Spo­me­nik ku­gi, i ži­vo­tu ko­ji se ni­je pre­dao

Sa otva­ra­nja ''Ki­po­va''

Spo­me­ni­ci, ti ži­vi sve­do­ci pro­šlo­sti, vi­so­ko iz­dig­nu­ti iz­nad lju­di, re­al­no i me­ta­fo­rič­ki, ve­ko­vi­ma, sa istog me­sta, pri­ča­ju istu pri­ču. Sa­mo se lju­di me­nja­ju, pa to­kom svo­jih ži­vo­ta po­ne­što do­da­ju, ili odu­zmu toj pri­či. Me­đu­tim, te­me­lji osta­ju ne­tak­nu­ti, te­me­lji spo­me­ni­ka kao i nji­ho­vih pri­po­ve­da­nja. Lju­di im se vra­ća­ju, po­ne­kad u tom vra­ća­nju pro­đu i ve­ko­vi, vra­ća­ju se se­be ili njih ra­di, da ka­men umi­ju, da se pri­ča o biv­šim vre­me­ni­ma, do­ga­đa­ji­ma i biv­šim lju­di­ma ne za­tre. Zbog vre­me­na bu­du­ćeg, i lju­di ko­ji će se tek use­li­ti u no­vo vre­me, i sta­re pro­sto­re. Ta­ko je i sa ”Ki­po­vi­ma”, tu na sa­moj gra­ni­ci iz­me­đu Iri­ga i Ru­me.
”Ki­po­vi” pri­po­ve­da­ju tu­žnu pri­ču. Pri­ču o ku­gi, i smr­ti. Ma­sov­noj smr­ti Sre­ma­ca u jed­nom isto­rij­skom raz­do­blju. Isto­ri­ča­ri tvr­de da je ku­ga ha­ra­la Iri­gom od ju­la 1795. do av­gu­sta 1796. go­di­ne. Od­ne­la je ka­žu, za go­di­nu da­na, 3.435 ži­vo­ta. Me­đu umr­li­ma naj­vi­še je bi­lo Iri­ža­na, oko 2.500, ali i onih ko­ji su se u Iri­gu tih da­na slu­čaj­no za­te­kli. Umr­lih je bi­lo to­li­ko da se ni­su mo­gli po­je­di­nač­no sa­hra­nji­va­ti, već su se mno­gi na­šli u za­jed­nič­kim grob­ni­ca­ma, ko­je su po­si­pa­ne kre­čom. Pre ku­ge, Irig je imao vi­še sta­nov­ni­ka od ta­da­šnjeg Be­o­gra­da.
Da se ku­ga ne bi pro­ši­ri­la i u Ru­mu, smr­ti bi bi­lo ne­u­po­re­di­vo vi­še, jer Ru­ma je u to vre­me bi­la gu­sto na­se­lje­na, na gra­ni­ci iz­me­đu rum­skog i iri­škog ata­ra Ru­mlja­ni su da­no­noć­no or­ga­ni­zo­va­li stra­že. Da ni­ko iz Iri­ga ne mo­že pre­ći u Ru­mu. Ka­da je ku­ga ko­nač­no uze­la svoj kr­va­vi pir, na toj gra­ni­ci po­dig­nut je spo­me­nik. Spo­me­nik ku­gi, je­din­stven u ovom de­lu Evro­pe, po ar­hi­tek­tu­ri, i po­ru­ci ko­ju no­si. Po­di­gle su ga rum­ske za­na­tli­je, 1796. go­di­ne.
”Ki­po­vi”, s le­ve stra­ne, ima­ju ob­lik ba­rok­nog ri­mo­ka­to­lič­kog ol­ta­ra, ukra­še­ni su ka­me­nim skulp­tu­ra­ma. Pret­po­sta­vlja se da su to bi­le fi­gu­re Sve­tog Ro­ka i Sve­tog Se­ba­sti­ja­na. Sa de­sne star­ne, spo­me­nik je u ob­li­ku stu­bo­va sa kru­žnom osno­vom. Spo­me­nik je vi­še pu­ta ob­na­vljan, o to­me sve­do­če če­ti­ri ka­me­ne plo­če sa od­go­va­ra­ju­ćim tek­sto­vi­ma. Po­sled­nji put, pre na­ših da­na, ”Ki­po­vi” su ob­no­vlje­ni 1937. go­di­ne – ob­no­vi­la ih je po­ro­di­ca Volf iz Ru­me.
Od ta­da, pa do na­ših da­na, vre­me i ljud­ska ne­bri­ga uči­ni­li su da se ”Ki­po­vi” na­đu u jad­nom sta­nju, u tra­lja­ma. Pre­ti­la je opa­snost da se pre­tvo­re u spo­me­nik ljud­skog za­bo­ra­va.
Ne­ka­ko, ima to­me tri go­di­ne, se­ti­li se Srem­ci, Ru­mlja­ni, da u ”Ki­po­ve”, pu­tem sve­že bo­je i mal­te­ra, udah­nu no­vi ži­vot, ka­ko ne bi pre­sa­hla pri­ča ko­ju oni pre­no­se kroz ve­ko­ve. Na­šli se u toj pri­či dr Jo­van Mak­si­mo­vić, rum­ski Ro­ta­ri klub i Pe­pa Di­mi­tri­je­vić, Po­kra­jin­ski se­kre­ta­ri­jat za kul­tu­ru, za­vo­di za za­šti­tu spo­me­ni­ka Sr­bi­je i Voj­vo­di­ne, Op­šti­na Irig. Sa­ku­pi­lo se 20 hi­lja­da evra, ka­ko li­cen­cu za ove po­slo­ve ima­ju sa­mo šest fir­mi u Sr­bi­ji, re­sta­u­ra­ci­ju je ra­di­la fir­ma iz Be­če­ja. Iz­li­ve­ne su no­ve fi­gu­re u gip­su Sve­tog Ro­ka i Sve­tog Se­ba­sti­ja­na, za­štit­ni­ka od bo­le­sti, kao i fi­gu­ra ras­pe­ća, na ba­zi sta­rih fo­to­gra­fi­ja, a sve ume­ćem   aka­dem­skog va­ja­ra iz Be­o­či­na Mi­la­na Ći­ri­lo­vi­ća.
”Ki­po­vi”, ona­ko umi­ve­ni, i od be­li­ne sve­ži, kao da su još vi­še stre­mi­li vi­si­na­ma. Do­če­ka­li su ”Ki­po­vi” 6. de­cem­bra, tač­no u pod­ne, go­ste. Ne­ke no­ve Iri­ža­ne i Ru­mlja­ne. Sve­ča­no ih je otvo­rio Mi­lo­rad Đu­rić, po­kra­jin­ski se­kre­tar za kul­tu­ru. Po­red to­ga što su vre­dan isto­rij­ski spo­me­nik, re­kao je Đu­rić, ”Ki­po­vi” mo­gu bi­ti i atrak­tiv­na tu­ri­stič­ka de­sti­na­ci­ja.
Šta god da bu­de, ona­ko sa vi­si­ne, ve­ko­vi­ma će pri­ča­ti istu pri­ču o – ku­gi. Da li će je ne­ki no­vi lju­di raz­u­me­ti? Ovi da­nas je­su.

K. Ku­zma­no­vić