Čast važnija od imetka: Stevan Ceh

LAĆARAK: REHABILITACIJA PORODICE CEH

Kad se Drina ispravi

Vracena čast borcu Martin Ceh

Vracena čast borcu Martin Ceh

Svega sedam godina nakon što je nemački poručnik Ignjat Kirhner napustio Kajzerovu soldačiju kako bi sa čuvenim sremskim dobrovoljacima 1915. godine branio od navale svojih sunarodnika prestoni Beograd u Laćarku, u jednoj od mnogobrojnih nemačkih porodica rođen je Martin Ceh. Vaspitavan pod okriljem oca Jakoba, majke Apolonije, starijeg brata Franje i sestre Marije, kao i najveći deo sremačkih „Švaba“ koje je Dvojna monarhija tokom 18. veka naseljavala na svoja rubna područja, Martin je i ne sluteći da će mu život dodeliti ulogu novog Kirhnera, bio bezgranično odan blagorodnim oranicama kojima je posvetio svoje dečaštvo i sa kojima se, u osvit Drugog svetskog rata i zamomčio.
Sa kačenjem prve svastike u Laćarku, u dom Cehovih stigao je befel koji je Franji kao starijem Jakobovom sinu (rođen 1904. godine) navukao uniformu pograničnog policajca, a dve godine kasnije, po odluci države čije pravo nikada nije ustoličilo pravdu, maslinasto zelenu uniformu Vermahta obukao je i dvadesetjednogodišnji Martin.
Odan zemlji koja ga je hranila i ljubavi prema narodu sa kojim je odrastao, nedugo posle mobilizacije Martin se našao na partizanskoj Fruškoj gori. Pomognut od oca i brata, kao borac Treće Vojvođanske narodno-oslobodilačke udarne brigade, iste godine odlazi u pravcu „Bosne ponosne“ i njenih „visokih bregova“ u kojima, boreći se protiv istih onih kojima je na grudobran stao i poručnik Kirhner, gine kao komandir čete osmog juna 1944. godine. Svega godinu dana kasnije Crvenoarmejci odvode Franju, čiji sin Jakob i njegov istoimeni deda ostaju da na pragu porodičnog doma dočekaju nove dane.

Novi dani, nove borbe

Tajno skrivao partizane: Franja Ceh

Tajno skrivao partizane: Franja Ceh

Da sloboda ipak neće pevati o sebi kako su to sužnji činili, Cehovi su osetili 20. novembra 1945. odnosno trećeg dana januara 1946. godine kada im je odlukom Sreske komisije za konfiskaciju oduzeta kompletna imovina. Kako se u Zapisniku i Odluci pomenute Komisije navodi, imetak je oduzet iz dva razloga: kao prvi navodi se podatak da su Cehovi „njemačke narodnosti“, dok se kao drugi navodi stav da „za vreme neprijateljske okupacije nisu pomagali narodnooslobodilački pokret“.
– Bio je to veliki udarac za porodicu koja je javno i tajno, koliko god je mogla i znala, pomagala partizanski pokret – priča Stevan Ceh, direktni unuk Martinovog brata Franje. – Sećam se, pričali su mi otac i pradeda, da su dugo mislili da deda Martin nije u Istočnoj Bosni učinio nešto strašno, neku izdaju, pa da se neko svetio, ali sa druge strane, bio je sahranjen uz sve počasti na velikom partizanskom spomeništu i Šekovićima, ime mu je uklesano u spomenik u centru Laćarka, njegova fotografija bila je istaknuta u pokrajinskom Muzeju revolucije, tako da je ovo mišljenje brzo palo u vodu.
Do rata, kao i većina laćaračkih Nemaca, Cehovi su bili ugledna porodica. Imali su dve velike kuće, ogroman vrt od čak 464 hektara i veliku količinu zemlje čija je vrednost, prema popisnom listu iz Odluke o konfiskaciji procenjena na 117.100 dinara što je u trenutku kada razrušena i opustošena zemlja izlazi iz rata bila izuzetna vrednost.
– Od svega što smo imali, ostala je samo jedna kuća. Sve ostalo je prvo pripalo državi, a kasnije je razdeljeno. Drugu kuću koja se i danas naslanja na našu, dobila je druga nemačka partizanska porodica, tako da smatram da nema govora o nekoj široj ideji da se Nemcima tek tako otmu imanja i ako je verovati prededinoj priči, čitavu tu stvar vodio je neki „đilkoš“ sa kojima su se Cehovi pre rata zamerili, a koji je posle rata iako se u borbama nije istakao, dobio priliku da odlučuje, pa se tako i svetio kome je mogao i hteo, nastavlja priču Stevan.

