Devojka u belom

IRIG I ISPOD NjEGA: DEO ČETVRTI

Devojka u belomDevojka u belom 
(25. februar 1853)

Zahvaljujući Branislavu Jovičiću knjižničaru i odličnom poznavaocu iriške prošlosti, kako one dokazane tako i one „druge“, uspeo sam da saznam dosta toga o iriškoj prošlosti. Ipak moju pažnju posebno je privuklo nekoliko brojeva malog i slabo poznatog zemunskog lista „Srbski Narodni Vestnik“ koji je izlazio nešto više od dve i po godine, u periodu od 1851. do 1853. godine. Upravo u ovom listu naišao sam na seriju zanimljivih i javnosti nepoznatih članaka koji su izlazili između 15. februara i 15. marta 1853. čiji je potpisnik izvesni Todor Stevanović iz Zemuna, a koji su se bavili pitanjem „Iriške kuge“.

Ustao sam rano. Želja da što pre saznam šta se u Irigu dešavalo u vreme kuge terala je san sa još uvek pospanih očiju. Petar mi je sinoć obećao da ću danas imati priliku da započnem razgovore sa onima koji su se protiv kuge borili i bio sam rešen da dato obećanje što pre testiram. Iskustvo mi je nalagalo da ne verujem puno nosiocima vlasti koji su uvek imali potrebu da makar nešto sakriju, ali sam bio zadovoljan što ću konačno početi sa poslom zbog kojeg sam i stigao u Irig. Obukao sam se, ovlaž umio hladnom vodom koju sam zatekao na stoliću u nekakvom limenom lavoru, pokupio sa poda torbu sa novinarskim priborom i na brzinu izašao iz sobe.

Anđelija Nedeljković

Ostavljajući za sobom vlažan trag vode koja se sa nedovoljno prosušenog lica slivala po podu, preleteo sam stepenište i našao se u prostoriji u kojo smo sinoć večerali. Tu, za istim stolom čekao me je Petar, odeven podjednako raskošno. Pio je čaj i u trenutku kada sam naišao, ustao je od stola i pošao ka meni.
– Dobro jutro mladi prijatelju, nadam se da ste dobro spavali?
– Sada, kada sam konačno na početku istrage, jesam, odgovorih zadovoljno i sedoh za sto.
– Vaši prijatelji su već izašli da obiđu varoš i pridružiće vam se za ručak. Do tada ćete imati vremena da odradite makar deo današnjeg posla – reče Petar, sede pokraj mene i u staklenu čašu okovanu posrebrenim držačem natoči i meni čaj. Nakon što smo ćutke otpili po gutljaj tople tečnosti, Petar je najavivši da će uskoro morati da me zbog svojih poslova napusti, nastavio sa svojom sinoćnom pričom. – Kuga je u Irig došla iz Beograda, a preko Krnješevaca. Donela je Anđelija Nedeljković koja je početkom jula išla da poseti bolesnu sestru koja je tada, ispostavilo se bila na samrti. Kako je bio običaj da se stvari pokojnikove podele, jer je to smatrano srećom, Anđelija je pokupila nakakvu ponjavicu, dekicu neku koja je bila okužena. Koliko je poznato, upravo ona je bila prva žrtva i umrla je 14. jula. Ubrzo potom, do kraja meseca umro joj je muž Diša, deca, gotovo čitava porodica, njih 36. Bilo je to u Grčkoj mali, dole ka Kasarni. Ubrzo potom poslata je depeša u Rumu, odakle je u Irig došao hirurg Rifl i nakon pregleda konstatovao da se radi o „gnjiloj groznici“, koja nastaje od lošeg brašna i još lošijeg hleba. Međutim, slučaj je hteo da je u Irig krajem jula stigao podžupan Franc plem. Janković, koji je nakon prvih propita dao u nalog da dođu lekari, da otvore leševe i vide šta je problem. Grčka mala odmah je izolovana, a došla je i naredba da se pobiju sve životinje, pre svega mačke koje su ljudi nekim volšebnim pričama krivili za kugu. Prvi lekar koji je po podžupanovom nalogu stigao bio je Andrija Budaji. On je i utvrdio prirodu bolesti i od tada se u Irigu i službeno pojavljuje kuga. Jedna od prvih naredbi bila je da se spreči odnošenje mrtih u crkvu radi opela, a zatvorene su i sve tri crkve. Međutim, reče Petar ustajući od stola i oblačeći kaput, doktor nije do kraja utvrdio istinitost priča sa mačkama. Barem ne tada. Upravo zato moji saradnici će ti dovesti staru Milenu Atanackovu koja će ti o tome malo više reći, a ja sada moram da idem.
Zapisujući rečeno, samo sam klimnuo glavom i ostavši sam za stolom razmišljao sam o značaju Petra Blagojevića za čitavu priču…
 
