Đu­ra Ku­beč­ka sa ne­kim od svo­jih vi­na

Bo­žan­ski na­pi­tak za sva ču­la

Đu­ra Ku­beč­ka sa ne­kim od svo­jih vi­na

Erdevik – Već pu­ne dve de­ce­ni­je Đu­ra Ku­beč­ka, iz Sta­re Pa­zo­ve, ina­če ro­dom Er­de­vi­ča­nin, ba­vi se pro­iz­vod­njom vi­na u svo­joj vi­na­ri­ji „Ku­be“ ko­ja se na­la­zi u nje­go­vom rod­nom se­lu, na oba­li je­ze­ra Mo­ha­rač.
Ka­že da je vi­no­gra­dar­stvom po­čeo da se ba­vi pre 26 go­di­na, sa­svim slu­čaj­no, a da je ka­sni­je shva­tio da je to ne­što naj­div­ni­je što čo­ve­ku mo­že da se do­go­di.
– Iako sam se od­se­lio u Sta­ru Pa­zo­vu, sud­bi­na me je 1986. go­di­ne vra­ti­la u Er­de­vik, jer je mo­ja su­pru­ga tu na­sle­di­la par­če ze­mlje po­red je­ze­ra. Ta­ko sam, ka­da sam do­bio pr­va pod­sti­caj­na sred­stva od dr­ža­ve, ta­mo za­sa­dio svoj pr­vi vi­no­grad, iako o vi­nu još ni­šta ni­sam znao, osim da ga pi­jem. Ali, ta vr­sta zna­nja je ne­što što je za Er­de­vik pri­lič­no nor­mal­no, s ob­zi­rom da tu ni­ka­da ni­je bi­lo mno­go kra­va i mle­ka, ne­go sa­mo vi­no­gra­da i vi­na. Ka­ko je ra­stao moj vi­no­grad ta­ko sam ra­stao i ja kao vi­no­ga­dar, pa da­nas mo­gu da se po­hva­lim da u svom vi­no­gra­du imam 10 hi­lja­da čo­ko­ta, a da u po­dru­mu pra­vim de­se­tak raz­li­či­tih vr­hun­skih vi­na.  Oko ku­ći­ce sad imam sko­ro tri hek­ta­ra vi­no­gra­da, a u pri­pre­mi su i još dva hek­ta­ra. Od cr­ve­nih sor­ti vi­no­ve lo­ze imam: ka­ber­ne so­vi­njon, cr­ni bur­gun­dac, ga­me, ga­me bo­ja­di­ser, mu­skat ham­burg i mer­lot. Od svih tih sor­ti, pra­vim i jed­nu div­nu vr­stu vi­na, a to je ki­ve, me­ša­vi­na svih tih sor­ti i jed­no div­no dam­sko vi­no od mu­skat ham­bur­ga, naš srp­ski bo­žo­le, ro­ze. Ta dva vi­na naj­br­že pro­dam, jer se ona naj­vi­še tra­že. Od be­lih sor­ti na Fru­škoj go­ri je naj­za­stu­plje­ni­ji ita­li­jan­ski ri­zling, pa šar­do­ne i be­li bur­gun­dac. Ma­da se naj­vi­še tra­ži šar­do­ne, za me­ne je ita­li­jan­ski ri­zling ne­što po­seb­no, ne­ka isto­ri­ja Fru­ške go­re. Spra­vljam is­klju­či­vo su­va vi­na. Ka­pa­ci­tet mog po­dru­ma je oko 20 hi­lja­da li­ta­ra. Dr­žim od­re­đe­nu ko­li­či­nu vr­hun­skih vi­na, kao što je ka­ber­net so­vi­njon i cr­ni bur­gun­dac, ko­ji od­le­ža­va po po­tre­bi u ba­ri­ku, dok ne do­bi­je ukus ko­jim sam za­do­vo­ljan. Raz­log zbog če­ga pro­iz­vo­dim de­set vr­sta vi­na je­ste da za­do­vo­ljim sve mo­je kup­ce i go­ste, ta­ko da sva­ko mo­že da iza­be­re vi­no ko­je od­go­va­ra nje­go­vom uku­su i ras­po­lo­že­nju – pri­ča Đu­ra Ku­beč­ka, vi­no­gra­dar iz Er­de­vi­ka.
Ka­že da kva­li­tet­no vi­no mo­že da za­do­vo­lji sva ču­la: oči po­gle­da­ju, nos po­mi­ri­še, a do­dir de­sni je pre­su­dan za pro­ce­nu vi­na, jer vi­no ne tre­ba da pi­je­mo ne­go da je­de­mo. Gu­tljaj tre­ba da što du­že za­dr­ži­mo u usti­ma. Od du­ži­ne tra­ja­nja uku­sa vi­na u usti­ma od­re­đu­je se nje­gov kva­li­tet. I do­da­je:
– Ali, da ne bu­de­mo ne­pra­ved­ni. Vi­no mo­ra da za­do­vo­lji i ču­lo slu­ha, pa se za­to i ku­ca­mo, da bi zvuk sta­kla, dve ča­še u po­kre­tu, sta­vi­le pe­čat na pun do­ži­vljaj.

S. Mi­haj­lo­vić

Kategorije Reportaža