Piše: Milijana Barjakatervić

Lju­bav je ču­do

Piše: Milijana Barjakatervić

Pre­lju­ba. Ve­kov­na in­spi­ra­ci­ja umet­ni­ka, da­nas i iz­vor za­ra­de fo­to­gra­fi­ma u za­se­di.
Po­sta­vlja se ipak pi­ta­nje ka­ko vo­di­ti pa­ra­lel­ni ži­vot  ako ne že­li­te da bu­de­te ot­kri­ve­ni? Pod ko­jim ime­nom sta­vi­ti oso­bu s ko­jom odr­ža­va­te lju­bav­nu afe­ru u ime­nik?  Pod Rad­mi­la ako je Rad­mi­la, ne va­lja. Ili pod Ni­ko­la ako je Iva­na, ili pod …..ka­ko god,  ako vam po­ru­ke na mo­bil­ni bu­du sti­za­le  jed­na za dru­gom a brač­ni drug ra­do­znao,te­ško da će­te se još du­go bez­bri­žno vi­đa­ti sa lju­bav­ni­com. A lju­bav je ču­do… Pri­ja vam da sva­ki čas pro­či­ta­te:  ne­do­sta­ješ mi, ne mo­gu da spa­vam, je­dva če­kam su­tra, oko mo­je, sun­ce mo­je, je­di­na mo­ja…ko­me to ne pri­ja, sva­šta.  U to­me je valj­da i štos. Sve je slat­ko dok je ne­do­sti­žno, taj­no i za­bra­nje­no.  Iole in­te­li­gen­tan dr­znik ko­ji ne že­li da bu­de uhva­će­ni – bri­še sms. Mi­slim ko­ji lu­dak još že­li da mu že­na vi­di vre­le po­ru­ke.
A da bi sve bi­lo ma­nje sum­nji­vo mo­žda je naj­lak­še da za lju­bav­ni­ka-cu  iza­be­re­te kuć­nog pri­ja­te­lja ko­jem je part­ner ta­ko­đe do­sa­dio. Ne­ma šan­se da iko po­sum­nja. Stal­no se po­se­ću­je­te po­ro­dič­no. Ma­lo ma­lo pa ne­što sla­vi­te za­jed­no. Or­ga­ni­zu­je­te po­ro­dič­na  pu­to­va­nja.  Zna­či od­lič­no. Uz ma­lo ta­len­ta za glu­mu mo­že vam bi­ti baš uz­bu­dlji­vo. Do­du­še, ako vas uhva­te uni­šti­će­te ne­ko­li­ko ži­vo­ta jed­nim po­te­zom. Ma­lo je se­bič­no, ali ko­ga bri­ga. Va­žna je strast. Emo­ci­ja  ni­je po­želj­na. Že­ne glu­pa­če, uvek se za­lju­be pa po­sle pla­ču,  sklo­ne su da pra­ve sce­ne, gu­še sve oko se­be, čak idu i kod vra­ča­ra i ho­ro­skop­dži­ja. Mu­škar­ci se ma­nje  za­lju­be baš do uši­ju.  I re­đe pla­ču. Ma­da ne zna­či da su pa­met­ni­ji.
Sa pri­ja­te­ljem ku­će (?!) i ne­ka­ko. Ali pe­tlja­nje sa ne­kim iz rod­bi­ne  mu­ža ili že­ne je per­verz­no. Ma­da ni­je ne­po­zna­ta po­ja­va u na­ro­du. Kom­ši­ja je isto opa­sno, zbog bli­zi­ne. Ma­lo, ma­lo pa evo ga. Kao i ko­le­ga. Pre­ve­lik ri­zik. Osim ako na­rav­no ne pla­ni­ra­te dru­gi brak.
Kad poč­ne­te da sum­nja­te u part­ne­ra za­to što se vr­zma ner­vo­zno po ku­ći, gle­da u te­le­fon,  stal­no mo­ra ne­gde da ide, i ne­će da obu­va ča­ra­pe s ru­pom, pro­ve­ri­te  bun­ke­re u ko­ji­ma bi se mo­gao na­ći sek­si do­nji veš (za mu­škar­ce su to sve one ga­će ko­je ne li­če na pa­do­bran, i ne­ma­ju la­stiš, a za že­ne one ko­je se krat­ko po­ja­vlju­ju na po­čet­ku  erot­skih fil­mo­va. A i ako sa­kri­ve­ne žen­ske pot­ko­šu­lje i grud­nja­ci ne li­če na trud­nič­ko-post­po­ro­đaj­ne, ne­go na re­kla­mu sa bil­bor­da (da­kle cr­na, cr­ve­na svi­la i čip­ka) a pri­tom ove ne no­si po ku­ći, znaj­te da se za­lju­bi­la. U dru­gog. Vre­me pro­ve­de­no u ku­pa­ti­lu je obič­no pro­du­že­no kod oba po­la. Ma­da ima ble­fe­ra ko­ji idu is­pa­sa­ni i neo­bri­ja­ni, kao: „Ko bi me­ne ova­kvog..“ ali ta­kvi pre­va­ran­ti su re­đi.
I sve dok vas ne uhva­te in fla­gran­ti (na de­lu) po­ri­či­te: „Mo­lim? Ja? Sva­šta! Bun­caš!“
Pre­lju­ba je greh. Ko ve­ru­je u Raj. Ne znam pod šta spa­da za one ko­ji ne ve­ru­ju u Pa­kao. Pod Bez­o­bra­zluk. Se­bič­luk. Ku­ka­vič­luk. Iz­da­ju.
U na­šem za­ko­nu ne­ver­stvo ni­je ka­žnji­vo. U In­do­ne­zi­ji na­pri­mer je­ste. Pa ko ne­mož’ d’iz­dr­ži ne­ka te­ra ke­ra, Du­ša­nov za­ko­nik odav­no vi­še ne va­ži.
Odo­le­ti il ne odo­le­ti, pi­ta­nje je (mo­ra­la) sad. Do­kle god je onih ko­ji pra­šta­ju bi­će i onih ko­ji va­ra­ju.

Kategorije Kolumna