Jovičići

Porodica pre svega

To su JoviciciKrušedol Prnjavor – I dok se ovih dana sve više raspravlja o rekonstrukciji Vlade u kojoj su svi prema sopstvenim rečima radili sa dosta uspeha, dok se poslednjih meseci priča o javnom dugu i zamrzavanju plata u državnom sektoru, dok se poslednjih godina priča o „sumnjivoj“ privatizaciji, a poslednjih decenija o beloj kugi i rapidnom starenju stanovništva, sedmočlana porodica Jovičić iz iriškog sela Krušedol Prnjavora predstavlja dokaz preko potrebnog okončavanja svih priča i konačnog kretanja u rešavanje problema „kojih su svi svesni“.

Smešten u staroj i tuđoj čatrlji bez vode, toaleta, sa svega dve gotovo srušene sobice, samohrani otac Dragan Jovičić koji je uveliko zašao u četvrtu deceniju života i njegovo šestoro dece Jovana (1999. godište), Aleksandar (2001), Miloš (2002), Marko (2004), Jelena (2006) i Ljubica (2007), predstavljaju ne samo postojanu mrlju na svesti društva, nego i podstrek onima koji se i prečesto nazivaju „humanisti“ da pokrenu svoju savest i pomognu porodici koja u vremenu kada je i dvoje dece zlata vredno, broji čak šest mališana.

Skidanje sa „infuzije“

Sve do skoro, Jovičići su bili deo velikog statističkog kolača kojeg su činile tragične sudbine onih „gubitnika tranzicije“ koji su, zahvaljujući pre svega Centru za socijalni rad, bili „na infuziji“ i primali kakav takav minimalac koji ne može da obezbedi opstanak ni bolje situiranim porodicama sa manje dece.
Tek kada su pre nekoliko meseci ostali bez svih prihoda, kada je infuzija konačno isključena, Jovičići su postali vidljivi široj zajednici koja, kako ističe Silvana Laćarac psiholog, voditelj slučaja i supervizor u iriškom Centru za socijalni rad i pored eventualne volje, nije u stanju da pomogne ovoj porodici.
– Kao voditelj slučaja, sa Draganom sam već dugo vremena u kontaktu jer je on sve do skoro bio korisnik socijalne novčane pomoći koja mu je usled birokratskog propusta ukinuta. Naime, prema izvodu iz Katastra, Dragan je bio uknjižen kao vlasnik zemlje koja prelazi granicu za dodelu socijalne novčane pomoći. Međutim, ta zemlja je davno prodata i već dugi niz godina Jovičići sa njom nemaju ništa, ali zahvljujući propustu u Katastru ništa nije bilo izmenjeno tako da je pomoć ukinuta. Tek ukidanjem svake pomoći čiji se nedostatak početkom ove godine počeo prilično osetiti u ovoj ionako siromašnoj porodici, počelo je i veće interesovanje zajednice za ceo slučaj, objašnjava Silvana Laćarac i dodaje: – Prvo smo dobili prijavu iz škole koja se žalila na izostanke i kašnjenje u razvoju najstarijeg sina Aleksandra. Kontaktirali smo Dragana, obavili razgovor u kojem smo apelovali da se više posveti deci, ali smo vrlo brzo ustanovili da se tu ne radi o nebrizi nego o neizdrživo teškoj materijalnoj situaciji i Draganovoj potrebi da celodnevnim radom obezbedi minimalne prihode za svoju porodicu. Novca sa strane nije bilo, tako da on prosto nije ni imao vremena da se posveti svojoj deci.
Ubrzo potom, na adresu Centra počele su da stižu i poruke Irižana koji su apelovali da se ovaj slučaj ponovo otvori i učini nešto kako bi se položaj u kojem se Jovičići nalaze poboljšao.

