Piše: Milijana Barjakatervić

Jed­na­kost

Piše: Milijana Barjakatervić

Pro­šao je je­dan ceo vek od bor­be za žen­sku eman­ci­pa­ci­ju i po­ho­da Kla­re Cet­kin za slo­bo­du i pra­va že­na, ali mu­škar­ci ka­žu da ne­ma vi­še smi­sla da pi­ju i sla­ve na Dan že­na, ne­go ho­će i oni da ima­ju svoj dan, ka­ko bi­smo  bi­li rav­no­prav­ni!
Na ovaj li­ce­mer­ni pra­znik, od nas že­na se, po­red svih  sva­ko­dnev­nih oba­ve­za, oče­ku­je još jed­na – da bu­de­mo le­pe i ras­po­lo­že­ne i  da se odu­še­vlja­va­mo sit­nim po­lu­pa­žnja­ma od stra­ne po­ro­di­ce i uže rod­bi­ne. Ko­le­ga­ma je to sa­vr­še­na pri­li­ka da se pri­bli­že omi­lje­nim ko­le­gi­ni­ca­ma, ro­di­te­lji­ma da po­ka­žu ko­li­ko vo­le vas­pi­ta­či­ce i uči­te­lji­ce, mu­že­vi  even­tu­al­no ba­ca­ju pr­ljav veš u kor­pu a ne po­red kre­ve­ta, a mom­ci lu­pe­ta­ju na­zi­ve par­fe­ma pred pro­da­va­či­ca­ma, i po da­ro­te­ka­ma pre­vr­ću (živ­ce pro­dav­cu) dok ne iza­be­ru pra­vi po­klon za svo­ju pr­vu lju­bav. Za­po­sle­nim že­na­ma u dr­žav­nim fir­ma­ma sle­du­je nov­ča­na če­stit­ka ko­ju su una­pred po­tro­ši­le za le­po­tu. Fri­ze­re bo­le ru­ke. Cve­ća­re bo­le usta od lju­ba­zno­sti i pr­sti od hef­ta­li­ce. Ko­no­ba­re bo­le no­ge.
A ko­ja su to ugro­že­na pra­va da­na­šnjih za­po­sle­nih že­na, na­ro­či­to maj­ki?
Pra­vo na du­go­traj­no tu­ši­ra­nje bez ome­ta­nja (po Mar­fi­je­vom za­ko­nu, bar jed­nom de­te­tu se uvek ka­ki kad uđe­te pod tuš ili u ka­du) pra­vo na neo­gra­ni­če­no te­le­fo­ni­ra­nje, pra­vo na bes­cilj­ne šet­nje po gra­du (bez da vas zo­vu – „Gde si ti?!!“), pra­vo na du­ge ka­fe kod pri­ja­te­lji­ca (bez –„Kad ćeš ku­ći?!!),  pra­vo na da­ljin­ski upra­vljač, pra­vo na in­ter­net, pra­vo na lep­ši deo pe­če­nog pi­le­ta, pra­vo na sre­di­šnji deo ko­la­ča u ple­hu, pra­vo na ma­ši­nu za pra­nje po­su­đa i su­še­nje ve­ša, pra­vo na od­bi­ja­nje po­mo­ći de­ci u ve­zi ško­le, pra­vo na bli­skost s mu­žem u sred be­la da­na, pra­vo na po­vre­me­no od­bi­ja­nje bli­sko­sti, pra­vo da ih bo­li gla­va, pra­vo da le­žu i usta­ju kad že­le, pra­vo da ku­pe go­tov ru­čak, ili pla­te po­moć u ku­ći…
Po­što je to sve vr­lo če­sto ne­mo­gu­će u re­dov­nom ži­vo­tu, nu­žno je do­ne­ti za­kon da se že­na­ma pa­će­ni­ca­ma obez­be­de spe­ci­jal­ni re­zer­va­ti u glu­voj pri­ro­di u tra­ja­nju od ono­li­ko da­na, ono­li­ko ko­li­ko je po­treb­no da se že­na opo­ra­vi od „rav­no­prav­no­sti“. Zna­či, de­be­la ‘la­do­vi­na, sa pti­ca­ma vr­lo sla­bog cvr­ku­ta. Sa­mo vam fa­li da ne­što kre­šti pod pro­zo­rom! I po­ne­kom ve­ve­ri­com. Even­tu­al­no je­žom. Zna­či di­vlji­na. Ma­na­stir­ska ti­ši­na. Ali da ima ele­me­na­ta ci­vi­li­za­ci­je, zna­či u vi­du ba­ze­na s to­plom vo­dom, re­laks ma­sa­žom, aro­ma­te­ra­pi­jom, i dru­gim an­ti­stres me­to­da­ma opu­šta­nja.
To je jed­na vr­sta očaj­ni­ca, a dru­ga su one ko­je bi da ih svi pu­ste da se iz­di­vlja­ju ne­gde u ne­ke di­sko­te­ke, spla­vo­ve, bro­do­ve, sa strip­ti­ze­ri­ma, gde bi se od­u­ze­le od al­ko­ho­la, ci­ka­nja i vri­ska­nja a bo­ga­mi i pi­pa­nja. Ima i ta vr­sta. Sa­mo na­ža­lost, uda­te že­ne-maj­ke ret­ko ima­ju pra­vo na po­nu­đe­ne for­me oslo­ba­đa­nja.
Ni­je zna­la Kla­ra da će fe­mi­ni­zam na­met­nu­ti že­na­ma ta­kvu jed­na­kost da se bo­re kroz ži­vot – kao mu­škar­ci.

Kategorije Kolumna