U va­ja­tu, le­po slo­že­ne, le­že sve na­še uspo­me­ne

Mi­ro­slav Va­sin, Gor­da­na Čo­mić i Go­ran Vu­ko­vić

Sport­ska ha­la u Ru­mi bi­la je tog 25. fe­bru­a­ra – slat­ka sa­la. Ne zbog osvo­je­nih me­da­lja i pe­ha­ra, već zbog –  ko­la­ča. Onih ne­ka­da­šnjih, sre­mač­kih, svih fe­la, svih bo­ja i ob­li­ka, od onih iz mo­dle, do onoh dru­gih – na ku­kur­zo­vi­ni.  Do­ne­le ih vred­ne Sre­mi­ce u Ru­mu, na 8. ku­li­nar­sko-tu­ri­stič­ku pri­red­bu “I po­sle sla­ve – osta­je ko­lač”.
U or­ga­ni­za­ci­ju ovog slat­ko-sla­nog za­me­ša­telj­stva uklju­či­li su se Tu­ri­stič­ka agen­ci­ja “Pa­no­ni­ja­turs” i Op­šti­na Ru­ma. Di­rek­tor “Pa­no­ni­ja­tur­sa” Pe­tar Di­mi­tri­je­vić po­hva­lio se po­dat­kom da je u Ru­mu sti­glo 28 ak­ti­va že­na Sre­ma, van zva­nič­ne kon­ku­ren­ci­je na­stu­pi­le su že­ne iz Srp­skog Ite­be­ja. Bi­li su tu i đa­ci rum­ske Gim­na­zi­je, ško­la “Bri­le” i “Bran­ko Ra­di­če­vić”, ali i po­la­zni­ci Dnev­nog bo­rav­ka za de­cu i omla­di­nu sa smet­nja­ma u raz­vo­ju. Odao nam je i taj­nu da je ku­ri­o­zi­tet ovo­go­di­šnje pri­red­be dži­nov­ski sal­njak te­žak 12,4 ki­lo­gra­ma – na­pra­vi­le su ga že­ne iz Pa­vlo­va­ca, glav­ni maj­stor –  Dra­ga­na Ja­ko­vlje­vić.
Otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu, pr­vi čo­vek rum­ske op­šti­ne Go­ran Vu­ko­vić na­gla­sio je da ovo što su že­ne ura­di­le – pri­me­nje­na umet­nost u ko­joj uži­va­ju sva ču­la.

Da je vi­šnja – ko tre­šnja

Bo­ga­ta tr­pe­za u Ru­mi

Ima jed­na sta­ra voj­vo­đan­ska pe­sma – “Da je vi­šnja ko tre­šnja, ja bi bi­la naj­lep­ša”. Ne zna­mo da li su že­ne iz Gr­gu­re­va­ca, iz Udr­že­nja “Vi­šnja”, bi­le naj­lep­še, ali, od­ne­le su jed­nu od na­gra­da. Do­ne­le su u Ru­mu 20 vr­sta sta­rin­skih ko­la­ča, i pi­tu krom­pi­ru­šu, i pa­la­čin­ke, i ike­ba­nu “vi­šnja”, i gu­ska, do­du­še od gu­me. I de­kor je bio pra­vi sre­mač­ki – sve od ku­ku­ru­za, ma­ka, ti­ka­va, i be­lih sre­mač­kih pe­ški­ra. Ka­že nam Ra­da To­ma­še­vić – dan udru­že­nja je na Og­nje­nu Ma­ri­ju – je­ste, ka­žu, ona stro­ga, al’ je i pra­ved­na. Stro­ga ona, a stro­ge i mi – no­vo je no­vo, a et­no je, et­no. To sta­ro ho­će­mo da za­dr­ži­mo po sva­ku ce­nu, ka­te­go­rič­na je Ra­da.
“Ve­se­li­ce” iz De­ča do­ne­le su ko­la­če, ali i pe­smu, svo­ju him­nu. Pa ka­žu: “U na­šem sr­cu ne le­že pa­re, u nje­mu ži­ve pe­sme sta­re, i zvuk pre­sli­ce na­še ba­ke…” Kao da im to ni­je do­volj­no, pa još do­da­ju: “A u va­ja­tu, le­po slo­že­ne, le­že sve na­še uspo­me­ne”. Gde god odu, ka­žu, po­na­ša­ju se kao de­voj­či­ce, nji­ho­va de­vi­za je – ve­dar duh i dru­že­nje da­ju ži­vo­tu no­ve bo­je. Po­red ko­la­ča, do­ne­le su u sr­ce Sre­ma sta­rin­ski hleb, le­pi­nje, ukra­sne cve­to­ve i bro­še­ve od ku­ku­ru­za  „kur­zo­vi­ne“. Sve sa­mi uni­ka­ti. A taj hleb, od če­ti­ri ki­lo­gra­ma, pri­ča­ju one, bu­de svež i po­sle de­set da­na. Pe­če se sat vre­me­na, naj­va­žni­je je me­še­nje i po­sle pe­če­nje – is­klju­či­vo na ci­gla­ma u zi­da­noj pe­ći, oda­ju deo taj­ni ve­se­le De­čan­ke.

