Umorstvo Tese

IRIG I ISPOD NjEGA: DEO SEDMI

Prvo ubijanje vampira

(2. mart 1853.)

Zahvaljujući Branislavu Jovičiću knjižničaru i odličnom poznavaocu iriške prošlosti, kako one dokazane tako i one „druge“, uspeo sam da saznam dosta toga o iriškoj prošlosti. Ipak moju pažnju posebno je privuklo nekoliko brojeva malog i slabo poznatog zemunskog lista „Srbski Narodni Vestnik“ koji je izlazio nešto više od dve i po godine, u periodu od 1851. do 1853. godine. Upravo u ovom listu naišao sam na seriju zanimljivih i javnosti nepoznatih članaka koji su izlazili između 15. februara i 15. marta 1853. čiji je potpisnik izvesni Todor Stevanović iz Zemuna, a koji su se bavili pitanjem „Iriške kuge“.

Umorstvo TesePo dolasku iz šume, Marko Jovanović i njegovi prijatelji prijavili su svoje viđenje Hajnoviću koji je o tome odmah obavestio županijske poverenike i glavnog lekara doktora Šrauda. Činjenica da su šume postale stecište ne malog broja probuđenih „noćnih hajduka“, navela je Šrauda da posebnim ukazom izda naređenje da se Narodnoj straži dodele veće zalihe hrane kao i posebna novčana nadoknada. Doktor je smatrao, a to će se pokazati kao ispravno, da će ove privilegije dovesti nove Irižane pod Hajnovićevu komandu i da će se posao oko prekopavanja leševa ubrzati.

Trka protiv noći
  
Bio je to već januar mesec i taman negde oko Božića počelo se sa teškim poslom. Narodna straža dala se u trku sa noći. Radila je bez prestanka, želeći makar nekako da pretekne Vukanu i njenu decu kojima je tama bila jedini zaklon. Na samom izlazu iz Grčke male u kojoj je čitava nesreća i započela, iskopana je velika raka u koju su bacani oni koji su kugom ili voljom Vukaninom bili odvučeni u carstvo senki.
– Mrtvi su vađeni – nastavlja svoju priču Uroš Jovanović, dugim i velikim gvozdenim kleštima kojima su lešine obuhvatane oko trupa, a kojima je upravljalo najmanje dva radnika. Radilo se bez pauze i odmora. Jedni su otkopavali, drugi su tražili sa meštanima grobišta, a treći su kraj zamki natrpanim raznim kočevima, držali straže kako bi se probuđeni koliko god je bilo moguće držali podalje od novog groblja. Lešine su po iskopu smeštane u sanduke zamazane smolom, a kola u kojima su prevožene do rake su spaljivane. Jama iz koje je trup izvađen, najpre je prelivana sirćetom, da bi se zemlja koliko je moguće izlečila od teškog smrada raspadnutih telesa. Nakon toga raka je ispunjavana lozom, slamom, senom i korovom i držana je otvorenom više nedelja kako bi je mraz, hladan vazduh i zubato zimsko sunce dobro osvežili. Tek nakon toga na tu gomilu bi se stavljao drveni krst i jama bi se konačno zatvarala…

