Ljubav prema starinama

VRDNIK: DRAGAN AMETOVIĆ, KOLEKCIONAR I ZALjUBLjENIK U PROŠLOST

Sakupljač uspomena
 
Do kraja prve polovine prošlog veka nastajale su ne samo kvalitetno napisane, nego i koričene, štampane i ilustrovane knjige, pravljen je i kovan lep novac, sobne lampe bile su lepše ukrašene nego što će današnje ikada biti, običan nameštaj odisao je elegancijom, baš kao i tehnika koja je predstavljala spoj moderne i tradicionalnog duha okrenutog stilu…
 
Ljubav prema starinamaZa Dragana Ametovića kolekcionarstvo nije samo hobi. Već više od tri decenije duga družba sa starinama za ovog Vrdničanina predstavlja način života i neprekidno održavanje veza sa vremenom u kojem ljudski duh nije bio okovan računarima i zatvoren u plastične kese i flaše, nego se slobodno iskazivao kroz stvaralaštvo na svim poljima: u književnosti, u izradi novca, ukrasa, posuda, slika, namštaja, tehnike…
–   Do ne tako davno, ljudi su nastojali da daju pečat svom vremenu i da, radeći poslove koji su im osiguravali život koji je nekada bio bolji od našeg, nekada isti, a nekada i gori, po nečemu ostanu upamćeni. To su bila vremena pojedinačnih i kolekvitnih genija, neverovatne kreativnosti i upravo želja i misao da se nešto iza sebe mora ostaviti dovela je do toga da su sve do kraja prve polovine prošlog veka nastajale ne samo kvalitetno napisane, nego i koričene, štampane i ilustrovane knjige, da je pravljen, odnosno kovan lep novac, da su recimo sobne lampe bile lepše ukrašene ili oslikane nego što će današnje, uz svu tehniku sa kojom ljudski rod raspolaže ikada biti, da je i običan nameštaj namenjen srednjim pa i nižim slojevima odisao lepotom i elegancijom, baš kao i tehnika koja je predstavljala pravi spoj moderne i tradicionalnog duha okrenutog stilu. Sve to skupa, priča nam Dragan, probudilo je još od malih nogu u meni ljubav za starine koja i danas traje istim intenzitetom kao i ranije.

Značke i sličnice
 
Kako to obično biva, svoje prve kolekcionarske korake Dragan je napravio uz sličice, značke i markice. U godinama kada su sličice bile izlepljene, značke pokačene, a markice uredno smeštene u albume, usledili su stripovi, a sa njima ploče kojima je ostao veran do danas.
– Kolekcionarstvo je nešto što me je privuklo još od malih nogu i tokom godina samo sam menjao predmete koje skupljam. Sitnije stvari koje su vezane za detinjstvo zapravo su smenile ploče preko kojih sam došao od knjiga, nameštaja, slika, militarije, novca… svega onoga čime se danas zanimam, a u naročitom fokusu mi je stari Rim i Prvi svetski rat, tako da se trudim da sve što nađem iz ta dva perioda ostavim za sebe, objašnjava Dragan.
Trenutno, Dragan je uz jednu Irižanku jedini kolekcionar na teritoriji ove sremske opštine i svakako jedini u svom Vrdniku.
– Ima kolekcionara više u Mitrovici i Rumi, što je i logično. Vrdnik kao industrijsko, rudarsko mesto nikada nije bio posebno bogat, pa ljudi nisu ni imali niti su skupljali starine. Sećam se da su mi svojevremo komšije donosile stare rudarske lampe. Neke od njih sam prodavao, a neke ostavljao sebi kao trajni spomenik istorije Vrdnika. Sa druge strane, Irig je imao par značajnih plemićkih porodica, ali sve što je iza njih ostajalo, ili je razvlačio ko zna ko i gde, ili su potomci odneli sa sobom ili je, u krajnjem predato zubu vremena, nastavlja priču Dragan.

