Vukanina deca

IRIG I ISPOD NjEGA: DEO ŠESTI

Borba je počela 

(29. februar 1853.)

Zahvaljujući Branislavu Jovičiću knjižničaru i odličnom poznavaocu iriške prošlosti, kako one dokazane tako i one „druge“, uspeo sam da saznam dosta toga o iriškoj prošlosti. Ipak moju pažnju posebno je privuklo nekoliko brojeva malog i slabo poznatog zemunskog lista „Srbski Narodni Vestnik“ koji je izlazio nešto više od dve i po godine, u periodu od 1851. do 1853. godine. Upravo u ovom listu naišao sam na seriju zanimljivih i javnosti nepoznatih članaka koji su izlazili između 15. februara i 15. marta 1853. čiji je potpisnik izvesni Todor Stevanović iz Zemuna, a koji su se bavili pitanjem „Iriške kuge“.
 
Vukanina decaO pojavi vempirizma u vreme kuge, kako mi je otac Miljan saopštio, izvestili su doktora Šrauda hopovski iguman Samuilo Nešković, kao i Stefan Avakumović, ondašnji arhimandrit manastira Grgetega. Za samo nekoliko nedelja od kako je Vukana ubila svoju prvu žrtvu, obično u večernjim satima, prestrašeni i kugom već umoreni Irižani, viđali su nove mrtve kako sa Eufimijom tumaraju po šumama.

Narodna straža jurasora Hajnovića 

Sa dolaskom zime, nastupili su novi problemi. U varoši, okruženoj sa nekoliko odbrambenih prstenova koje su probijali samo oni najspretniji ili bogatiji koji su mogli stražarima da plate izlazak, zavladala je glad. Ogreva takođe nije bilo, a županijska uprava, smeštena tada u Rumi, bila je isuviše prestrašena da bi išta za dobro Irižana učinila. U takvoj situaciji, polovinom decembra meseca organizovane su prve narodne straže koje je vodio jurasor (činovnik upravni), izvesni Hajnović. Ove straže, za razliku od vojnih garnizona koji su opasali Irig, imale su zadatak da u što kraćem vremenskom roku obezbede najneophodnije za varošane. Kako su ogrev i hrana bili najvažniji, tako su ovi hrabri ljudi bili primorani da odlaze u šume. Tražeći hranu za svoje bližnje, mnogi od njih postali su hrana, kako se tada govorilo „Vukaninoj deci“.

Zamke za Vukaninu decu

– Narodna straža je organizovala nekoliko odbrambenih štitova. Prvi je bio oko kuća, drugi oko užih naselja, treći oko čitave varoši. Cilj je bio ne samo redovno obaveštavanje o novim zaraženima, nego i što brže upisivanje vampirizma. U prvo vreme, bilo je teško pronaći pravi način suprotstavljanja ovoj pošasti i zapravo, jurasoru Hajnoviću se može ponajviše zahvaliti na tome što smo danas živi, nastavlja svoju priču otac Miljan. – Na izlazima iz šuma, ka varoši, okuženi i stražari, prvi jer nisu imali šta da izgube, a drugi jer nisu imali straha, svi zajedno dobri lovci i zamkari, iskopali su velike zamke u koje su pobadali veliku količinu kočeva. Ceo taj posao obavljan je danju, jer je noć bilo vreme kada su se u varoš spuštala Vukanina deca…
Nastavak priče po koju sam došao, slušao sam sa neverovatnim mirom. Do šumarevog pisma nisam ni pomisliti mogao da bi ona mogla otići u pravcu u kojem se našla, ali kada sam iz usta uglednog sveštenika dobio potvrdu slutnji imao sam, mislio sam, svo pravo ovoga sveta da budem potpuno smiren, baš kao i moj sagovornik koji je govorio mirnim, gotovo uspavljujućim tonom, kao da zlo koje je tako lako prevaljivao preko usana pogodilo nekog drugog, a ne njegovo rodno mesto.
– Vi znate, produžio je otac priču – da se vampiri pojavljuju tamo gde mrtvi nisu opojani. I mada je Vukana samo jedan od takvih primera, ona je, sa pravom se ovde i danas smatra, bila prva jer se radilo o naročitom slučaju zakopavanja žive osobe. Ona je, kao i svaka nerazumna životinja, a ne dopustite da vas njene godine uvere u suprotno, kao svaka vučica, svoje žrtve ujedala za vratove i kako je pisao i naš plemeniti Vuk Stefanović, hranila se njihovom krvlju. Ali, ne mislite da su oni koje je ujedala postajali slični njoj. To su fantasti smišljali i to nema nikakve veze sa istinom. Svi oni padali bi mrtvi pored okuženih, straža bi ih kopala, a ako bi opojani bili, ne bi nikakve nezgode bivalo sa njima.

