Bo­ško Pa­u­ko­vić sa pla­ka­tom bu­du­će fo­to - mo­no­gra­fi­je

Pr­ve „po­kret­ne sli­ke“ – pod ša­to­rom na va­ša­ri­štu

Bo­ško Pa­u­ko­vić sa pla­ka­tom bu­du­će fo­to - mo­no­gra­fi­je

Ruma – Te­ma Mar­ke­so­vog ro­ma­na „Sto go­di­na sa­mo­će“ je je­dan ljud­ski ži­vot, sa­mo­tan ko­li­ko i dug, bo­gat ko­li­ko i te­go­ban. Po­sle se taj i ta­kav ži­vot sa žu­tih stra­ni­ca knji­ge pre­se­lio na film­sko plat­no. Ta sa­mo­ća se, u mra­ku bi­o­skop­skih sa­la, ne­ka­ko kri­šom se­li­la u du­še film­ske pu­bli­ke, i na ma­gi­čan na­čin ne­sta­ja­la već pri pr­vom sve­tlu. Ta­ko sa­mo­ća, ta­ko lju­bav, ta­ko su­ze… Go­di­na­ma. Re­klo bi se: eh, taj film. Imao je, po­put svo­jih ju­na­ka u nje­mu, ulo­gu u ži­vo­ti­ma lju­di, glav­nu ili spo­red­nu, sve­jed­no. Pri­ča ta­ko film,  pre­ko film­ske tra­ke, o ži­vo­tu i lju­di­ma. A ovo je pri­ča lju­di o – fil­mu. O bi­o­sko­pu u Ru­mi ko­ji ove go­di­ne na­vr­šio sto­ti­nu le­ta. Ko­ji je ne­ki­ma od­u­zeo sa­mo­ću, dru­gi­ma do­lio tu­gu, po­ne­kom oži­vio dav­no se­ća­nje ko­je je već po­če­lo da se gu­bi ne­gde u ma­gli.
I ni­ka­da ni­je pre­sta­jao sa ra­dom. Ni u vre­me Pr­vog, ni Dru­gog svet­skog ra­ta, ni dok su na Ru­mu pa­da­le NA­TO bom­be (lju­di su ta­da u bi­o­skop do­la­zi­li pre pod­ne), ni ka­da je u sa­li bi­lo dvo­je lju­di.

Pr­vi bi­o­skop – „Olim­pi­ja“

Ki­no "Olim­pi­ja" i re­sto­ran

„Ni­je­dan dan bez fil­ma“, to je na­ziv fo­to – mo­no­gra­fi­je ko­ju po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce rum­skog Bi­o­sko­pa upra­vo pra­ve Ru­mlja­ni, Bo­ško Pa­u­ko­vić,  hro­ni­čar, i Dra­gan Ca­kić, re­ži­ser.
Pr­vi film, pri­ča nam Pa­u­ko­vić, emi­to­van je pod ša­to­rom, na sta­rom rum­skom va­ša­ri­štu. Za pr­vi film ve­zu­je se 1908. go­di­na i Ru­mlja­nin Lju­bo­mir Bi­kar. To su ustva­ri bi­le po­kret­ne sli­ke ko­je se br­zo po­kre­ću ka­me­rom i bi­le su pre­te­ča fil­ma. Sve je tra­ja­lo tek de­se­tak mi­nu­ta. Bi­kar je ubr­zo oti­šao u Som­bor, upi­san je u isto­ri­ju bal­kan­ske ki­ne­ma­to­gra­fi­je.
Ne­što ka­sni­je, u Ru­mu do­la­ze in­že­nje­ri iz Fran­cu­ske ko­ji su pra­vi­li pi­stu za rum­ski aero­drom. Do­ne­li su i film­sku apa­ra­tu­ru i pri­ka­zi­va­li „Po­kret­ne sli­ke“. Bi­lo je to „Elek­tro – ka­za­li­šte ži­vih sli­ka“, bio je to pr­vi rum­ski bi­o­skop „Olim­pi­ja“, pre­ko pu­ta sta­rog Do­ma kul­tu­re, bi­la je to 1912. go­di­na. Za pr­vi rum­ski bi­o­skop ve­zu­je se ime Fran­ca Paj­šla, on je po­sle stre­ljan, ne­ma tra­ga o pr­vom fil­mu ko­ji je pri­ka­zan u Ru­mi. Te 1912-te, u ka­fa­ni „Han­gar“, Slav­ko Var­dić Ba­čva­nin je ruč­no po­kre­tao apa­ra­tu­ru i pri­ka­zi­vao ne­me fil­mo­ve.
Sve do po­čet­ka Pr­vog svet­skog ra­ta, u Ru­mi je bi­lo če­ti­ri bi­o­sko­pa: „Apo­lo – First“, „Ro­jal – Va­šiš“, „Cen­tral – Vur­štar“ i „Evro­pa – Her­cog“. Od ovog po­sled­njeg po­sle na­sta­ju „Mo­skva“, „Po­be­da“, pa Na­rod­na teh­ni­ka, u no­vi­je vre­me ki­no – sa­la Kul­tur­nog cen­tra.
Pr­vi stal­ni bi­o­skop u Voj­vo­di­ni na­či­nio je Er­nest Bo­šnjak u Som­bo­ru, 1906. Ru­ma je bi­o­skop ima­la već 1908. To­li­ko o Ru­mi u pro­šlo­sti.