Spaljivanje Teše Lazakova

– Zahvaljujući upornosti i hrabrosti tih ljudi, treći dan po Božiću 1796. godine obavljeno je i prvo spaljivanje. Ako je verovati zapisima moga oca – nadoveza se otac Miljan na Uroševu priču – nesrećnik koji je imao da istrpi plamen bio je Teša Lazakov, šegrt kovački koji je, kada su ga stražari otkopali ispod ognjišta porodične kuće u ulici koja je kasnije ponela neveselo ime „Mrtvi sokak“ pokazivao nenormalno stanje organizma. Za razliku od mnogih okuženih koji su već bili gotovo raspadnuti, Lazakov je bio kao voskom zaliven. Odelo mu je bilo raspadnuto, baš kao u priči Uroševog dede i to je bio gotovo nesumnjivi dokaz da se radi o Vukaninom detetu. Kosa, brada i nokti nastavili su da mu rastu, a posebno strašno za videti bila je njegova nadutost i tanki mlazevi krvi koji su se slivali sa kraja modrih usana koje zahvaljujući paru oštrih očnjaka nije mogao da zatvori. Videvši da se radi o vampiru, stražari su brzo pozvali paroha počivšeg Timotija Dobrosavljevića da opoje nesretnika i da obavi sa njim što se obaviti mora. Kada je otac Timotije završio svoje, u prisustvu stražara, naroda i desetak županijskih graničara, Hajnović je uzeo veliki kolac i zabio ga duboko kroz Lazakova, sve dok tupi udarac drveta nije oglasio da se stiglo do dna sanduka. U tom momentu, vampir na zaprepašćenje svih otvori oči, a iz usta kroz krvavu bujicu koja mu je velikom brzinom praznila naduvenu mešinu probijao se užasan krik. Na to Hajnović još snažnije pritisne onu kočinu, vampir raširi ruke i potom konačno izdahnu. Nakon toga – reče otac Miljan tihim glasom, u sanduk je uneta baklja i trup je sagoreo do pepela, koji je preliven adžijazmom (nekakva lekovita voda), a potom nanovo zakopan.
Nakon Lazakova, a u narednih nekoliko dana, ubijena je desetina Vukanine dece, a među njima, koliko je otac Timotije zabeležio i tri člana porodice Živin: Pavle, Diša i Nasta, zatim Ivan, Lena, Jakob, Josa i Marinka Jakupec, Sofija i Mihajlo Rakoljev i mnogi drugi.
Slučaj Teše Lazakova bio je zapravo prvi slučaj ubijanja vampira u Irigu. Kako to obično biva, on je dao ljudima veliku nadu da se zlo može pobediti. Međutim, jurnjava sa Eufimijom koja je u varoš silazila nevezano od šumske „noćne hajdučije“ terala je Irižane na sve odlučujuću borbu protiv smrti. Do polovine januara druge kužne godine, u ratu sa kugom i vampirima našla su se gotovo sva okolna naselja. Vesti o novim mrtvim su pristizale svakodnevno, a nakon umorstva Teše Lazakova iz varoši su, na put ka ugroženim okolnim naseljima kretali oni najodvažniji, kako bi svojim prijateljima i rođacima – sapatnicima u smrti, preneli svoje znanje i nadu u opstanak.
 
Dobro čuvana tajna

Instrumenti za izlacenje leseva- Rešeni da do kraja pomognu svojim Irižanima – ponovo započe priču Uroš – moj deda Marko i njegova dva prijatelja Vasa Stojkov i Arsenije Panić, krenuli su po nalogu Hajnovićevom za Krušedol. Opremili su se kočevima, sabljama, kuburama, a adžijazmu im je dao pop Isak Popović. Krenuli su baš negde krajem januara u ranu zoru odmah posle prvih petlova. Izašli su iz Grčke male, prošli kraj novog kužnog groblja, uredno se prijavili županijskoj straži na poslednjem zaštitnom kanalu i kada su Šraudovi terenski lekari na čelu sa dr Budajiem utvrdili da su zdravi, pustili su ih uz brdo. Kako je bila jaka zima, a sneg dubok, te kako se išlo u krajeve u kojima još od kako je kuga krenula nikoga nije bilo, to su njih trojica morali ići peške. Izašavši iz okruženja, našli su se kako je kasnije u krušedolskom manastiru rekao Arsenije Panić „u mrtvom polju“. Kroz kaljavi sneg, kaže Panić u svojoj priči, probijale su se sveže humke i ka nebu gledale nevešto i na brzinu sklepane krstače pod kojima su, ispostavilo se, mirnim snom ležali županijski stražari i oni kojima su ti hrabri ljudi podarili večni san. Sve do tada, kao i mnogi Irižani, tri putnika pitala su se kako to da u samom naselju nema velike najezde Vukanine dece, ali krstače hrabrih vojnika otkrivale su tajnu o velikoj borbi koja je za Irig u to vreme bila dobro čuvana tajna. Prošavši polje smrti, tri prijatelja našli su se na skretanju ka Neradinu. Na svakih dvestotinak metara nailazili su na velike osmatračnice sa po tri vojnika u njima. Kraj tih puškarnica koje su sećale na lovačke čeke nalazio se, na istoj visini postavljen, veliki stog sena koji se palio svaki put kada bi se primetila neka opasnost U jednoj od tih osmatračnica, ako je verovati Arsenijevoj priči, putnici su dočekali noć.

