Piše: Milijana Barjakatervić

Ru­ka br­ža od zvu­ka

Piše: Milijana Barjakatervić

E, da­kle, ne­ma nam dru­ge. Mo­ra­mo po­če­ti svi da kra­de­mo. Do­sad su kra­li  ovi, oni, ali go­to­vo je, glad je za­ku­ca­la na vra­ta, sad mo­ra­mo kra­sti svi. Od svih. Osim uobi­ča­je­nih do­sa­da­šnjih po­ro­dič­nih kra­đa ti­pa ma­ma od de­te­ta, de­te od ma­me, ma­ma od ta­te, ta­ta od ma­me, do­šlo je vre­me da ovu di­sci­pli­nu pro­ši­ri­mo i na rad­no me­sto, ku­će  pri­ja­te­lja, rod­bi­nu, bi­bli­o­te­ke, ško­le, sport­ske te­re­ne, a bo­ga­mi an­ga­žo­va­ti se i po svad­ba­ma i sa­hra­na­ma. Te­ži, hro­nič­ni slu­ča­je­vi iz­glad­ne­lo­sti mo­ra­ju pre­ći  na pro­dav­ni­ce bez vi­deo nad­zo­ra. Obi­ja­nje auto­mo­bi­la ta­ko­đe ne bi tre­ba­lo da bu­de pro­blem. Bru­ka ko do­sad ni­je sa­vla­dao bar va­đe­nje aku­mu­la­to­ra. Zna­či: ne­mam za ra­ču­ne, ne­ma pro­ble­ma – o-pa-lac, i go­to­vo!
Po­što još uvek ni­je iza­šao pri­ruč­nik za bez­bed­nu i uspe­šnu kra­đu, mo­že­te se ras­pi­ta­ti po kom­ši­lu­ku ko je ne­gde na ne­koj funk­ci­ji, ima ga bra­te sva­ka zgra­da, ako ne i sva­ki sprat, bo­gu hva­la, da vam da par sa­ve­ta, bes­plat­no na­rav­no. Ka­ko mi­sli­te oni kra­du na fi­nja­ka? Ka­kve to ve­ze ima, ni vi ne­će­te ob­ja­vi­ti u no­vi­na­ma da ste ope­lje­ši­li ko­le­gu ili šu­ra­ka. Sve fi­no, kul­tur­no, le­va ru­ka de­sni džep. Bez na­glih po­kre­ta i vra­ća­nja na me­sto zlo­či­na. I od­mah u ban­ku da se pla­te ra­ču­ni. Ne­go? Ne­će­te valj­da sav trud po­pi­ti i po­je­sti i pra­vi­ti se va­žni pred kom­ši­ja­ma kad iz­no­si­te ve­li­ke i na­pu­nje­ne ke­se sme­ća? Još ako ste „po­moć“ uze­li od ne­kog imuć­nog, do­đe­te mu ne­što kao Ro­bin Hud. Ako mo­gu da po­sto­je ko­ri­sne la­ži, što ne bi po­sto­ja­le i ko­ri­sne kra­đe? Ko­le­gi­ni­ca se bo­ga­to uda­la a va­ma du­go­vi do gu­še. Šta tu ima da se raz­mi­šlja? A ne, ni­ka­ko se ne tre­ba  po­ni­ža­va­ti i tra­ži­ti po­zaj­mi­cu u ko­lek­ti­vu, pa da vam se po­sle svi sme­ju ka­ko stal­no po­zajm­lju­je­te. To se kad tad sa­zna. Ova­ko ni­ko poj­ma ne­ma. Abra­ka­da­bra! Sad vi­diš nov­ča­nik sad ga ne vi­diš! Za kan­ce­la­rij­ski pri­bor se odav­no pod­ra­zu­me­va da se no­si ku­ći. Do­bro do­đe ko ima de­cu za škol­ski pri­bor. A tu je osta­li deo in­ven­ta­ra. Ko je u bo­ljoj fir­mi, nje­mu vi­še. Ko ima glu­pa­vog ga­zdu, tim bo­lje. Ko god ra­di s nov­cem taj ima sre­će. Sa­mo ne­moj­te se na­va­di­ti, jer će vas oda­ti no­va gar­de­ro­ba, nov auto, no­vo pu­to­va­nje… Ne tre­ba na­va­li­ti ko mu­tav.
I, još sa­mo par šmr­lja­vih me­se­ci, pa će le­to. E, te mi­li­ne i ra­do­sti! Pla­ža! Gu­žva! Mo­bil­ni te­le­fo­ni na sve stra­ne!  Na­o­ča­ri. Sa­to­vi. Na­kit. Pe­ški­ri. Lop­te. Bo­že, hva­la ti  te nam da­de ono­li­ku pla­žu. Raj za le­plji­ve pr­ste,  pre­pro­dav­ce i bez­na­de­žne slu­ča­je­ve iz­la­ska iz du­go­va.
U zlu se ne po­ni­zi, u do­bru ne po­ne­si…pa­met­na iz­re­ka. U vre­me­nu smo kad je sve po­treb­ni­ja. Ko uspe­va da je sle­di, vre­dan je sva­kog po­što­va­nja.

Kategorije Kolumna