Fo­to­gra­fi­je
od Ho­li­vu­da do Ru­me

Ru­ma po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta. Stal­ni gost bi­o­sko­pa Stje­pan Gut, pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke. Nje­gov sin Stjep­ko, ču­ve­ni mu­zi­čar, pri­ča da otac ni­je pro­pu­stio ni­je­dan film. U de­ve­tom re­du, se­di­šte broj 5 – zna­lo se da tu se­di pro­fe­sor Gut, kar­ta za to  me­sto ni­ka­da se ni­je dru­gi­ma pro­da­va­la.
U to vre­me u Ru­mi su ži­ve­la bra­ća Ra­do­va­no­vić. Da­nas je­dan ži­vi u Pa­ri­zu, dru­gi u Austra­li­ji. Bi­li su đa­ci, ima­li su pre­pi­sku sa Ho­li­vu­dom. Ta­ko su iz Ho­li­vu­da u Ru­mu sti­za­li pla­ka­ti za fil­mo­ve, i fo­to­gra­fi­je glu­ma­ca. Ta­ko se u Ru­mi zna­lo za Kler­ka Ge­bla, Hem­fri Bo­gar­ta… A u to vre­me da­va­li su se fil­mo­vi „Ka­me­ni cvet“, „Bal na vo­di“, „Je­dan dan ži­vo­ta“…
Pri­ča­ju lju­di, u to vre­me naj­bo­lje su pro­la­zi­li tap­ka­ro­ši – Ja­ša Ber­ger, Pe­ra Di­vljak, Jo­ca La­za­re­vić, Gi­ga Po­po­vić, Zo­ra­ja. Ku­pe po­la pred­sta­ve, ne­ki i ce­lu, pre­pro­da­ju kar­te za du­plo, i eto le­pe za­ra­de. Još gle­da­ju i film dža­be. Sto­je ta­ko pred bi­o­sko­pom, nu­de kar­te, ni­ko ih ni­je di­rao, ni­je bra­nio.
A ka­kva je bi­la ta­da teh­ni­ka? Pa bio je tu aran di­zel mo­tor, on po­kre­će di­na­mo, di­na­mo pra­vi stru­ju i po­kre­će apa­ra­tu­ru. On­da pr­vo ide „Žur­nal“, pa „Film­ske no­vo­sti“, pa film. Pr­vi deo, on­da pa­u­za za pre­mo­ta­va­nje fil­ma, pa dru­gi deo.

Na slu­žbi!

Bi­li su tu i va­tro­ga­sci, ako do­đe do po­a­ža­ra. Apa­ra­tu­ra je bi­la sta­ra, i mo­tor, a sve to je od­mah iza le­đa pu­bli­ke. Dva de­žur­na rum­ska va­tro­ga­sca bi­li su Mar­ko Mi­ler i Se­pi­ka Šulc. Ima­li su na gla­vi ve­li­ki alu­mi­ni­jum­ski šlem, opa­sač, va­tro­ga­snu si­ki­ri­cu za po­ja­som. To­kom ce­log fil­ma sto­je u sta­vu „mir­no“, kad im do­ba­ce iz pu­bli­ke da sed­nu, sa­lu­ti­ra­ju uz oba­ve­zno „Na slu­žbi!“. Ka­ko Mar­ko, ta­ko i Se­pi­ka.
Bi­lo je, pri­ča Pa­u­ko­vić, nor­mal­no da se film gle­da pet-šest pu­ta. Iz­me­đu dva ra­ta, kar­ta za pre­mi­je­ru bi­la je dva, a za re­pri­zu je­dan di­nar.
Pr­vo su bi­li ne­mi fil­mo­vi. E, tu su se na­šli rum­ski Sin­ti Ro­mi ka­to­lič­kog po­re­kla. Naj­če­šće su oštri­li no­že­ve. U vre­me bi­o­skop­ske pred­sta­ve oni, sto­je­ći  is­pred, plat­na do­ča­ra­va­ju ton. Uz har­fu, pi­ja­ni­no, vergl i te­ste­ru. Bio je to pr­vi film­ski ton. Nji­ho­vih po­to­ma­ka ima da­nas u No­voj Pa­zo­vi, u Frank­fur­tu i Ši­be­ni­ku – dr­že naj­ve­će evrop­ske rin­gi­špi­le. Sim­bol im je i da­nas – har­fa.
Naj­po­zna­ti­ji rum­ski ki­no­o­pe­ra­ter bio je i ostao Mi­ća Gr­ki­nić. Vu­kao je jed­nu no­gu, raz­go­vor bi uvek po­či­njao sa „Šu­šaj­te“… Ni­kad ni­je za­ka­snio na pred­sta­vu. Umro je sam. Na ne­koj psi­hi­ja­tri­ji. Svo­je go­di­ne sa­mo­će pre­se­lio je či­ka Mi­ća u mrak ne­ke bi­o­skop­ske sa­le. U se­ća­nje ko­je je već po­če­lo da se gu­bi u ne­koj od rum­skih ma­gli.

Ka­ti­ca Ku­zma­no­vić

Kategorije Reportaža