Spomenik na Legetu

Naši avgusti i naše jeseni

Spomenik na Legetu

Kada se leto otegne i dani postanu nepodnošljivo topli, govorili su stari, znak je da se bliži jesen. Avgust je počeo, sa svom lepotom koju nose dugi topli dani, poslednji trzaji leta koje je na umoru. Stigao je veliki avgust koji odista najavljuje veliku jesen u kojoj su se, od kako je Đorđe Petrović rešio da posluša svoju „sirotinju raju“ i kaže Turcima „dosta“ pa sve do danas, dešavali krupni događaji kojima je narod koji naseljava centralni deo Balkana kovao svoju sudbinu, popločavao svoje staze.

Uvek sa avgustom poželim da pregazim reku i krenem put Mačve. Prirodno oslonjena na Srem, zapljusnuta mutnom vodom reke koja je nosila snove o slobodi, ujedinjenju kao i glave dovoljno svesne cene koja se mora platiti da bi jutro bilo vedro, Mačva predstavlja tvrđavu slobode u kojoj su svoje utočište nalazili Zekini Golaći, hajduk Stankovi drugovi – na čijem su kamenu svoje ideje o slamanju srpskog slobodarskog duha lomili i Turci Kulin – kapetana i soldati Franje Josifa.

Dolazi jesen, a sa njom oživljavaju slike sa Mišara, Cera i tragedije onih nesretnih negotinskih krajišnika, koji su na Legetu pronašli svoj konačni mir. I opet, kao da je sudbina još jednom uvezala Srem i Mačvu. Svoje su oružje mišarski junaci dobijali iz Srema, a svoje su glave Savi poklanjali Negotinci koji su na Ceru pokazali plavim soldatima put za Beč i Peštu.

„U beskrajnom prostoru velike slave“

Prešavši most na Savi, obreh se u pitomoj Mačvi. Ostavljajući iza sebe Sirmiju, sve više se utapam „u  beskrajni prostor velike slave“ kako je o svojoj Mačvi pisao Janko Veselinović.

Napuštajući mačvanska sela, polako krećem ka Ceru, planini na kojoj su tokom avgusta 1914. godine srpski vojnici zaustavili prodor Austro-Ugarskih trupa ka Šumadiji. Pitomi krajolik, prepun blagih uzvišica i dolja dovodi me u manastir Čokešinu koji čuva uspomenu na 303 srpska ustanika koji su na Lazarevu subotu 1804. godine branili Mačvu od bosanskih Turaka. Zastajem da se poklonim senima junaka koji su na srpskim Termopilima posvedočili ljubav prema svome rodu i polazim dalje.

Prolazeći pored dobro poznatih kamenitih ograda, polako ulazim u Tekeriš, selo skriveno u samom podnožju Cera u kojem i danas stoji monumentalna spomen kosturnica podignuta u čast palim junacima koji su pod komandom Stepe Stepanovića štitili Srbiju od carske soldačije.

Podignut 1928. godine, ovaj spomenik i danas pripoveda o prvoj pobedi saveznika u ratu koji je za sva vremena promenio svet.

Iznad moje glave, sa visoko raširenim krilima, na mene motri orao. U dnu spomenika puške, na centralnom delu grb za koji se padalo i natpis: „Vaša dela su besmrtna“. Tu, ispod tog kamena svoj mir nisu našli samo srpski seljaci – znani i neznani, nego i bečki soldati, uludo poslati da otkupe carski greh. Svoju veru u svet koji je nastajao, potomci junaka sa Cera zapečatili su zajedničkim opelom, molitvom i svećom. Jedinstvo smrti, bilo je zalog jedinstva života.

Rani sina, pak šalji na vojsku, Srbija se umirit’ ne može

Napuštam Tekeriš i polako se penjem na Cer. Pravac – kota Trajan, najkrvavija tačka čitave planine. Osluškujem tišinu i tragam za bilo čim što me može setiti na teške avgustovske dane. Duboko u šumi, nailazim na krst – bez natpisa i groba. Pocerci vele da je taj znamen stavljen u znak sećanja na obe vojske i da zato na njemu nema natpisa.

Nailazim na kotu Trajan. Od nekada moćnog rimskog utvrđenja, ostao je samo jedan zid. Da li je nekada bilo više, niko ne zna. Tek, sigurno je to da su svojom krvlju svaki metar oko tog kamena podjednako natapali i carski i kraljevski vojnici.

Spuštam se nekoliko metara od tvrđave i pred očima puca pogled – Pocerje je na dlanu i tek sada postaje jasno zašto je Trojanov kamen bio toliko važan i zašto je Stepa Stepanović po svaku cenu nastojao da ovlada ovim prevojem. Još neko vreme zastajem i potom se opraštam od tihe planine.

Krećem ka Šapcu – ka Mišarskom polju na kojem su, pobedivši Kulin kapetana, srpski ustanici 15. avgusta 1806. godine ostvarili najveću pobedu Prvog ustanka. „Tu smo bosanskim Turcima“, vele Mišarci, „vratili za Čokešinu“.

Na samom ulazu u Mišar, nailazim na spomenik srpskim ustanicima. I kao u Tekerišu, sa vrha belog kamena, smerno me gleda orao. Raširenih krila, opominje na poštovanje za junake koji su kao i njihovi potomci na Ceru spasili Srbiju od sigurnog sloma. U glavi odzvanjaju reči narodnog tribuna: „Niti ide Kulin-kapetane, niti ide niti će ti doći, Nit se nadaj, niti ga pogledaj, Rani sina pak šalji na vojsku: Srbija se umirit ne može.“

 Ovaj kamen, tek je trošan znamen…

Napuštam Mišar i krećem za Srem. Prelazim Savu i ponovo sam u mojim sokacima koji me vode ka legetskoj šumi koja i danas čuva uspomenu na vojnike Timočke divizije – hrabre Negotince koji su, oslobađajući Srem početkom septembra 1914. godine, svoj večni san našli u tami reke Save. Na tom mestu ovi junaci slavnog avgusta, borci sa velikog Cera završili su svoj ratni put…

Spomenik pred kojim stojim, podignut je 1923. godine na mestu na kojem su bečki soldati 1917. postavili prvo obeležje posvećeno „neprijateljskim junacima iz bitke na Legetu“.

Tišina je. Sunce se već uveliko sakriva iza mačvanskih šuma i jedino Sava huči u daljini. Osećam mučninu i neku neobičnu teskobu. Umesto da me sa vrha belog kamena, kao u Tekerišu ili Mišaru gleda smerno orlovsko oko, preda mnom, u korov zarastao,  stoji samo napukli kamen, sa rupom u kojoj će se možda nekada naći simbol države za koju se ginulo.

I ove godine, potomci će obeležiti dan u kojem su njihovi dedovi svesno dali svoj život za slobodu. Čitam jedan od zapisa na spomeniku: „Ovaj kamen, tek je trošan znamen“, zastajem, čini mi se da ostatak više nema nikakvog smisla.

U daljini čujem blejanje ovaca. Prilaze spomeniku. Timočani oprostite, hvala vam na svemu.

Stevo Lapčević

 

Kategorije Reportaža