Sigurna u očevom zagrljaju: Andjela i Miodrag Simić
Šuljam – Tridesetsedmogodišnji Šuljmanac Miodrag Simić, već nekoliko godina jedini je samohrani otac u Sremu. „Titula“, ako u obzir uzmemo sveukupne uslove u kojima se nalazimo nije ni malo laskava, a kada tome pridodamo i podatak da šestogodišnja Miodragova ćerka Anđela boluje od Daunovog sindroma, postaje još i teža.
No i pored svega što je do sada preživeo i što ga još očekuje, Miodrag je, kako sam kaže srećan čovek i to najviše zbog toga što je doneo odluku da svoju ćerku kojoj je potrebna posebna nega zadrži uz sebe.
– Imao sam priliku da dete ostavim drugom i da ne razmišljam o njoj. Vreme u kojem živimo i u kojem se misli samo na novac i nekakav lagodan život, puno je primera da roditelji ostavljaju svoju decu, da majke abortiraju ili da porodice jednostavno ne brinu dovoljno o svojoj omladini. Ja nisam takav. Svesno sam pre šest godina prihvatio da čitav svoj život vežem za svoju ćerku i zbog toga sam i srećan i ponosan. Svojom borbom i žrtvom koju sam izabrao, ja ne potvrđujem samo ljubav prema svom detetu nego i dokazujem da greše oni koji kažu da je otac – kolac. Ja to svakako nisam, smatra Miodrag.
Nismo dali Anđelu
Odmah po rođenju, lekari su kod malene Anđele dijagnostikovali višestruku ometenost u razvoju usled Daunovog sindroma. Tada je Miodragu i njegovoj bivšoj supruzi ponuđeno da je ostave na genetičkom odeljenju mitrovačke bolnice, odakle bi, nakon što napuni godinu dana bila prebačena u Temerin, u kojem postoji ustanova namenjena za lečenje i negovanje dece obolele od Daunovog sindroma. Mladi bračni par je ponudu odbio i na roditeljsku odgovornost, Anđela je stigla u svoj dom u Šuljam.
– Verujem da skoro svako mašta o tome da se venča, da postane roditelj i da iznad svega, ima zdravo i dobro dete od kojeg bi sutra mogao da napravi poštenog, svojoj porodici i državi korisnog čoveka. Kada se Anđela rodila, bivša supruga i ja bili smo srećni, ali kada smo saznali za probleme koje ima, nije nam bilo svejedno, sa zadrškom priča Miodrag. – Ipak, dobijenu ponudu smo, i pored svega kroz šta smo prošli lako odbili jer smo više od svega želeli da naša Anđela odrasta sa nama. Na naš potpis i punu odgovornost izveli smo je iz bolnice i, Bogu hvala i danas živimo zajedno.
Prema prvoj dijagnozi, niko nije bio siguran u to kako će se odvijati dalji Anđelin razvoj, a doktori su, objašnjava nam Miodrag, rekli da devojčica može da živi mesec dana, pet meseci, godinu, pet godina, dvadeset godina, da se od nje može očekivati sve i ništa.
– Prva prognoze zaista nisu bili ohrabrujuće. Međutim kada smo počeli da odlazimo na kontrole, pedijatri, defektolozi i drugi lekari bili su iznenađeni i nisu mogli da veruju da dete od kojeg se očekivalo da će postati, kako se to kaže, „biljka“ može tako dobro da napreduje. Anđela je pokretala i kontolisala sve ekstremitete, sa šesnaest meseci je prohodala i postepeno je prihvatala svu hranu koja joj se nudila. Bio je to veliki pomak i smatrao sam da će u budućnosti, ma kako teško bilo, stvari ipak krenuti koliko toliko na bolje, priča Miodrag.
Čim su se stekli uslovi, Anđela je pošla u vrtić, u naprednu ravoju grupu i, kako sa ponosom ističe njen otac, sa drugom decom se odlično slaže.
Samohrani otac
Međutim problemi su vrlo brzo krenuli na sasvim drugoj strani. Težak život praćen hroničnim nedostatkom novca, doveo je do sukoba mladog bračnog para, koji se, kako priča Miodrag Simić, završio sudskim sporom i razvodom.