Hartija govori, ljudi ćute

Čast važnija od imetka: Stevan Ceh

Čast važnija od imetka: Stevan Ceh

O nepravdi koja je Cehovima učinjena znali su svi. U strahu ili nebrizi, svi su i ćutali, a samo su borci povratnici u jutrima slobode prenosili priču o hrabroj smrti mladog „namačkog partizanskog komandanta“. Sledeći svoje Laćarce, ćutala su, kao u kamen pretvorena i dva Jakoba, deda i unuk, koji su novoj Jugoslaviji dali svoje najvrednije: sinove, oca i strica.
– Čitava situacija bila je komplikovana i gotovo šizofrena, kao u nekom filmu. Iz godine u godinu ime moga dede Martina čitano je na svakoj proslavi, pradeda Jakob koji se u vreme potpunog povlačenja nacističkih vlasti otvoreno priključio partizanima, kao i moj otac koji je tada iako maloletan pomagao koliko je mogao, bili su i dalje poštovani, baš kao i drugi deda Franja za koga je bila javna tajna da je krišom sakupljao sanitetski materijal i otpremao Sremce u partizane. To je znao i narodni heroj Milan Korica-Kovač, ali i pored toga, o nepravdi koju su moj otac i pradeda trpeli stalno se ćutalo, priča Stevan i dodaje: – Ipak, vremena su bila smutna i bilo je tih prvih godina bolje ćutati i trpeti. Potom je došao sukob sa SSSR – om i novo ćutanje, a kasnije je to ćutanje, ma koliko bilo čudno i gotovo nenormalno, postalo stvar sa kojom se živi.
Da su prve godine slobode odista bile smutne, Stevan Ceh imao je priliku da se uveri i 2006. kada je, tragajući u pokrajinskom arhivu za bilo koji trag koji bi mu pomogao da shvati patnje svoje porodice, naišao na dokument kojeg je 13. maja 1949. godine izdao Sreski sud u Sremskoj Mitrovici, a kojim se van snage stavljaju Odluka i Zaključak Komisije za konfiskaciju. U Zaključku ovog akta Sreski sud jasno utvrđuje da je Martin poginuo kao partizan, te da je njegov otac Jakob „također pomagao NOV od 1943. godine“. Bio je to šok za Jakobovog praunuka koji i danas nevoljno govori o tome.
– Taj dokument je ne samo poništio odluke Komisije za konfiskaciju, nego je i pored činjenice da moj deda Franja nije bio njime obuhvaćen, zapravo potvrdio da su Cehovi bili na ispravnoj strani u tom ratu. Međutim, šok od kojeg se ni do danas nisam oporavio usledio je nakon saznanja da ni moj otac ni pradeda nikada nisu dobili kopiju dokumenta koji im vraća kako oteto imanje, tako i ukaljanu čast, a to je, morate priznati mnogo važnije. Hartija sve može i sve trpi, a ljudi su ti koji ćute, baš kao i država koja je, shvativši da se u slučaju moje porodice ogrešila pokušala, makar papirološki da izgladi stvar. Čini se da više od toga nije ni mogla, a možda ni smela. Tek, bilo kako bilo, ova odluka Suda bila je od Cehovih sakrivena i nije proizvela nikakve pravne posledice, objašnjava Stevan.

Rehabilitacija: dosta ćutanja!

Priznanje SUBNOR - a za Martina Ceha

Priznanje SUBNOR – a za Martina Ceha

Otkrivanje od porodice skrivenog dokumenta kojim je država nastojla da smiri svoju savest, bilo je za Stevana Ceha kap koja je prelila čašu. Godine 2008. Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici podnet je Zahtev za rehabilitaciju Jakoba i Martina Ceha, koju je ovaj Sud, nakon razmatranja priložene dokumentacije usvojio 22. jula.
– Bio je to veliki dan u kojem su godine ćutanja konačno prekinute. Žao mi je što moj otac taj dan nije dočekao, ali sam siguran da je na neki način i on zadovoljan. Konačno mogu ponosno da stanem pred svoje pretke bez razmišljanja da li nešto treba da prećutim, ili da je neko nešto prećutao, priča Stevan Ceh.
Kao dokumenti koji su, prema Rešenju kojim je Okružni sud prihvatio Zahtev za rehabilitaciju, bili od presudnog značaja, istaknut je spomenuti „skriveni“ dokument iz 1949. godine, kao i izjavu koju je na zahtev Stevanovog oca Jakoba, 2001. godine dala Vera Jojić (rođena Kirjaković), istaknuta partizanka koja je u godinama pred rat radila kao seoska babica.
– Izjava gospođe Vere bila prva i ispostavilo se jedina javno izgovorena reč koja je bila ne na osudu, nego na pohvalu mog pradede i dvojice deda, Martina i Franje. U ovoj izjavi, Vera je izričito navela da je Martin bio aktivan partizan, te da su moj pradeda Jakob i deda Franja tajno pomagali i prebacivali partizane na Frušku goru. Među takvim borcima, bila je i sama Vera koja je u izjavi između ostalog rekla: „Kod njega u kuću su dolazili partizani, koje je on sakrivao u svojoj kući, zatim prebacivao na Frušku goru. I mene je često sakrivao za vreme racija.“ To su velike i smele reči koje su porodici Ceh pomogle da sa sebe skine teško breme i u dvadeset prvi vek uđe kao dom čestitih ljudi, što smo od uvek i bili, zaključuje Stevan Ceh i dodaje da je Drina, makar i na tren ipak bila ispravljena.

 

Pogibija Martina Ceha

U cilju što bržeg prodora na Majevicu, jedinice Treće čete Treće vojvođanske Narodno-oslobodilačke udarne brigade, našle su se sedmog juna 1944. godine na prostoru Bare – Gornja Krčina – Pilica, odakle su u sadejstvu sa drugim četama krajem ovog dana došli u sukob sa 13. SS divizijom „Handžar“, ustašama i muslimanskom milicijom. Borba koja se razvila, kako u svojoj knjizi „Treća Vojvođanska NOU brigada“ veli Radovan Panić bila je ogorčena i krvava i tokom narednih dana iz stroja je bilo izbačeno na desetine partizanskih boraca koji su nakon rata uz počasti pokopani u zajedničku grobnicu u Šekovićima. Među onima koji su tog 8. juna pali za novu Jugoslaviju, bio je i komandant čete Martin Ceh.

 

 

Kategorije Reportaža