Mi ko­la­če – te­gli­mo

Po pr­vi put u Ru­mu do­šle su i Ba­na­ćan­ke iz Srp­skog Ite­be­ja, Op­šti­na Ži­ti­šte. Ka­ta Ni­ko­lić pri­ča o ba­na­ćan­skim obi­ča­ji­ma:
-Ne znam da l’ smo bo­lje od Sre­mi­ca, al’ – ja­ke smo. Mi ko­la­če ne me­si­mo, mi ko­la­če te­gli­mo. Da te­sto bu­de me­ko. A to te­sto tre­ba da ki­sne i po tri sa­ta, ne­ma ni­šta na br­zi­nu. I po­stav­ka tr­pe­ze je kod nas dru­ga­či­ja. Pr­vo idu sla­ni ko­la­či, pa ko­la­či uki­se­lo (ki­fle, kro­a­sa­ni), on­da štru­le, pa na kra­ju slat­ki sit­ni ko­la­či. Na sto­lu je i avan za še­ćer, i ma­ši­na za sit­ni še­ćer, ako ga ne­sta­ne u du­ća­nu.
Do­šli u go­ste srem­skim ko­la­ča­ri­ma Gor­da­na Čo­mić, pot­pred­se­nik Skup­šti­ne Sr­bi­je, Mi­ro­slav Va­sin, po­kra­jin­ski se­kre­tar za rad, za­po­šlja­va­nje i rod­nu rav­no­prav­nost, i sil­ni no­vi­na­ri, i do­bri tam­bu­ra­ši.
-Čast je bi­ti na ova­kvom sku­pu. Hva­la vam na onom što ste da­nas uči­ni­le vi­dlji­vim. Od sa­da ću svim svo­jim mu­škim pri­ja­te­lji­ma re­ći – ako ne zna­te ne­što da ura­di­te, za sve pi­taj­te že­ne u Ru­mi. Vi ste do­kaz da – što se ho­će, to se i mo­že. Svi tre­ba da bar jed­nom dnev­no, svo­jim maj­ka­ma, že­na­ma, ćer­ka­ma, ka­že­mo – hva­la ti za ono što či­niš za nas-po­ru­či­la je Gor­da­na Čo­mić.
Ono što vi ura­di­te ne mo­že da se na­zo­ve dru­ga­či­je ne­go – le­po. Vi­de­će­mo se usko­ro na saj­mu u Zre­nja­ni­nu, la­ne je ta­mo bi­lo pet hi­lja­da že­na. Ra­du­je me što je Po­kret se­o­skih že­na Voj­vo­di­ne sve ja­či, i ši­ri, na­gla­sio je Va­sin.
Na kra­ju, sti­glo se i do na­gra­da. Naj­bo­lji sla­ni ko­lač na­pra­vi­le su že­ne Udru­že­nja “Fru­ško­gor­ke” iz Ste­ja­no­va­ca, za naj­u­ku­sni­ji slat­ki ko­lač pr­vu na­gra­du pri­mi­le su “Ve­se­li­ce” iz De­ča, kod slav­skog ko­la­ča naj­bo­lje su bi­le “Sre­mi­ce” iz Pe­ći­na­ca, a iza naj­sre­mač­ki­je et­no-po­stav­ke po­no­sno su sta­ja­le “Vi­šnje” iz Gr­gu­re­va­ca.
I ta­ko, po­sle sla­ve osta­ju ko­la­či, a po­sle ove ko­la­čar­ske pri­red­be – pra­zni sto­lo­vi. Br­zi­nom mu­nje, ko­la­či su se pre­se­li­li u sto­ma­ke, ne­dra, dže­po­ve, tor­be. Su­tra je no­vi dan. Mo­žda ne­će bi­ti ko­la­ča, al’ – bi­će uspo­me­na.

K. Ku­zma­no­vić