Smrt pred Krušedolom

– Bilo je to negde – prenosi Uroš Arsenijevu priču –  pred sam manastir krušedolski koji je u tim danima, kao uostalom i drugi naši manastiri bio oaza u koju se Vukanina deca nisu usudila da kroče, ali oko koje su stalno kružila, znajući da će nesrećni narod pokušavati da u svojim svetinjama pronađe mir. Noć je bila mirna i tri putnika, uredno ponuđeni od svoja tri mađarska prijatelja – stražara, spavali su čvrstim snom. Tek, u neko zlo doba nekakva buka iz sna najpre trže mog dedu, a potom i Arsenija i Vasu. Tri stražara, panično su se motala po maloj osmatračnici pokazujući rukom u pravcu manastira odakle se, usled snežne beline, kao na danu mogao videti veliki plamen. Nije bilo sumnje u to da su vampiri primećeni i da su stražari upalili svoj stog. Videvši to, kao najpribraniji, Vasa bukvalno iskoči iz osmatračnice i za tili čas pope se uz merdevine i upali seno. Veliki plamen, praćen gustim dimom obasja noć. Nije prošlo mnogo vremena, a na kristalnoj belini ukazaše se prvi obrisi „noćnih hajduka“. Koliko ih je bilo, Arsenije nije bio siguran, ali je ostalo zabeleženo da su sva šestorica i mada su znali da kuršum vampira ne može da ubije nego samo da uspori, složno pripucali na spodobe koje su pokušavale da se domognu vrha osmatračnice. Vampiri su padali i ustajali i u jednom momentu, šestorica boraca ostala su bez pusata. Čak ni tada nisu klonuli duhom, nego izvadiše svoje sablje i rešeni da dočekaju krvopijce, rasporediše se po osmatračnici. Borba je bila žestoka. Željni hrane, vampiri su se penjali uz merdevine i kako je ko stigao, tako ih je udarao po trupu ili glavi. Međutim, kako to sudbina obično želi, taman u času kada je izgledalo da će otpor dati pobedu, povučeni od strane izglednele Vukanine dece, u sneg padoše dva stražara i Vasa. Životinje se sručiše na njih i u par navrata ih rastrgoše ostavivši u snegu veliki krvavi trag. Pomamljeni, nasrnuše još žešće i u tom naletu oboriše osmatračnicu sa tri preostala branioca. Udarivši o zemlju, treći stražar i moj deda dobiše težak udarac u glavu, a Arsenije ispade kroz ulazni otvor i otkotrlja se podalje u nekakav jarak. Kako je dalje bilo – reče tužno Uroš – ne treba ni pričati. Moj deda i poslednji stražar završiše kao i prethodni mučenici i jedino se Arsenije, zaboravljen od krvopijaca i pokriven tankim snežnim pokrivačem spasao. Ujutru, ni ne pogledavši šta se zbilo sa petoricom prijatelja, prestrašen i iznemogao, došao je do manastira. Tu je monasima rekao ovo što sam vam ispričao, a oni zapisali. Ubrzo potom i nesretni Arsenije je umro od kuge, ali na sreću, pre nego što ga je Eufimija posetila, ispričao je bratstvu za umorstvo Teše Lazakova. Tri prijatelja obavila su zadatak.

(Nastaviće se…)

S. Lapčević

Kategorije Reportaža