniji, ali voda vam je prava makedonska, kaže nam u šali dok pokazuje zamagljenu i orošenu flašu.
Da li je to istina ili ne, nismo mogli da proverimo, ali ako Makedonija ima takvu vodu, onda blago Makedoncima!

„Teško je i lepo biti seljak“

Borislav Tadić

Borislav Tadić

I taman što smo se rastali sa „našim“ Makedoncem iz, kako u šali, aludirajući na česmu sam veli „južne srpske Banovine“, u susret nam je, spuštajući se ka vodi i goneći u savršenom redu svoje krave, praćen nekolicinom pulina prišao Neradinac Borislav Tadić. U pravu je bila tetka Vida kada je rekla da se ovde živi „između mleka i vina!
Već šest decenija, sa torbicom punom slanine, šunke, kuvanih jaja i vode na leđima i štapom u ruci, Borislav prati svoje krave, a brda po kojima šeta poznaje, kaže, kao svoj džep.
– Imao sam i ovce ranije, ali sam ih prodao i vratio se. kravama. Imam ih dvadesetak ali nema tu više velike vajde. Šabačka mlekara kojoj sam do skoro isporučivao mleko duguje mi oko 200.000 dinara, a sada radim sa mlekarom „Đurđević“ iz Pećinca. Ne mogu se požaliti, plaća se redovno, a ako i tu dođe do nekog zaostatka ili neredovne isplate, rešio sam da prodam krave i da batalim sve. Nema smisla da radim za bud zašto i ko zna za koga, priča nam Tadić ostavljajući krave da planduju u hladu gustih krošnji.
Uz krave, Borislav Tadić ima i oko dvadeset jutara zemlje na kojoj, kao i Cveće Živanović sa početka priče i putovanja, gaji ratarske kulture za svoja goveda.
– Ceo život sam sa kravama. To je težak i prljav posao. Cena mleka je slaba, do trideset dinara sa premijama, mlekare duguju novca svima koje znam i ništa više nije sigurno. Najteže je biti seljak, ali mora neko i to biti, kaže Borislav, sleže ramenima i dodade: – Ja sada moram dalje, dokle mogu, onda na odmor, pa sutra iznova i tako dok ne padnem.
Kako Borislav, tako i mi…

 

 

 

 

Kategorije Reportaža