– Nakon razilaženja, sada već bivša supruga se preudala u Mačvanskoj Mitrovici, a Anđela je u početku istina privremeno pripala njoj. No, kako je vreme prolazilo, ja sam primetio da dete drugačije izgleda i da se drugačije ponaša kada je kod mene, da je komunikativnija i otvorenija, tako da sam nakon žalbe Apelacionom sudu krajem marta ove godine i zvanično i konačno dobio starateljstvo i tako postao jedini samohrani otac u Sremu. To mi je posebno drago, najviše zbog toga što je na takvu odluku uticalo mišljenje stručnjaka iz Centra za socijalni rad, defektologa iz Doma zdravlja, ali i mišljenje vaspitača i logopeda koji sa Anđelom rade svakodnevno, ponosno priča Miodrag.
Danas, Anđela je veselo i razdragano dete, naviklo na socijalizaciju, poslušna devojčica koja, kako kaže njen otac, sluša šta joj se kaže i rado pomaže u kući.
– Kao i svako dete, i ona traži pažnju, ali je vrlo umilna i jako lako prepozna dobrodušne ljude. Zna kada je voljena, ume i da uzvrati na ljubav, ali, kada joj se ne pokloni pažnje koliko ona misli da treba, ume da bude i nezgodna, kao i svako drugo dete. Kada bolje razmislim, moj najveći uspeh i jeste upravo to što je Anđela „kao i svako drugo dete“, što se uklapa u sredinu i što je mali broj onih koji od nje zaziru, nastavlja Miodrag.
Težak i lep život
Do skoro, ovaj samohrani otac koji je čitav svoj život posvetio borbi za život i zdravlje svoje ćerke, bio je bez posla. Od nedavno, ponovo radi u sremkomitrovačkim „Komunalijama“ i, kako ističe, zarada mu i te kako dobro dođe.
– Život koji ja živim je ne samo težak, nego i lep. On je težak jer je plata mala, jer ne dobijam pomoć, jer pola puta za Anđelu moram sam da platim, jer imam majku koja je bolesna, jer nemam dodatne izvora prihoda i nemam novac da kupim Anđeli nešto što bi ona želela. Ipak, moj život je ujedno i lep jer svaki dan dokazujem i sebi i drugima da nema tog problema koji se ne može savladati ako čoveka vodi ljubav i spremnost da se samožrtvuje za mnogo veću stvar nego što je život koji živi. Mnogi su mi rekli da sam mlad, da trba da se okrenem nakakvoj budućnosti, ali zaista, ja budućnost bez mog deteta nemam, ne mogu da je zamislim i jedino mi je žao što nemam još dece, mada još uvek nije kasno, sa ponosom ističe Miodrag.
Za društveni život, kaže ovaj samohrani otac, ima vremena, ali tek onda kada se zbrine Anđela i ako ostane novca. Prijatelji ga mahom shvataju, razumeju i cene njegovu borbu.
– Uvek ima dobrih ljudi koji shvataju i loših koji svojoj deci govore da se Daunov sindrom prenosi poput zaraze. Ali, šta ja tu mogu, nismo svi isti i nikada se nisam bavio takvim ljudima. Trenutno sam u vezi sa osobom koja ima razumevanja za situaciju u kojoj se nalazim i to mi je najvažnije, jer sam, od kako sam se razveo, uvek tražio ne nekoga ko bi voleo mene, nego moje dete, ističe Miodrag Simić i dodaje – Nikada nisam i neću naricati nad sudbinom koju sam izabrao. Mislim da je to ne put srama, nego put častan i pošten jer šta bi meni vredela „kuća na lakat“ kada nisam „s onom koju volem“, sa mojom Anđelom. Iskren da budem do kraja, nekada sam i gladan i žedan i po nekoliko dana, ali to je moja stvar i moj izbor. Za nju uvek mora da bude i nikada neću dopustiti da ona i pomisli da meni nešto nedostaje. Samo smrt neću moći da sakrijem, ali ni tada niko neće znati da li sam gladan ili sit, a posebno ne moje dete.
S. Lapčević
