Hu­ma­nost i eti­ka

Piše: Milijana Barjakatervić

U na­šem na­ro­du ima pa­ci­je­na­ta či­ja se ra­do­zna­lost u ve­zi ne­kih zdrav­stve­nih smet­nji gra­ni­či sa pa­ni­kom, i ko­ji sa­mi pred­la­žu dok­to­ru da ih po­ša­lje da se „sli­ka­ju“ na ske­ner, rend­gen ili mag­net­nu.  Ali ima bo­ga­mi i onih pred­lo­ga za sni­ma­nje gde vas le­kar lo­ži jer vi­di da ima­te glu­pa­vu fa­cu, i oči upla­še­nog ze­ca. To su pa­ci­jen­ti ko­ji ve­ru­ju da je le­kar, uvek bio i bi­će, ne­ko ko tre­ba da le­či, i ura­di­će sve što on ka­že.
Ka­ko le­kar pre­po­ru­ču­je sni­ma­nje pa­ci­jen­tu s glu­pa­vom fa­com? „Ne­što se me­ni ov­de ne svi­đa, vi­dim ne­ke pro­me­ne na va­šem rend­gen­skom snim­ku…tre­ba­lo bi ovo sni­mi­ti i na mag­net­noj, ka­ko bi bi­li si­gur­ni da ni­je …ali gle­daj­te što pre, zna­te, ni­je ovo ne­što što bi ja pu­stio da če­ka.“ I po­što  vas us­pa­ni­či da je mno­go da če­ka­te 6 me­se­ci na sni­ma­nje u dr­žav­noj usta­no­vi bez­ve­ze (bez ve­ze, ili sa ve­zom 3,2,1 me­sec, za­vi­si od ve­ze), vi us­pa­ni­či­te po­ro­di­cu, oni svi po­va­de kol’ko ko ima, i ako ima­ju, i ako ne­ma­ju,  da ode­te što hit­ni­je pri­vat­no. I opra­šta­ju­ći se od bli­žnjih i od ži­vo­ta, sa sve­žnjom nov­ča­ni­ca u ru­ci, ode­te. Ta­mo vas ugu­ra­ju u ne­što što li­či na kre­ma­to­ri­jum, i zu­ji kao kre­ma­to­ri­jum da vam je sve vre­me Đen­ka na pa­me­ti, do­đe vam da se sme­je­te ali se­stra za­bra­ni­la da se po­me­ra­te, a ka­ko da se sme­je­te a da se ne po­me­ra­te, po­tom iza­đe­te, is­ke­ši­ra­te na­pa­bir­če­nih oho-ho hi­lja­da di­na­ra, sa­če­ka­te dva sa­ta (u od­no­su na 6 ili 3,2,1 me­sec to je sme­šno), i do­bi­je­te re­zul­ta­te sa di­jag­no­zom ko­ju ima ot­pri­li­ke sva­ki dru­gi sta­nov­nik pla­ne­te.  Sa­mo ste bez­ve­ze (bez­ve­ze) da­li no­vac u vred­no­sti pro­seč­nog te­le­vi­zo­ra, a ni­ste ne­što ni mo­ra­li. Bo­lje da ste ku­pi­li te­le­vi­zor. To uvek tre­ba.
Kad ste ma­lo do­šli se­bi (kod glu­pa­vih to ide ma­lo spo­ri­je) upi­ta­te se: „Ako ni­je opa­sno što me je slao?“,  pa se se­ti­te pri­ja­te­lja ko­ji ne ve­ru­je u De­da Mra­zo­ve i osta­le pri­če za ma­lu de­cu, i ko­ji je svo­jim uši­ma čuo le­ka­ra ko­ji mi­sli da ne­ma ni­šta lo­še u to­me što za­ra­đu­je dže­pa­rac ta­ko što ša­lje pa­ci­jen­te na sli­ka­nje ne­gde pri­vat­no. Ru­žno bi bi­lo kad bi re­ci­mo, sam se­be pre­po­ru­čio ne­gde pri­vat­no, da­le­ko bi­lo! Ali mo­ra, ka­že, i on ne­gde do­dat­no da za­ra­di jer de­ca ho­će dva pu­ta na ski­ja­nje, da se za­teg­nu, da ne idu po­sle mli­ta­vi na mo­re. Kao što je i red. A i na­pa­li da stu­di­ra­ju, a sta­no­vi u bli­zi­ni fa­kul­te­ta ni­su ni­ma­lo jef­ti­ni… Raz­ma­zio ih je ka­že, što jes jes.  Ali ni­je dža­be bi­fla­čio 8+4+6+2+2+ ….ma  br­do go­di­na! I tre­ba da ži­vi ko go­spo­din čo­vek a ne ko fu­ka­ra. Tu i ta­mo pre­po­ru­či ne­ko sni­ma­nje, le­ko­ve, po­ma­de, ili or­to­ped­ska po­ma­ga­la  ko­jih ima sa­mo u pri­vat­noj apo­te­ci toj i toj, sad kad iza­đe­te de­sno…ih vr­lo va­žno. Ko ne­će ne mo­ra da ku­pi.  A uvek ima ko mo­ra.
Mo­žda bi tre­ba­lo uve­sti ne­ki upit­nik u le­kar­skim or­di­na­ci­ja­ma. Pa pr­vo do­bro utvr­di­ti da li pa­ci­jent  mo­že da pla­ti ili ipak mo­že da če­ka sni­ma­nje. A ne od­mah s vra­ta mu ote­ti i ono ma­lo ušte­đe­vi­ne ko­je odva­ja za go­li ži­vot po­šte­no ra­de­ći, ili pak odva­ja da de­ci po­ka­že gde ra­stu ma­sli­ne. Mno­go je de­ce ko­ja ni­kad ni­su vi­de­la dr­vo ma­sli­ne. Mno­go je le­ka­ra ko­je to ne za­ni­ma.