Dra­ga­no­va „će­ri­bi­ba“ osva­ja du­šu

Or­ke­star Pe­tro­vi­ća

Beška – Iz po­zo­ri­šne sa­le Kul­tur­nog cen­tra u In­đi­ji do­pi­re pro­do­ran deč­ji glas, ori se pe­sma uz ži­vu mu­zi­ku or­ke­stra. Pro­vi­ri­li smo, ka­žu nam, to Pe­tro­vi­ći ve­žba­ju za su­tra­šnji na­stup po­vo­dom obe­le­ža­va­nja Svet­skog da­na Ro­ma. Naj­mla­đi Dra­gan ima sa­mo se­dam go­di­na, pe­va, svi­ra tam­bu­ru, po po­tre­bi i vi­o­li­nu, do nje­ga je de­se­to­go­di­šnji brat De­jan svi­ra kon­tru, pa Ra­do­van sa har­mo­ni­kom i otac kon­tra­ba­si­sta Dra­gan Pe­tro­vić. Svi slu­hi­sti. Iako je ovo sa­mo pro­ba, u ode­li­ma su, be­lim ko­šu­lja­ma i sa kra­va­ta­ma. Pr­vi put smo ih slu­ša­li je­se­nas na otva­ra­nju kan­ce­la­ri­je SPS u Be­ški. Svi­ra­ju gde­god ih po­zo­vu, a Beš­ča­ni o nji­ma, po­seb­no o naj­sta­ri­jem Pe­tro­vi­ću pu­ni su hva­le jer već pet go­di­na sam po­di­že tro­je ma­lo­let­ne de­ce.
– Pre pet go­di­na su­pru­ga je na­pu­sti­la me­ne i de­cu, Dra­gan je ta­da imao sa­mo dve go­di­ne. Od ta­da sam bri­nem o nji­ma. Ku­vam, pe­rem, pe­glam, sve znam sem da ume­sim po­ga­ču. De­ča­ci mi po­mog­nu ko­li­ko mo­gu, usi­sa­ju ili ope­ru ta­nji­re, pri­ča Dra­gan Pe­tro­vić.
Sva tro­ji­ca de­ča­ka po­ha­đa­ju OŠ „Bra­ća Gru­lo­vić“ u Be­ški. Dra­gan ide u pr­vi raz­red, De­jan u tre­ći, Ra­do­van u pe­ti. Ra­do­van kao naj­sta­ri­ji u po­ve­re­nju nam ka­že da naj­vi­še vo­li srp­ski i na­stav­ni­cu Zor­ku Su­va­jac, a ma­te­ma­ti­ka mu ne­ka­ko baš i ne ide.
– So­lid­ni su đa­ci, ne­ma­ju sla­bih oce­na. Stal­no im go­vo­rim da uče da ne bu­du ne­pi­sme­ni kao ja. Ja ni­sam za­vr­šio ško­lu i ne mo­gu da im po­ma­žem oko do­ma­ćih za­da­ta­ka ali me ni­je sra­mo­ta kad ne­što ne zna­ju da odem kod dru­gih i pi­tam pa da im pre­ne­sem. Mi­slim da je sra­mo­ta da Ro­mi u 21. ve­ku bu­du ne­pi­sme­ni, ka­že otac de­ča­ka.
Dra­gan Pe­tro­vić s po­no­som is­ti­če da su pre ne­ku go­di­nu po­zaj­mi­li no­vac i ku­pi­li mu­zič­ke in­stru­men­te. Ne­dav­no su ih ot­pla­ti­li i sa­da su nji­ho­vi. U me­đu­vre­me­nu je Ra­do­van pre­ra­stao har­mo­ni­ku i tre­ba­la bi mu no­va. Na­šli su jed­nu, sed­mo­go­di­šnji Dra­gan uzi­ma očev mo­bil­ni te­le­fon i po­ka­zu­je nam fo­to­gra­fi­ju har­mo­ni­ke, ka­žu, ne ko­šta mno­go, sa­mo 150 evra ali oni tih pa­ra ne­ma­ju.
Ka­da i ko­li­ko ve­žba­te, pi­ta­li smo naj­sta­ri­jeg Pe­tro­vi­ća.
– Kad de­ča­ci do­đu iz ško­le, pre­svu­ku se, je­du i hva­ta­ju in­stru­men­te, kre­će mu­zi­ka. Uvek je kod nas ve­se­lo, uvek za­bav­no, ne­ma to­ga šta ja ne bih ura­dio za svo­ju de­cu.
Kad ve­žba­ju, kom­ši­je u Uli­ci Sa­ve Ko­va­če­vi­ća u Be­ški fraj slu­ša­ju iz­vor­nu rom­sku ali i dru­gu mu­zi­ku, di­ve im se. Sed­mo­go­di­šnji Dra­gan nam ka­že da je nje­go­va omi­lje­na pe­sma, sev­da­lin­ka „će­ri­bi­ba“, kad za­pe­va slu­ša­o­ci­ma osva­ja du­šu.
– Na me­sti­ma gde mi svi­ra­mo, ne­ma ve­li­ke za­ra­de, že­lja mi je da kad de­ča­ci po­ra­stu svi­ra­mo u ne­kom ot­me­nom re­sto­ra­nu, tu ima šan­se da se za­ra­di, go­vo­ri o svo­jim pla­no­vi­ma Dra­gan Pe­tro­vić, mu­zi­čar iz Be­ške. A do ta­da ne li­bi se ni­ka­kvog po­sla, što­god mu po­nu­de ra­di jer de­ča­ke tre­ba na­hra­ni­ti i obu­ći.

Z.G.Ste­fa­no­vić