Uspomene na tazgama

KolekijeI mada se, kako kažu upućeni, Balkanci i Sloveni generalno teže nego zapadnjaci odvajaju od svojih starina, ipak su poslednjih godina tezge na popularnom novosadskom „Najlonu“, na rumskom i drugim većim vašarima prepune uspomena koje čekaju na svoje kupce.
– Pored pijaca, starine kupujem i preko interneta, ali i i zahvaljujući ličnim kontaktima koje imam sa drugim kolekcionarima. Što se tiče pijačara, oni se dele u dve grupe: prvi su oni koji na svojim tezgama drže samo jedan tip robe i to su ljudi koji sa čim trguju i koliko to vredi. Sa druge strane su oni „svaštari“ i oni najčešće ne znaju da odrede vrednost svoje robe, objašnjava Dragan.
Veliki deo robe dolazi iz Zapadne Evrope i to pre svega zahvaljujući gastarbajterima koji između ostalog rade i na rušenju starih kuća.
– Istina je da se mi teže odvajamo od uspomena. Oni koji to čine pritisnuti su nedostatkom novca, dok je na Zapadu prisutna velika zaljubljenost u progres i novo pa ma šta to bilo. Međutim, sve što sam kupio i što sam ostavio za sebe, upravo zbog ljubavi prema starim stvarima koristim kao ukras, jer se samo tako mogu očuvati naslage vremena koje jednom predmetu i daju pravi smisao, priča Dragan i dodaje: – Imam između ostalog i prilično vrednu porcelansku šolju specijalno pravljenu za belu kafu staru preko 150 godina. Kada bih je recimo koristio, ona bi postala „obična“ nešto skuplja šolja, jer bih sa nje uklonio patinu staru vek i po. Za pravog kolekcionara stvar nije u novcu, niti izigravanju „veličine“ svakodnevnim korišćenjem tih predmeta. Smisao i jeste u njihovom čuvanju i poštovanju njihovih godina i istorije čiji su oni neraskidiv deo.

Prodaja radi kupovine

DraganoveSmisao kolekcionarstva, ako je verovati Draganovim rečima, nije u prodaji nego u sakupljanju. Prodaje, sa druge strane, treba da bude tek koliko je potrebno da bi se željena knjiga, slika, nameštaj ili bilo šta drugo kupio.
– Oni koji stalno prodaju, a ne sakupljaju nisu kolekcionari i to je jasno. Trudim se da prodam samo ono što za mene ima manju vrednost, kako bi došao do onoga što zaista volim, a to su predmeti iz starog Rima, Prvi svetski rat, porcelan ili ploče, jasan je Dragan.
Međutim, kao i svaki drugi posao, ni kupovina odnosno prodaja starina nije uvek izvesna, tako da se oni koji misle da je zarada zagarantovana, smatra naš kolekcionar, često i prevare.
– Dešavalo mi se da sam recimo odlična Šopenhaurevova sabrana dela, prvoklasno ukoričena i očuvana, stara stotinu godina kupio za deset, a prodao za preko sto evra, kao što se dešavalo i da sam davao robu i po trideset posto nižoj ceni, priča Dragan. – Ono što se dobro prodaje jeste srpsko ordenje iz vremena Kneževine pa sve do Drugog svetskog rata, prodaju se dobro oficirske sablje Kraljevine Srbije i Jugoslavije. To je roba koja uvek ima kupce, dok je sve ostalo u poslednje vreme u opadanju.
Ima Dragan i svoje stare kupce, a kako napominje već prema porudžbini može lako da zaključi i profesiju „starinoljupca“. Tako recimo, estradni umetnici kupuju ukrase i ređe nameštaj, lekari stare apotekarske vage, slike i ikone, advokati mastionice i lampe, novinari knjige…
– Još jednom ponavljam, ljubav prema starinama nema veze sa parama. Sve nas privlači ljubav prema vremenu u kojem su ljudi ostavili nešto iza sebe, tako da police pune starih stvari pokrivenih prašinom predstavljaju i moj lični beg iz ovog vremena u kojem osim plastičnih kesa, flaša i tetrisa nema ništa. Nekada se pitam šta će ostati iza nas, ko će i da li će uopšte neko nekada i imati volju da čuva to što smo mi „napravili“? Ja sigurno ne bih i to je ono što mi najteže pada od svega, to je glavni razlog zbog kojeg sam rešio da se okrenem starinama, zaključuje Dragan Ametović.

S. Lapčević
 

DeoHumanitarne aukcije, pokloni i pomoć 
 
Do sada Dragan je putem interneta organizovao i nekoliko humanitarnih aukcija, a prikupljeni novac uplaćivan je na račune dece obolele od teških bolesti. Takođe, tokom prošle godine Srpskoj čitaonici u Irigu poklonio je kompletnu dečiju biblioteku  iz edicije „Plava ptica“ za šta je dobio i zvanično priznanje ove ustanove, a pomogao je i jednoj svojoj sugrađanki u obnovi porodične kuće. 
 

Kategorije Reportaža