Milena Atanackova
 
Ne znam koliko je vremena prošlo kada je Stevan u sobu uveo jednu omanju pogurenu staricu. Držao ju je čvrsto ispod leve miške omogućavajući joj tako da se jače osloni na štap. Posle kraćeg vremena, stigli su do stola i tada mi Stevan predstavi Milenu Atanackovu, koja je bila među prvima koji su se morali boriti protiv kuge. Starica sede preko puta mene i poče da priča svoju priču…
– Videla sam – pričala mi je Milena drhtavim glasom, nespretno lomeći prste – u šumi devojku u belom koja je išla ka meni i nosila nekakav fenjer. Bilo je veče, videlo se još uvek dobro i nije mi bilo jasno čemu joj to treba kada se sve razaznavalo. Misleći da se zagubila ili da nešto dragoceno traži, ubrzala sam korak i krenula za njom, sa namerom da pomognem ako mogu. Nisam napravila ni nekoliko koraka, kada se od devojke u belom pred mojim očima pojavila nekakva stara žena, ali ne zgurena već prava kao strela, odevena sva u crno do zemlje. Stajala sam neko kratko vreme misleći da mi se učinilo i tek posle nekoliko trenutaka sam je pitala šta traži. Ona podiže pogled ka meni i tada me prostreliše dva oštra onako providno plava oka. Stajala sam kao ukočena slušajući njen hrapavi glas koji je govorio da traži „rajsku dušicu“ da je povede sa sobom. U tom momentu je nestala. Čula se odmah potom neka ptica, kao kada sova prhne i veče bi smenjeno noći. Stajala sam kao skamenjena, plašeći se da se okrenem i vratim kući. Ipak, malo sam se pribrala i okrenula. Kako sam to učinila, tako sam se sudarila sa dva poznata bistra plava oka koja su se odlično uklapala u bledo lice i potpuno belu kosu one devojke – starice. Jeza je prošla kroz mene, noge su mi otežale i stajala sam kao ukopana. Nemajući više hrabrosti ni da stojim, zatvorila sam oči i teškom mukom napravila korak. Nije prošlo dugo kada se negde oko mene prolomio jeziv ženski krik koji me je oborio na kolena. Prekrstila sam se i pokušala da ustanem. Bilo je teško podići se na noge, a činilo mi se kao i da za vratom imam neki teret. Tek, od one devojke ili starice šta god da je više nisam čula ni glasa. Na prilazu prvim kolibama saplela sam se o nekakav kamen i pala. Mislila sam da mi je to kraj i verujući da će ležanje olakšati muke odustala sam od podizanja. Ipak videvši da se ništa ne dešava, ustala sam ovaj put lagano i došla kući. Te večeri, ispod pazuha i na butinama primetila sam otoke neke za koje sam verovala da su posledica dodira nečastive sile. Đutala sam. Bilo me je prosto sramota da neko moje iskustvo ne protimači kao praznovericu i sve je bilo dobro dok nismo rešili da polegamo…
– I šta se onda desilo? – upitah užurbano, trudeći se da sve zapišem kako bi ovo neobično svedočanstvo ostalo što vernije zabeleženo.
– Onda… nastavi Milena drhtavim glasom – onda sam negde daleko iza pola noći čula škripu pred vratima. Bilo nas je u sobi petoro: ja, čovek moj i troje dece, ali izgleda da niko ništa nije čuo sem mene. Bilo je hladno i teškom mukom sam rešila da ustanem. Na onaj događaj iz šume nisam zaboravila, ali sam se tešila da je možda vetar, a možda je najposle neka životinjica došla da traži zaklon. I taman kada sam prišla vratima, začula sam poznati krik. Pojačavao se i stišavao naizmenično kao da neko kruži oko kuće. Prozori su nam bili zapušeni pa nisam mogla nikoga da vidim, ali bilo mi je jasno da me je ona utvara stigla.
– Šta ste tada uradili? – upitah sa nadom da će mi kraća pauza u odgovaranju dati dovoljno vremena da sve zapišem u čemu nisam uspeo, jer je Milena brže bolje nastavila priču.
– Panično sam probudila muža i decu. Svi su skočili, a muž me je onako bunovan pitao šta se dešava. Kada sam mu rekla, on se samo nasmejao i okrenuo na leđa da spava. Viknula sam da nisam luda i da izađe da vidi. Shvativši da nema kud poslušao me je, ogrnuo se gunjem i otvorio vrata. U tom trenutku, u sobu je ušlo snežno bela mačka, pretrčala je preko muževljevih nogu i otišla kod dece. Vrisnula sam koliko god sam mogla, uzela metlu i krenula da je teram. Deca su plakala, a muž me je zadržavao smatrajući da nema potrebe da teram životinju koja je došla, rekao je, samo da se ugreje. Nekako sam se otrgla, i taman kada sam krenula za njom, ona se izvuče ispod dečije ponjavice i istrča napolje. Nisam oklevala ni malo i u tom času zalupih vrata. Pomislila sam da je nismo smeli ni puštati i strahovala sam da će se nešto loše desiti. „Šta je to bilo“, pitao me je muž, ali nisam imala snage da odgovorim i rekla sam mu da je sada sve u redu. Već narednog jutra, primetila sam kod muža i dece isti otok. Bilo mi je jasno da se nešto dešava, ali nisam znala tačno šta – reče Milena i zastade na tren da otpije malo vode i zadrši suze koje su se uveliko slivale niz ostarelo suvo lice. – Nije prošlo mnogo, a svi su umrli. Prvo Milan, najstariji sin, pa Uroš i Dragan, pa muž. Iskreno da kažem, želela sam i ja da umrem, da me nema ali nije mi se dalo. Porodica mi je sahranjena bila prvo u dvorištu, a kasnije su ih kažu prekopali dalje, više ne znam ni gde. Ja sam odvedena u bolnicu i eto, sada sam tu gde sam. Nemam nikoga, a i ne živi mi se više, jedva završi svoju priču Milena. – I sve zbog te đavolje devojke ili babe šta god da je, to ne znam.

Nastaviće se…

S. Lapčević

(Tekst je proizvod fikcije autora, nastale na istinitim događajima, spisima o iriškoj kugi i legendama starog Iriga.)

Kategorije Reportaža