Vraćanje na „kateter“

Do ponovnog otvaranja „Slučaja Jovičić“ došlo je tokom maja meseca kada je pokrenuta široka akcija da se obezbedi kakva takva materijalna podrška porodici čiji su mesečni prihodi iznosili tek nekoliko hiljada dinara. Glavni zadatak koji je u tom trenutnku Silvana Laćarac postavila pred sebe bio je prikupljanje potrebne dokumentacije kako bi se dokazalo da zemlja čiji je navodno vlasnik Dragan Jovičić više nije u porodičnom vlasništvu.
– Kada sam ponovo izašla na teren i obavila razgovor, Dragan mi je delovao kao potpuno poražen čovek. Nije imao ni novca ni vremena da se posveti deci i teška srca je kao mogućnost spomenuo njihovo smeštanje u hraniteljske porodice. Međutim, mi smo i pored svega radili sa njim nastojeći da ga podstaknemo da se još jednom pokrene, nagovestivši mu pri tom da postoje velike šanse da se ukinuta mesečna nadoknada obnovi. Krenuli smo u prikupljanje dokumentacije, išlo je to dosta sporo, ali smo konačno na osnovu kupoprodajnog ugovora dokazali da zemlja nije Draganova tako da je početkom jula na našu adresu stigao dopis da su Jovičići opstvarili pravo na mesečnu socijalnu nadoknadu u iznosu od 21 hiljade dinara na neodređeni vremenski period. To jeste malo, ali je najvažnije da neki prihodi postoje i da su deca ostala sa ocem jer je to bila zajednička želja, jasna je Silvana Laćarac.
Ubrzo potom, deca su uključena u obrazovni sistem i iako i dalje žive izuzetno teško, Jovičići su uspeli da se izbore sa potpunim raspadom porodice koji se do ne tako davno nazirao.

Uskoro bez krova nad glavom?

Iako je zbog svoje šestoro dece i žrtve koju zbog njih podnosi vredan svakog poštovanja, Dragan Jovičić za sebe kaže da je običan čovek koji se kao i najveći broj stanovnika Srbije bori za svoju decu. Priznaje da je njemu teže nego mnogima ali, napominje da nikada neće prihvatiti da sebe i svoju muku stavi ispred tuđe.
– Borim se i snalazim kako znam i umem. Žena me je bez ikakvog obrazloženja napustila pre više od godinu dana i od tada se nikada nije javila niti je pitala kako su deca. Imam brata i sestru, sa njima sam stalno u kontaku, ali i oni jako skromno preživljavaju i ne mogu mi pomoći i jedinu podršku mi daje majka Vidosava koja uz ćerku Jovanu čuva decu dok ja radim, objašnjava Dragan.
Trenutno Dragan radi na skupljanju sena, za šta mu se, kako kaže, plaća 200 dinara na sat, tako za jedan dan proveden na suncu može da zaradi najviše 1000 dinara. – Mogu ja da se prepustim, da dam decu da ih drugi hrane, ali ne mogu ni tako da živim. Irig je mala opština, teško je naći posao, tako da nadničarske poslove radim godinama. Međutim, stalni nedostatak novca dovodio nas je u sve bezizlazniju situaciju i ma koliko sam se borio, nisam uspeo da išta promenim, nastavlja Dragan svoju priču.
I mada nemaju ništa, a treba im sve, Jovičići trenutno najviše brinu za krov nad glavom s obzirom da bi i kuća u kojoj se nalaze, uskoro mogla da se proda.
– Kuća pripada jednoj ženi iz Belegiša koja ju je ustupila i koja sada ima nameru da je proda. To mi je zaista najteže jer ne mogu da je u tome sprečim, niti želim, a opet nemam gde. Nemamo kupatilo, vodu uzimamo iz bunara i jedino što mogu to je da platim ono malo struje što se potroši da bi deca koji put pogledala televizor. Toliko im baš ne mogu oduzeti, priča Dragan. – Što se mene lično tiče, voleo bih da imam neki stalni posao jer ja hoću da radim. Trudim se, borim se, ne pijem, ne rasipam pare i sve što imam donosim svojoj deci. Njima je najteže jer, iako ne nailaze na odbojnost zajednice, vide da u suštini nemaju ništa. A deca kao deca…. sve im treba i sve bi želela da imaju. Istini na volju, ne mogu se ja na njih požaliti, ali se često pitam kakav će tek njihov život biti kad postanu ljudi, ako se ovako pate kao deca, a izgleda za boljitak nema, zaključuje Dragan Jovičić.
I dok jedni smatraju da je Dragan pogrešio jer je izrodio šestoro dece koje ne može da izdržava, drugi sa pravom ističu da nam rode koje „čekamo“ izgleda nisu ni potrebne i da bi društvo koje već godinama podiže glas protiv bele kuge trebalo napokon da pomogne Jovičićima.

Pomoć Opštine

Koordiniranom akcijom iriške Opštine, Crvenog Krsta i Centra za socijalni rad 22. maja Jovičići su dobili pakete za održavanje higijene, garderobu, a od Opštine su dobili i jednokratnu pomoć u iznosu od 10 hiljda dinara. Tom prilikom, predsednik Opštine Vladimir Petrović obećao je da će se u skorije vreme stambeno i pitanje zaposlenja Dragana Jovičića pozitivno rešiti.

S. Lapčević

Kategorije Reportaža