Ponovna otkopavanja mrtvih

VukanaKao glavna mera borbe protiv „Vukanine dece“, koju je tek na veliki pritisak naroda crkva prihvatila, početkom januara meseca 1876. godine, kada su šume od kontumaca i kužnih grobalja postajale sve punije, kako otac Miljan reče, „noćnim hajducima“, bilo je ponovno otkopavanje mrtvih. Smatralo se da će se kolektivnim parstosom za nastradale i njihovim vraćanjem u zajedničku grobnicu zaustaviti širenje povampirenja u širem zaleđu Iriga, sve do šuma kroz koje se, da bi se do prvog kužnog groblja došlo, još uvek nije moglo.
– Posao je bio vrlo opasan. Ljude koji su ga obavljali vodio je upravo Hajnović i to su bili najhrabriji ljudi koje smo imali. Takođe, veliki otpor su pružali i sami Irižani i to pre svega iz straha da bi ih njihovi mrtvi prilikom premeštanja mogli „prepoznati“ i posle se vratiti „radi osvete“. Mnogi od onih koji su pošli na ovaj zadatak, nikada se nisu vratili svojim domovima, jer su se dešavale i takve stvari da su se baš na licu mesta neki mrtvi budili i gladni kakvi jesu, namah ubijali one koji su došli da im ponude spas duši, reče otac Miljan tiho i ustade sa stolice. Neko vreme stajao je iznad mene, a potom rekavši da će se uskoro vratiti izađe iz malene, knjigama nabijene biblioteke.

Premnoge kuće puste ostadoše

Ostao sam sam. Ispred mene je stajalo staro Kužno jevanđelje prote Stevana Vezilića. Izgledalo mi je kao da je otac Miljan baš i želeo da sam, bez njegovog prisustva pogledam ovu po mnogo čemu jedinstvenu Knjigu i dokaz o teškom vremenu.
Razmišljajući neko vreme da li sam u pravu ili ne, podigao sam se sa stolice, dohvatio Jevanđelje i nasumice ga otvorio. Na jednoj ivici, baš na mestu na kojem počije Apokalipsa Jovanova, stari prota upisao je o tim danima kada je trebalo najpre otkriti, pa tek onda otkopati svaki neobeleženi grob u koji je smeštena neopojana okužena telesina sledeće: „Mnoge i premnoge kuće puste ostadoše. Gde je bilo 10 do 12 u kući, to je sve pomreti moralo, ako ne budu kudgod izbegli. To kažem svkaomu da drugog leka kugi nema kromje dobro čuvati se i ni skim ne mešati se, no taki beži da li u kontromac ili gdi u polje da se ni s kim ne meša. Tako se može spasti, drugojačije ne može.“
Baš u trenutku kada sam završavao sa prepisivanjem ovih nekoliko redaka, začuo sam bat koraka pred vratima. Nespretno sam zaklopio knjigu, odgurnuo je od sebe, brže bolje vrativši se u stolicu. U tom, u biblioteku ponovo uđe otac Miljan i malo zadihano reče da je poslao po svom đakonu poruku Urošu Jovanoviću, čiji je deda Marko bio jedan od najsposobnojih boraca protiv Vukanine dece da dođe.

