Ču­vam ovu sli­ku za uspo­me­nu

Sta­ra fo­to­gra­fi­ja iz Za­gre­ba - Ste­va Mi­lu­ti­no­vić se­di pr­vi sde­sna

U al­bu­mu po­ro­di­ce Ste­va­na Mi­lu­ti­no­vi­ća iz Ša­ši­na­ca, već sko­ro 60 go­di­na na­la­zi se jed­na fo­to­gra­fi­ja ko­ja  bi za ne­kog ne­u­pu­će­nog mo­gla da bu­de obič­na, a za nje­nog vla­sni­ka ona je sve­do­čan­stvo dav­no pro­šlog vre­me­na. Ali, ka­da smo od nje­nog vla­sni­ka sa­zna­li pri­ču ka­ko je na­sta­la uve­ri­li smo se da ta fo­to­gra­fi­ja go­vo­ri u stva­ri o ži­vo­tu kao stal­noj bor­bi za op­sta­nak bez ob­zi­ra ka­da to i gde bi­lo.
Či­ka Ste­vi je sa­da 86. go­di­na, a  fo­to­gra­fi­ja  je sni­mlje­na 1953. go­di­ne u Za­gre­bu, ka­da je on imao oko 28 go­di­na. Sni­mak ni­je na­stao na iz­le­tu ili ne­kom tu­ri­stič­kom pu­to­va­nju već je sni­mljen, što bi­smo mi sa­da re­kli, na po­slov­nom pu­tu gru­pe srem­skih se­lja­ka. Jer, ovaj Ša­šin­ča­nin je ta­da, sa svo­jim me­šta­ni­ma Du­ša­nom Se­lač­kim, Bran­kom No­va­ko­vi­ćem, Ži­va­nom Ka­vi­ćem, Đor­đem Mi­lu­ti­no­vi­ćem, Mi­la­nom Ba­ta­lom i Be­še­nov­cem Mi­la­nom La­ća­ra­cem pu­to­vao čak u Za­greb da pro­da­je bra­šno.
Bi­lo je to ono po­rat­no vre­me, go­di­ne na­kon za­vr­šet­ka Dru­gog svet­skog ra­ta, do­ba ne­sta­ši­ca mno­gih osnov­nih ži­vot­nih na­mir­ni­ca. Naš do­ma­ćin se se­ća da je po­sled­nja go­di­na va­že­nja se­ljač­kih oba­ve­za dr­ža­vi bi­la 1950.  go­di­ne, a da je gru­pa Sre­ma­ca me­đu ko­ji­ma je bio i on tri go­di­ne ka­sni­je išla u Za­greb ra­di pro­da­je bra­šna. Ču­li su, na­sta­vlja, da je ta­mo bra­šno tra­že­na ro­ba i da se mo­že do­bro pro­da­ti i za­ra­di­ti pa su se za­pu­ti­li da pro­da­ju ono što su ima­li.  U to­me, da­ka­ko ni­su bi­li usa­mlje­ni, jer to su či­ni­li i dru­gi.
Ni­su išli vo­zom, već ne­kim pri­vat­nim ka­mi­o­nom. Bio je,  na­sta­vlja da­lje pri­ču, ve­li­ki mraz u to do­ba, ali mla­dost je mla­dost pa hlad­no­ću ni­je ni ose­tio. U ka­mi­o­nu, uz dža­ko­ve bra­šna, on i dru­gi iz gru­pe pu­to­va­li su du­go do od­re­di­šta. Ni­je se bra­šno mo­glo pro­da­ti za je­dan dan za­to su u Za­gre­bu no­ći­li u ne­kom ko­na­či­štu u bli­zi­ni ka­te­dra­le. Tu su se i hra­ni­li.
Na pi­ja­cu kod Je­la­či­će­vog pla­ca sva­ki iz gru­pe Sre­ma­ca do­neo je da pro­da po 400 do 500 ki­lo­gra­ma bra­šna, a ki­lo­gram se pro­da­vao po 105 on­da­šnjih di­na­ra. Ko­li­ko je bra­šno ta­da bi­lo tra­že­na ro­ba, se­ća se či­ka Ste­va, go­vo­ri po­da­tak da im je pri­šao ne­ki čo­vek i pred­lo­žio da sve što su do­ne­li ot­ku­pi po is­toj ce­ni, jer ho­će da bra­šno vo­zi i pro­da­je u Ce­lju.
– Išli smo i da pro­še­ta­mo po gra­du i tom pri­li­kom je na­sta­la ta grup­na fo­to­gra­fi­ja. Valj­da zbog sre­mač­ke ode­će ili ne­čeg dru­gog za­pa­zi­la nas je ne­ka de­voj­ka. Ka­sni­je se is­po­sta­vi­lo da je ona bi­la pro­fe­si­o­nal­ni fo­to­graf. Pred­lo­ži­la je da nas sli­ka, re­kla da pla­ti­mo po 50 di­na­ra, a da će nam po­sla­ti sli­ke u Ša­šin­ce.  Ja sam pri­stao, dru­gi su bi­li sum­nji­ča­vi. Pla­tio sam sli­ke i oti­šao ku­ći. Za­i­sta, po­sle od­re­đe­nog vre­me­na, do­bio sam ko­ver­tu sa sli­ka­ma iz Za­gre­ba, a svo­ju ču­vam za uspo­me­nu – is­pri­čao nam je Ste­va Mi­lu­ti­no­vić iz Ša­ši­na­ca, a kao za se­be do­dao: čo­vek kad ima mno­go go­di­na, on­da ima mno­go šta da pam­ti i da se se­ća. Ta se­ća­nja mno­go zna­če.

S.Đ.