Marko Jovanović
 
black-plaguePriču o svom dedi Marku, najhrabrijem od svih Hajnovićevih stražara, tridesetogodišnji debeljuškasti i pogureni mladić Uroš Jovanović, koji je ubrzo po povratku oca Miljana ušao u malenu crkvenu biblioteku, čuo je od svog oca Pavla.
– Hajnović, započeo je Uroš priču, bio je ne samo telom nego i duhom snažan čovek kojeg su Irižani upamtili kao najpravednijeg od svih županijskih činovnika sa kojima su se susretali. Čim je kuga izbila, pričao mi je otac, u kafani u centru varoši, Hajnović je uzviknuo „da dolazi Eufimija“. Tada su mu se smejali, ali kako je vreme odmicalo, sve je manje među živima bilo onih kojima je to zapažanje bilo smešno. Mrtvi su ustupali mesto onima koji su užas koji nas je zadesio shvatali trezvenije i ozbiljnije.
Narodnoj straži, Marko Jovanović se, prema kazivanju njegovog unuka, priključio već po osnivanju. Radio je kao slobodovoljac na prikljupljanju ogreva i hrane u šumama oko Iriga i upravo tamo je krajem decembra 1795. video Vukanu po prvi put.
– Bilo je to, pričao mi je otac, ovako. Moj deda i njegov prijatelj Teodor Marković išli su u seču drva. I mada je već bilo veče, dakle vrlo nezgodno vreme za tu vrstu poslova, zima je terala na rad i na poziv jurasora, sami su se javili, seli na kola i uz pomoć dva dobra i vešta konjića uspeli su da se dovezu do šume tik iznad Grčke male. Znajući sa kim imaju posla, brzo su krenuli na rad. Jedan pa drugi naizmenično su udarali po stablima i verovatno nisu ni primetili da ih je prekrila noć. Tek, u neko zlo doba, hoteći da se osveži rakijom, Teodor prekide rad i videvši da ih je mrak uhvatio reče mom dedi da na brzinu spakuju što im je ostalo na odveć puna kola drva i što pre se spuste u varoš u koju, u to doba, što zbog zamki, što zbog nama nepoznatih razloga, Vukanina deca još nisu u većoj meri silazila. Bez mnogo razmišljanja, moj deda je prihvatio predlog i taman kada su bili spremni da krenu, u dubini šume nešto je puklo. Mislili su da je drveće, od zime, ali su ubrzo kroz tupi zvuk prolamanja čuli i neki piskavi režeći glas. Rešili su da ostave konje i da se sakriju u obližnje šipražje. Nije prošlo dugo, a do kola su, trčeći izbezumljeno i gotovo četvoronoške poput kurjaka, stigle tri prikaze: dva muškarca i jedno žensko dete. Bili su odeveni u gotovo raspadnute ‘aljine, a na bledim licima bile su vidljive velike crne oči, oblika kao kod mačke i veliki oštri zubi kao kod kurjaka. Konji su bili prestrašeni, njištali su, pokušali da se otrgnu, ali njihova agonija nije dugo trajala, jer su ih Vukana i njena deca vrlo brzo zaskočili i u nekoliko navrata preklali. Moj deda i njegov prijatelj, ma koliko odvažni bili, prestravljeno su posmatrali šta se dešava, sve do momenta kada se iz šume nije začuo nepoznazi ženski krik. Tri vampira, lica, ruku i vratova umrljani od krvi svojih žrtava, trgoše se i ostavljajući iza sebe crvene tragove u snegu, bezglavo kao što su i došli, otidoše natrag u dubinu šume….

(Nastaviće se…)
 
S. Lapčević

Kategorije Reportaža